Od terorističkih napada izvedenih 11. septembra, islam je na mnogim mestima u središtu pažnje. Govori se o predstojećem sukobu kultura, o opasnom, a možda i neizbežnom sukobu Zapada i islamskog sveta. Nije tu reč ni o čemu novom. Predstava o neprijateljskom islamu nastala je mnogo pre atentata izvedenog u Njujorku i Vašingtonu. Sa njom smo se sreli najkasnije u vreme iranske revolucije izvedene 1979. godine, kada je uspostavljena savremena božija država čiji su predstavnici potom vređali nevernički Zapad, a SAD čak prokazivali kao đavola. Slika neprijateljskog islama potom je upotpunjavana razornim bombaškim atentatima koje su izvodili agenti tajnih službi islamskih država – setimo se napada na diskoteku La Belle u Berlinu, ili pada PANAM-ovog aviona na Lokerbi osamdesetih godina, za koji je, kako je dokazano, bila odgovorna Libija. Negativno viđenje islama danas se, osim toga, kada je o zapadnoj tački gledišta reč, svodi na ideologiju i politiku fundamentalističkih grupa, ili režima koji nipodaštavaju ljude, kao što je slučaj, na primer, u Alžiru, Sudanu ili, doskora, u Avganistanu. Konačno, slika neprijateljskog islama zasniva se i na tezama kao što je ona koju zagovara američki politikolog Semjuel Hantington. On je, početkom devedesetih godina, predskazao islamsko-konfučijanski savez protiv Zapada i sudar civilizacija koji nam navodno preti tokom formiranja novog svetskog poretka započetog nakon okončanja hladnog rata. Osvrt na islam ukazuje na pitanje da li je Hantingtonova teza, nakon 11. septembra, konačno potvrđena.
Sigurno je da je nakon 11. septembra isto toliko često naglašavano da se islam ne može poistovećivati sa fundamentalizmom, a posebno ne sa terorizmom. To je, bez daljnjeg, razumljivo jer nesporno je i empirijski dokazano da svaka religija može biti politički i ideološki zloupotrebljena, što važi i za našu zapadno-hrišćansku, čemu nas, između ostalog, uči i istorija krstaških ratova. Stiče se, ipak, utisak da javno mnjenje, u najširem smislu te reči, prema islamu gaji posebnu skepsu. Teško je razumeti kako muslimanske vernike islamski propovednici uspešno podstiču na džihad, na sveti rat protiv Zapada, i kako oni naizgled rado i ushićeno odlaze u mučeničku smrt. Vrlo često duboka religioznost muslimana, koja se, ako utisak ne vara, još može sresti u Nemačkoj, samo u redovima evangelističkih grupa, odnosno, na samom rubu religijskog spektra, deluje iritirajuće.
