Gde je srpski Mamdani?

Ako je i od kosmopolitskog Njujorka – mnogo je: Njujorčani su za gradonačelnika izabrali Zohrana Mamdanija, muslimana, demokratskog socijalistu poreklom iz Ugande i Indije i bivšeg repera, koji je sa samo 34 godine najmlađi gradonačelnik Njujorka u proteklih 100 godina.

On ne samo da je prvi musliman, već je i prvi Amerikanac indijskog porekla na čelu najvećeg grada Sjedinjenih Američkih Država.

Prioriteti njegove političke platforme potpuno odudaraju od američkih ideala nesputane tržišne bitke, jer Mamdani želi da se bori protiv siromaštva i klasne nejednakosti. Zalaže se za besplatan javni prevoz, univerzalnu brigu o deci, zamrzavanje stanarina u subvencionisanim stanovima i pristupačnije cene u prodavnicama, ali i za progresivno oporezivanje najbogatijih.

Mamdani otvoreno podržava Palestince, zbog čega negoduje velika njujorška jevrejska zajednica, jedna od najvećih u svetu.

Ne skrivajući frustraciju što je demokrata na čelu Njujorka, predsednik SAD Donald Tramp je na račun Mamdanija izneo možda i najveću uvredu u američkom vrednosnom sistemu – da je komunista.

Ipak, i pored svega toga, Mamdani je napravio čudo, a na pitanja da li bi i kada neki grad u Srbiji, možda baš najveći – Beograd, mogao da očekuje slično čudo, i gde je srpski Mamndani, ako ga uopšte ima, odgovaraju sagovornici „Vremena“.

Na značajnoj funkciji samo naši

Sociolog Ivan Živkov smatra da nije moguće i da u skorijoj budućnosti neće biti mogće da neko ko ne pripada većinskom etničkom korpusu postane gradonačelnik Beograda

„Sjedinjene Države se značajno razlikuju od ostatka sveta, jer svako može da ode u Ameriku i da postane Amerikanac“, kaže Živkov.

S druge strane, navodi da ne može svako da ode u Srbiju, Rusiju ili Italiju i postane Srbin, Rus ili Italijan i ističe da je Amerika „u tom pogledu neuporediva s drugim zemljama“.

„U Srbiji je posebno izražen nacionalizam koji je povezan i sa etnofiletizmom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji ne dozvoljava da neko ko nije našeg roda bude na značajnoj političkoj funkciji, osim ako ga neki veliki vođa, koga narod voli, ne oktroiše na tu poziciju da bi mu bio koristan“, ocenjuje Živkov.

„Može neko, na primer Rasim Ljajić, da bude premijer Srbije, ako ga neki vođa, izabran za predsednika poput Aleksandra Vučića, ili ranije Borisa Tadića ili Slobodana Miloševića, postavi na mesto premijera, kao što su i ostali ‘fikus-premijeri’ postavljani. Međutim, sa ovakvom strukturom stanovništva u Srbiji nije moguće da neko takav bude neposredno izabran“, kaže Živkov.

Srpski Mamdani – daleka budućnost

Komentarišući što je Tramp za Mamdanija rekao da je komunista, Živkov ukazuje da je u pitanju etiketa, „a Tramp voli da govori uprošćenim političkim jezikom i da lepi etikete“.

„Tramp  je u američku politiku uveo to pojednostavljivanje. Otkako je on na politčkoj sceni povećana je polarizacija u Americi, i u tom pogledu treba tumačiti nazivanje Mamdanija komunistom. Ne verujem da je on istinski komunista, niti iza njega zaista stoji komunistička partija“, kaže Živkov.

Upitan da li je moguće da na beogradskim izborima pobedi neko sa levičarskim socijalnim programom, koji bi možda ličio na Mamdanijev, Živkov kaže da je u Srbiji „sve moguće na mah i samo spletom okolnosti“.

„Svašta smo videli u proteklih 35 godina kolko smo formalno u višestranačju. Ne verujem da bi neko, kao ekstremista, mogao da ima uspeha na fer i demokratskim izborima, osim ako nije u pitanju desni nacionalistički ekstremizam. U Srbiji uspevaju samo desni ekstremi, a levi nemaju šanse. Srpski Mamdani je možda u dalekoj budućnosti, ali ga trenutno ne vidim“, zaključuje Živkov.

Mamdani se fokusirao na ključne probleme

Helena Ivanov iz Analitičkog društva „Henri Džekson“, transatlantskog istraživačkog centra za spoljnu politiku i nacionalnu bezbednost, kaže za „Vreme“ da Tramp voli da naziva komunistom svakoga ko se identifikuje da je levo u odnosu na njega i da njegova ocena da je Mamdani komunista nije tačna.

Govoreći o uspehu Mamdanija, Ivanov ukazuje da su troškovi života u Njujorku toliko porasli da prosečni Njujorčani, čak ni i oni čije porodice generacijama žive u tom gradu, ne mogu više da isprate te troškove.