Na posebno nepoverenje islam, međutim, nailazi zahvaljujući navodno potpunom odsustvu podele između duhovnog i svetovnog. Jer, ukoliko ne postoji granica između religije i politike, ukoliko, dakle, religija polaže pravo na sveobuhvatan politički autoritet, širom se otvaraju vrata totalitarnoj vladavini. Islamski fundamentalizam, sa svojim zahtevom za potpunu političku vlast, u tom slučaju, uopšte nije religijsko ili ideološko sužavanje samog učenja islama, već je sadržan u njemu samom, a možda je čak i njegova logična posledica. Iz toga proizlazi zaključak da su islamska društva načelno nedemokratska. Jer, nije demos, narod, gospodar sudbine takvog društva, već bog, odnosno njegovi tumači, imami i mule. Prava demokratija nije moguća, ukoliko je knjiga božija, Kuran, izvor sveg autoriteta svetovne vlasti, a narodu preostaje samo da bude poslušan i lišen mogućnosti da odlučuje. Tako glasi teza o načelnoj neusaglasivosti islama, a ne samo islamskog fundamentalizma, i demokratije koja se oslanja na istorijsko iskustvo, a ono ukazuje na to da je skoro svaki demokratski eksperiment u islamskom svetu propao. Odatle do shvatanja da nije samo islamski fundamentalizam, već i islam per se kontrapunkt moderni, kratak je put. Zato, on, po ugledu na zapadno prosvetiteljstvo, mora revidirati neke od svojih osnovnih postulata, kako bi konačno stigao do moderne. Neke poznate ličnosti, kao što je, na primer, Basam Tibi, politikolog poreklom iz Sirije, iznose argumente u prilog upravo tom usmerenju. Oni se ne zauzimaju samo za beskompromisnu borbu protiv islamskog fundamentalizma, koji je, bez sumnje, antidemokratski i antizapadnjački. Oni, štaviše, konstatuju da islam, odsustvom razgraničenja između svetovne i duhovne vlasti, svojom usredsređenošću na boga, kao izvorišta svake istine i sveg političkog autoriteta, a time i svojom prijemčivošću za autoritarne ili teokratske oblike vladavine mora sprovesti unutrašnje reforme, kako bi se konačno priključio civilizovanom svetu i bio u stanju da vodenicu islamskog fundamentalizama liši vode koja je pokreće. Da bi se sprečio rat između kultura islam bi morao, s jedne strane, da ojača svoju vlastitu tradiciju, a sa druge da uči na zapadnoj istoriji, idejama i vrednostima.
U kojoj meri je ispravan taj stav u odnosu na savremeni islam? Da li je tačno da su potrebne značajne reforme unutar islama kako bi on postao prijemčiv za demokratiju, odnosno, za (zapadnu) modernu? Pri tom, treba imati na umu da je upravo zapadna moderna ono čemu se islamski fundamentalizam protivi jer smatra da ona izdaje islam. Da li, u tom slučaju, zahtevi za reformisanje islama shodno zapadnim merilima vode neposredno u dalju versku radikalizaciju? Da bi se odgovorilo na postavljena pitanja, treba se osvrnuti na istoriju i na sadašnju političku praksu islamskog sveta. Taj osvrt nam najbolje može objasniti zašto je ojačao islamski fundamentalizam, odnosno buđenje islama o kojem se stvarno govori već od početka XX veka, i u kojoj meri se on zaista može smatrati logičnom posledicom navodnog odsustva podele između religije i politike u islamu.
Pri tom će postati jasno da se to islamsko buđenje mora, pre svega, shvatiti kao posledica neuspeha političkih elita islamskog sveta da prevaziđu zapadni kolonijalizam, da izgrade stabilne nacionalne države i da odlučno zakorače na put koji vodi ka demokratiji. Nije vraćanje na islam, kao izvor novog političkog i kulturnog identiteta tih država, uvek vodilo ka ekstremizmu i fundamentalizmu. Bila je to pre posledica represije kojom su postkolonijalni režimi reagovali na religijski motivisanu opoziciju, kao i na činjenično stanje, koje, sve do danas, oblikuje odnos između državne vlasti i islamizma (drugi pojam za islamski fundamentalizam).
Islamizam polaže pravo na versku istinu koje mu žestoko osporavaju brojni unutrašnji islamski kritičari. U tom sporu pokazalo se da odsustvo razgraničenja između religije i politike u islamu nipošto, i to već na teoretskom nivou, ne predupređuje ideju političke demokratije. Kritičari islamizma, štaviše, konstatuju načelnu spojivost islama i demokratije i tu tvrdnju zasnivaju na istim onim izvorima koje koriste i fundamentalisti: Kuran, islamsko pravo (šerijat), islamske pravne nauke i hadis, odnosno normativno predanje o primernom delanju (suna) proroka.
Praktični neuspesi demokratije u islamskom svetu moraju se, što će se i videti, skoro uvek stavljati u kontekst političkih i socijalnih okvirnih uslova, koji sa islamom kao verom nemaju ničeg zajedničkog. Duga istorija tih neuspeha, pored drugih činilaca, kao što su nerazvijenost i neokolonijalna politika interesa, današnjim islamistima olakšavaju političku ideologizaciju religije. Na sreću, postoji i nekoliko primera koegzistencije islama i demokratije koja, uz sva ograničenja, sasvim dobro funkcioniše i uspešno zauzdava fundamentalizam. Razlozi relativnih uspeha tih eksperimenata govore o neophodnim preduslovima demokratije svuda, a ne samo u islamskom svetu.
Ideologizovani islam
Posmatrano iz zapadnjačkog ugla, islam je tokom sedamdesetih godina prošlog veka snažnije došao do izražaja kao politički faktor. Proterivanje šaha iz Irana i preuzimanje vlasti od strane šiitskih mula sa Ajatolahom Homeinijem na čelu izazvalo je novi talas islamizacije na celom Srednjem istoku koji je Zapad u nastupajućem periodu posmatrao sa velikom zabrinutošću. Iranskom revolucijom je, u stvari, dosegnut vrhunac jednog razvoja započetog mnogo ranije – krajem Drugog svetskog rata, odnosno, ako pomnije osmotrimo, već tokom prve trećine XX veka.
Tako je 1928. godine egipatski seoski učitelj šeih Hasan al Bana (1906–1949) osnovao organizaciju koja je i danas tle iz kog klijaju svi islamistički pokreti i stranke: Muslimansko bratstvo. Bio je to odgovor na jedno stanje koje nije odlikovalo samo Egipat, a u kojem su se vođe, prozapadni vlastodršci kolonijalnih sila, ili državne vođe, koje su se nekritički povodile za zapadnim sekularizmom, duboko otuđile od naroda koji je stoga tražio političku alternativu. Tu je reč i o stvaranju nove samosvesti, novog poimanja kulturnog identiteta i autentičnosti. Muslimansko bratstvo je obećavalo tu političku i kulturnu alternativu. Oni su imali viziju vlastite islamske moderne, koja je bila u stanju da konačno prevaziđe kolonijalizam i njegove posledice, kao i gubljenje kulturnih korena ljudi u njihovom domu, islamu.
Program ove kontramoderne bio je antizapadni, mada je samo posredno bio usmeren protiv Zapada. Glavni protivnik bila mu je domaća politička klasa. Tu je reč o organskoj integraciji religije, države i društva u jedan novi islamski sistem, koji bi bio u stanju da opstane spram zapadnog sistema, odnosno spram sekularnog autoritarizma u vlastitoj zemlji, i koji bi, konačno, stao na put izrabljivanju i ugnjetavanju. Taj islamski sistem trebalo je da nađe oslonac u apsolutnoj istini islamske dogme, koja je proizlazila iz samog Kurana i suna, kao i iz ravni praktične politike i primene šerijatskog prava. Vraćanje izvorima, odnosno pravom islamu, kao postulat islamskog sistema danas zvuči kao istorijska i civilizacijska regresija, kao odustajanje od napretka u ime odavno prevaziđenog tradicionalizma. A reč je, u stvari, o jednom eminentno modernom fenomenu, jer je prvobitni islamizam bio pokret obnove, koji je na izazov moderne reagovao vlastitim praktičnim konceptom društvenog napretka. Stoga, kada islamski fundamentalizam označavamo kao povratak u kameno doba, imamo posla sa nesporazumom čije su posledice veoma teške.