„Mamdanijeva politika se fokusirala na ključne probleme građana Njujojrka. On je pre svega govorio o besplatnom gradskom prevozu, što je politika koja bi, s obzirom na veličinu Njujorka trebalo da dotakne mnoge građane i smanji pritisak na budžet.Pristup zdravstvenim uslugama za decu, porodičan život i olakšice za roditelje, kao i cene vrtića, dadilja i škola su takođe oblasti u kojima se velik broj Njujorčana suočava sa problemima. To su politike koje zastupa Mamdani, a koje će, ako budu implementirane, omogućiti velikom broju Njujorčana da bolje žive“, kaže Ivanov.

Nesnosno visoka kirija

Naposletku, u fokusu Mamdanijeve politike su i cene kirija „koje su u Njujorku otišle u nebesa, sa konstantnom tendencijom rasta, što mnogi Njujorčani, čak i sa dobrim platama i visokopozicioniranim poslovima, ne mogu sebi da priušte“.

Dodaje da bi zamrzavanje visine kirija, što je takođe Mamdanijeva politika, trebalo da pomogne velikom broju prosečnih Njujorčana.

„On je kadidovao vrlo jasne i konkretne politike koje bi trebalo da omoguće da se Njujorčani izbore sa krizom životnog standarda. Osim toga, država Njujork je tradicionalno plava država koja glasa za demokrate i koja sigurno nije želela da vidi Donalda Trampa ponovo u Beloj kući, pa je Mamdani kao sušta suprotnost i u ideološkom pogledu dosta bliži Njujorčanima. Čovek kao Mamdani, s muslimanskim poreklom, nikada ne bi mogao da pobedi u nekom gradu u Teksasu, ako je negde mogao da pobedi u SAD to je bio Njujork, i to se i dogodilo“, kaže Ivanov.

Ističe da je Mamdanijev fokus na krizu u vezi sa životnim standardom mnogo značajniji za prosečnog Njujorčanina, nego njegov nacionalni identitet ili verska pripadnost.

Ukazuje i da je Mamdani, za razliku od svojih protivkandidata, maksimalno iskoristio društvene mreže i uspeo da dođe do velikog broja glasača.

Uz fer izbore sve je moguće

Napominje da, kada je reč o etničkom ili nacionalnom pitanju „Srbija i SAD jednostavno ne mogu da se porede“.

Zato naglašava da to koje je nacionalne pripadnosti neki gradonačelnik u Srbiji nije tema na način na koji je to postala tema kada je u pitanju Mamdani.

„Kada bi se pojavio političar koji bi sav fokus usmerio na krizu u vezi sa životnim standardom u Beogradu, koja je ogromna – jer je Beograd postao neverovatno skup za prosečnog građanina Srbije, i ako bi taj političar ponudio realne poltike za rešavanje problema, a uz fer izborne uslove, apsolutno sam sigurna da bi takav kandidat pobedio na izorima za gradonačelnika Beograda“, kaže Ivanov.

Ističe da je za prosečnog građanina Beograda daleko relevantnije da li od poštenog posla može da preživi mesec, napuni frižider, plati račune, i da mu možda nešto malo i ostane sa strane, nego to da li će biti letećeg taksija.

„Ključno pitanje su izborni uslovi. Ukoliko bi takav kandidat imao jednak pristup medijima, i uz sređene biračke spiskove, sigurno bi pobedio na izborima za gradonačelnika Beograda. Uostalom, život u Beogradu je postao toliko skup da čak ni nefer izborni uslovi ne bi bili smetnja takvom kandidatu“, zaključuje Ivanov.

Razlika u stepenu razvijenosti demokretije

Analitičar Boško Jakšić smatra da se ne može dogoditi da levičar koji nije pripadnik većinskog etničkog korpusa postane gradonačelnik Beograda.

„Takav čovek, nažalost, ne bi mogao da postane gradonačelnik Beograda, i to je razlika u stepenu razvijenosti demokretije“, kaže Jakšić za „Vreme“.

I on podseća da je Njujork tradiocionalno jedno od uporišta demokrata u SAD, zbog čega je logično da Njujorčani biraju gradonačelnika iz redova demokrata.

„Sada su izabrali najmlađeg gradonačelnika u proteklih 100 godina, koji pripada krilu socijalista unutar Demokratske partije i koji je pritom musliman. To bi bilo otprilike kao kada bi ovde birali nekog izuzetno mladog, levo orijentisanog kandidata, mada takve savremene levice nema u Srbiji, i kada bi on bio, na primer, albanskog etničkog porekla. To je, kada je Beograd u pitanju, apsolutno samo teoretska mogućnost. Mi smo nedozrela i neizgrađena demokratija, i hrabrosti za takve poteze nema u biračkom telu“, kaže Jakšić.

A kada bi se zanemarila etnička komponetna i kada bi kandidat za gradonačelnika Beograda bio neko ko se suštinski bavi životnim problemima građana na način na koji je to Njujorčanima ponudio Mamdani?

„Jedan od problema naših političara je što retki imaju programe. Najveći bag opozicije je to što se njihova politika uglavnom svodi na – srušiti Vučića, Međutim, to nije politika“, smatra Jakšić. „potrebno je imati konkretne programe za zdravstvo, obrazovanje, spoljnu politiku i tako dalje. Na obzorju ne vidim nekoga sa jasnim programom koji rešava probleme građana. To je još jedan od argumenata u prilog tome da nešto slično onome što se desilo u Njujorku u dogledno vreme ne može da se dogodi u Beogradu“.