Hasan al Bana, već pomenuti osnivač egipatskog Muslimanskog bratstva, sačinio je, 1936. godine, jedan reformski traktat za egipatskog kralja i u njemu uobličio sve dosadašnje najznačajnije zahteve islamizma. Tamo se, između ostalog, zahteva prestanak postojanja stranaka i usaglašavanje svetovnog sa islamskim pravom; usaglašavanje sveg delovanja vlade sa islamskim učenjem, a posebno kada je reč o vaspitavanju devojčica, koje je različito od vaspitavanja dečaka. Posebna pažnja posvećuje se čednom ponašanju žena, naročito nastavnica, lekarki, učenica i studentkinja. Predlaže se borba protiv svih štetnih narodnih običaja, pre svega protiv igara na sreću i prostitucije, plesnih priredbi, filmskih i pozorišnih predstava itd.; ubiranje socijalnog poreza (zekat) i njegova upotreba za javno blagostanje, npr. za izgradnju domova za nezbrinuta lica i siročad, zabranu lihvarenja u vidu kamata (riba); poboljšanje materijalnog položaja radnika i seljaka, pravedna raspodela poslova među službenicima itd. Uvidom u te zahteve postaje jasno da je islamizam programski zainteresovan kako za to da svaki pojedinac živi u religijskoj vrlini tako i za poboljšanje uslova života onih koji ne uživaju nikakve povlastice, kao i, u velikoj meri, za društvo jednakosti, posmatrano sa socijalne tačke gledišta. Ovo nas podseća na socijalističko idejno nasleđe, iako je religija strana socijalizmu.
Islamizam je prvi put potisnut u razdoblju koje je nastupilo nakon Drugog svetskog rata, posle kojeg je najveći deo islamskog sveta, od Maroka do Indonezije, još bio pod kolonijalnom upravom, odnosno stranom okupacijom. U toku sledeće tri decenije nastupila je dekolonizacija koja se odvijala u znaku nacionalizma (odnosno arapskog socijalizma na Srednjem istoku), ideje uvezene sa Zapada, a na osnovu koje su političke elite islamskih država krenule putem nacionalne nezavisnosti i sveobuhvatne modernizacije svojih društvenih sistema. Nezavisnost je, doduše, vodila neposredno u sistem konfrontacije Istoka i Zapada. Nove države morale su da odluče kojoj će se strani privoleti i tu odluku su odmah potom morale da plate gubljenjem svoje spoljnopolitičke autonomije. Na to se nadovezao unutrašnjopolitički neuspeh novih elita u sprovođenju modela modernizacije nacionalizma, odnosno arapskog socijalizma, što je provaliju između vladalaca i potčinjenih, nasleđenu iz kolonijalnih vremena, dodatno produbilo.
Vidljiv simbol tog neuspeha bio je traumatičan arapski poraz u Šestodnevnom ratu protiv Izraela, vođenom 1967. godine. On je još jednom vratio u igru islamski fundamentalizam, ali ovoga puta u jednom vidu koji je bio osetno radikalniji od onog koji je bio poznat u vreme osnivanja Egipatskog muslimanskog bratstva. Od tog trenutka, islamisti nisu više bili zainteresovani prvenstveno za praktične koncepte reforme u cilju uspostavljanja islamskog sistema, već, i pre svega, za radikalan napad na sve promene kojima je islamski svet bio izložen od početka XIX veka, odnosno od početka njegove kolonizacije od strane Zapada. Te promene su od tog trenutka smatrane rđavim i zlim, nečim što ugrožava opstanak islama i svih muslimanskih vernika. Morao se povesti džihad, sveti rat, čija su meta bili, pre svega, svi otpadnici u vlastitom taboru, oni koji su nastupali kao plaćenici nevernika, a koji su se pri tom licemerno nazivali reformatorima.
Jedna od najpoznatijih žrtava radikalnog islamizma bio je Anvar Sadat, onaj egipatski predsednik koji se usudio da zaključi separatni mir sa Izraelom. Njega je zbog toga, dve godine kasnije, ubio jedan pripadnik egipatske grupe pristalica džihada. Bio je to jedan od najviše pet velikih političkih uspeha modernog islamizma u njegovoj borbi protiv prozapadnih autoritarnih režima u islamskom svetu. Drugi je bio svrgavanje iranskog šaha, treći izborna pobeda Islamskog fronta spasa u Alžiru 1992. g. (koju vladajući režim, doduše, nije priznao). Treba navesti i poslednje preuzimanje vlasti od strane islamskih fundamentalista u Sudanu i Avganistanu kasnih osamdesetih i sredinom devedesetih godina, pri čemu vladavina avganistanskih talibana, u međuvremenu, ponovo postaje prošlost.
To ukazuje da fundamentalizmu do danas nije pošlo za rukom da se u islamskom svetu vine do visina najjače političke snage i da je, u suštini, on nastavio da bude opozicioni pokret. On, doduše, u brojnim državama regiona, kao, na primer, u Turskoj, Egiptu, Alžiru, Tunisu ili Pakistanu vrši velik pritisak na tamošnje režime i prisiljava ih da mu stave na raspolaganje relativno velik politički i socijalni manevarski prostor. Tamo je islamizam postao važan činilac nezavisne unutrašnje politike. U drugim državama, kao što su, između ostalih, Sirija, Libija, Saudijska Arabija, Tadžikistan ili Uzbekistan, protiv njega se ili vodi masovna borba ili se kooptira, ulazi u koaliciju sa vladajućim režimom. Islamizam, dakle, od svog nastanka predstavlja, u prvom redu, izazov sekularnom autoritarizmu i laicizmu unutar islamskog sveta, koji je poraz arapskog nacionalizma (panarabizma) uspešno preživeo, kao i završetak hladnog rata. On je u toj meri delotvoran zato što, kao i u vreme svog nastanka, mnogim ljudima pruža nadu da će se osloboditi svoje socijalne marginalizacije i političke obespravljenosti, dakle, onima koji su preživeli okončavanje zapadne kolonijalne vlasti. On je, znači, socijalni i politički pokret, čije je najvažnije mobilišuće sredstvo, doduše, ideologizovani islam. On, osim toga, zadovoljava i potrebu mnogih muslimana za kulturnim identitetom, zato što se sama islamska religija ne može svesti na zapadne uticaje i zato što, tamo gde se poziva na borbu protiv nevernika, odnosno na sveti rat, obezbeđuje čak i neposredan pristup raju.
Ovde želim samo usput da pomenem da samoubistva obrazovanih i dobrostojećih islamskih ekstremista nisu u suprotnosti sa socijalnim i političkim poreklom islamizma kao pokreta otpora neprivilegovanih slojeva. Borbi protiv nevernika može se postati privržen i u slučaju da sami niste u nevolji, ili u vidu solidarnosti sa masom potlačenih muslimana u zajedničkom domu, islamu, koju vam nameće vera, ili zahvaljujući religiozno-psihološkom naboju islamizma okrenutog protiv Zapada i njegovih pomoćnika, a u vidu šematizovanog odnosa prijatelja i neprijatelja. Tada je reč o politizaciji religije, odnosno duhovnosti, a ne o nekoj sekularnoj ideologiji ili ideji (za koju se tokom istorije, takođe, opredeljivao dovoljan broj ljudi koji su u to ime izabrali dobrovoljnu smrt).
Demokratija kao zapadnjački izum
Islamski fundamentalizam je odgovor na materijalno siromaštvo, kulturno otuđenje, ali i na pomanjkanje demokratije u islamskom svetu. Pri tom, on sam nije razvio demokratsku alternativu, već, bar prema zapadnim merilima, upravo njenu suprotnost. Naizgled nepomirljivo neprijateljstvo prema laicizmu, odnosno striktno razdvajanje religijskog od državnog autoriteta treba posmatrati pre svega kao reakciju na promašenu politiku modernizacije koju su, nakon dekolonizacije, pokušale da vode političke elite. Činjenica da takvo neprijateljstvo implicira i suprotstavljanje Zapadu očigledna je iz više razloga: Zapad je bio taj koji je islamski svet kolonizovao i ponizio, Zapad je bio taj koji je upravljao brojnim postkolonijalnim režimima i koji je, za vreme hladnog rata, iz sebičnosti, ohrabrivao korupciju i ugnjetavanje među njima. Rat u Zalivu i najnovija intervencija u Avganistanu učvrstili su argument islamista shodno kojem Zapad, sve do dana današnjeg, sprovodi bezobzirnu politiku sopstvenih interesa i moći u odnosu na islamski svet, a, osim toga, sprovodi i prikriveni pohod protiv osnovnih verskih i kulturnih vrednosti muslimanske zajednice. Krilatica koja se, s tim u vezi, stalno i iznova može čuti glasi pozapadnjavanje.
Ta kritika islamizma na račun laicizma i Zapada uslovno vodi i ka neumitnom odbijanju demokratije. Jer, ona je zapadnjački izum kojim su se vladajuće elite u postkolonijalnim islamskim državama često zaodevale kako bi prikrile svoju represivnu politiku. Osim toga, demokratija se, sa islamističkog stanovišta, sasvim očigledno okreće protiv islama, zato što proteruje religiju iz političkog života ljudi, i na taj način dodatno ubrzava kulturno otuđenje muslimana. Drugim rečima rečeno, islamizam ne veruje u demokratiju zato što ga je istorijsko iskustvo dovelo do pesimističkog, a vrlo često čak i do demonizovanog poimanja politike, odnosno države. Shodno takvom poimanju, svaka politička vlast, ukoliko se oslanja isključivo na svetovni autoritet, vodi samo u nepravdu, prisilu i gubljenje korena. Zbog toga je vera ta koja mora pripitomiti politiku, verske norme moraju biti temelj na kojem će se uspostaviti politička vlast. Na taj način je prosta činjenica da demokratija nikada nije ispravno funkcionisala u islamskom svetu možda najviše doprinela njenom diskreditovanju među islamistima. Ona je đavolja rabota koja muslimane udaljava od boga.
Zašto je, međutim, bilans demokratije u islamskom svetu toliko negativan? Zbog čega su elite koje su bile na vlasti na Bliskom i Srednjem istoku u postkolonijalno vreme toliko računale na autoritarni nacionalizam, a ne na odlučnu demokratizaciju svojih društava u postizanju razvoja i modernizacije? Da li je uzrok tome, na kraju krajeva, ipak bio sam islam, te stoga svaki opozicioni pokret i nije u mogućnosti da deluje drugačije do da se bori za neku vrstu islamskog socijalizma, koji ne sadrži nikakve elemente nama poznate demokratije? Da li je, dakle, islamskim društvima islamski fundamentalizam jedina zamisliva alternativa autoritarnom sekularizmu?
Do sada su na Bliskom i Srednjem istoku, osnovnom području islama, učinjena samo tri ozbiljna pokušaja demokratizacije koja su vremenski vredna pomena: u Izraelu, Libanu i u Turskoj. Izrael nije islamski, Liban je poluislamski, a Turska, koja je, doduše, islamska, ima dugu istoriju sekularne orijentacije i naklonjena je Zapadu. Svim drugim državama, Sirijom i Jordanom na Levantu, Egiptom, Saudijskom Arabijom i zalivskim državama Iranom i Irakom se, od sticanja nezavisnosti, uglavnom vlada autoritarno, mada u mnogima od njih postoje formalno demokratske institucije, a u Iranu su tokom poslednjih godina primetne značajne promene u smislu većeg prisustva demokratije. Isto to se, uglavnom, može reći i za islamske države severne Afrike, za srednjoazijske države naslednice SSSR i za zapadnoazijski Avganistan. U Pakistanu je slabašna demokratija vrlo često bivala žrtva vojnih pučeva i do dana današnjeg ostala je vrlo krhka. Jedino je u jugoistočnim azijskim državama, Indoneziji i Malejziji, demokratija pustila dublje korene, a islamizam je do sada igrao samo marginalnu ulogu.
Koji su razlozi neuspeha demokratske ideje u najvećem broju navedenih država? Jedan od bitnih činilaca je sigurno bilo to što nezavisnost od kolonijalne sile, po pravilu, nije izborio neki masovan, ili osnovni pokret (kao npr. u Indiji), čiji je cilj bilo uspostavljanje novog demokratskog poretka. Nezavisnost je bila rezultat sistematskog procesa dekolonijalizacije koji su, nakon Drugog svetskog rata, započele, uglavnom, same kolonijalne sile ili se njima u velikoj meri upravljalo preko sistema mandata. Na čelo država u kojima je ona ostvarena takozvanim revolucijama dolazili su vojnici ili stare kraljevske dinastije, koje su delimično bile nosioci mandatne uprave, a u svakom slučaju su bile deo starih vladajućih elita. Oni su svuda uspostavljali islamske republike (Egipat, Irak i Pakistan 1953. g.; Sudan 1956. g.; Tunis 1956. g.; Jemen 1962. g.; Libija 1969. g. i Iran 1979. g.), parlamente po uzoru na britanski ili francuski, i dozvoljavali su izbore. Sve to, međutim, na kraju krajeva, sa stvarnom demokratijom nije imalo više zajedničkog od osnivanja socijalističke stranke Baas (1953. g. u Siriji), koja je uticala na mnoge države Srednjeg istoka, a problem društvene pravde unutar države ni izdaleka nije bio rešen. To je, u suštini, bio autoritarni republikanizam (sa predznakom arapskog socijalizma), koji je bio presudan za arapsko-islamski svet pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Demokratija nije bila društveno utemeljena niti je u tom smislu unapređivana. Vladajuće elite su, štaviše, pojmove demokratija i demokratski zloupotrebljavale za bezobzirno vođenje politike bogaćenja i primene sile, odnosno politike koja je većinu stanovništva oterala u ekonomsku bedu. Samo tamo gde je bilo nafte ljudi su bili pošteđeni takve sudbine. Ali, politički uticaj nisu sticali.
To je bilo represivno okruženje u kojem je islamski fundamentalizam samo ojačao. On nije bio usmeren samo protiv autoritarnih režima, već, svojom antidemokratskom prirodom i programom, naravno, i protiv liberalne opozicije u raznim državama regiona. Tamo gde su danas dozvoljene demokratske stranke, kao što je slučaj u Egiptu, Jordanu, Alžiru i Tunisu, one se nalaze između čekića i nakovnja, odnosno islamista i autoritarnih sekularista koji ih podjednako uništavaju. U cilju smirivanja islamista, koji se protiv liberalnih snaga, kao otpadnika i pomoćnika Zapada, bore isto tako radikalno kao i odnosne vlade, vladajući režimi na demokratsku opoziciju vrše pritisak ili je ne štite od napada islamista. Pod takvim uslovima nigde se ne može razviti suštinski demokratski pokret. Danas, štaviše, skoro u celom islamskom svetu postoji kobni savez između autoritarnih vlastodržaca i fundamentalista, kada je reč o isključivanju demokratskih snaga. Cilj je uvek odbrana, odnosno, sticanje vlasti jer su liberali i demokrate opasni za obe strane: autoritarnom sekularizmu osporavaju legitimisanje kao nosioca vlasti, a islamistima njihovo sveobuhvatno polaganje prava na istinu.
Zbog toga je demokratija u islamskom svetu, do sada, iz političkih, socijalnih i ekonomskih razloga, a ne zbog islamske vere, doživljavala neuspeh. Postkolonijalni režimi nisu bili u stanju ili nisu hteli da povežu svoje parlamente i stranačke sisteme sa svojim nacionalizmom na način koji bi omogućio da stanovništvo u dovoljnoj meri učestvuje u oblikovanju političke volje i raspodeli društvenih sredstava. Samo na takav način bi demokratija zaista mogla da se ukoreni. Umesto toga, demokratska ideja je, usled takvog odnosa vladajućih elita, koje su, istini za volju, morale da se suoče sa mnoštvom teških problema (veliki prirodni priraštaj stanovništva, ekonomska marginalizacija, socijalna beda i politička apatija), uletela u vrtlog fundamentalističkih napada na laicizam i svet nevernika.
Tako posmatrana, demokratija bi, bez sumnje, mogla da funkcioniše i u islamskom svetu, kada bi naišla na pripremljen teren uspešnog ekonomskog razvoja i pravednog uvećanja političkog učešća, što bi, sa svoje strane, imalo za posledicu suštinsko jačanje legitimnosti demokratskog poretka. Postoje valjani razlozi za pretpostavku da islamski fundamentalizam, a u svakom slučaju njegov politički totalitarni oblik, pod takvim uslovima ne bi imao šansi. Na ovoj tački ćemo se sasvim kratko usredsrediti na dve islamske države, koje su u procesu ostvarivanja koegzistencije islama i demokratije, uprkos svim nesumnjivo postojećim problemima, postigle relativno veliki napredak.
Između demokratije i dogme
Stanje u Maleziji i Indoneziji ukazuje na to da sposobnost islama za demokratiju, na kraju krajeva, zavisi od volje političkih elita. Tumačenje Kurana ne suprotstavlja se demokratskom islamu, što je rasprava sprovedena u okviru islama jasno pokazala. Činjenica da su demokratski eksperimenti u islamskom svetu često bili neuspešni i da su i u državama koje danas raspolažu demokratskim strukturama vidne znatne poteškoće u njihovom funkcionisanju usko je povezana sa kolonijalizmom i njegovim posledicama. Time se ne želi reći da je Zapad odgovoran za neuspehe vladajućih elita u postkolonijalnim državama islamskog sveta i za unapređenje razvoja i slobode. On, međutim, snosi istorijsku saodgovornost, koja seže sve do hladnog rata i neposredne današnjice, a pri tom valja imati na umu politiku interesa Zapada u regionu Zaliva i u centralnoj Aziji. Iz krivice nastaje odgovornost i stoga je Zapad dužan da učini više za ekonomski razvoj i demokratizaciju islamskog sveta, i to ne samo putem patrijarhalnog uslovljavanja razvojne pomoći već kroz fer saradnju i, zašto da ne, neophodnim pritiskom na svaki režim koji šuruje sa islamizmom, a protiv liberalnih snaga u vlastitim državama. Pogrešno je zaključiti da je islam prepreka većem stepenu demokratije na Srednjem istoku, u severnoj Africi ili zapadnoj i južnoj Aziji. Tačno je i biće da su najveći protivnici demokratije nerazvijenost i nasilno političko obespravljivanje. Islam, u svojoj bogatoj tradiciji, nudi dovoljno osnova za spojivost sa demokratijom, uprkos tome što nikada nije sistematski razvijao ideju političke podele vlasti ili predstavničke vladavine. On, međutim, nudi isto toliko osnova i za dogmatski suženo gledanje na vlastito učenje, koje na političkom nivou vodi pravo u totalitarizam. Ukoliko nam ne pođe za rukom da države islamskog sveta podržimo u tome da fundamentalizmu, pomoću odlučne razvojne politike i demokratizacije njegovih političkih sistema, izmaknemo njegovo socijalno uporište, on će, u uslovima nastupajuće globalizacije i pritiskom u pravcu modernizacije, koji je njena posledica, postati još jači. Još jednom treba podvući da to nema nikakve veze sa navodnim odsustvom razgraničenja između vere i politike u islamu. Ta linija razdvajanja može biti poštovana isto kao što islamizam može da se preobrazi u izvor kulturnog identiteta i moralnog integriteta muslimana, ne ponašajući se, pri tom, antizapadnjački, antidemokratski i nasilnički.
