Razgovor o filantropskom radu fondacija u Srbiji, na tribini nedeljnika „Vreme“ pod nazivom „Od humanosti do solidarnosti“ dao je značajne uvide u odnose na relaciji država i filantropija. Svoja razmatranja i iskustva izneli su predstavnici istaknutih fondacija – Marija Mitrović iz „Fondacije Trag“, Vanja Knežević iz „Delta fondacije“, Uroš Delić iz „Fondacije Ana i Vlade Divac“ i Nebojša Glišić iz „Fonda B92“. Tribina je održana u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji, kao sastavni deo projekta „Država i solidarnost – pogled uprt u evropsko pravo“.
ŠTA JE TO FILANTROPIJA?: Na samom početku razgovora Marija Mitrović je pokušala bliže da objasni šta sve spada pod termin „filantropija“ – koji je njen značaj i za koje ciljeve se zalaže. „Uvek ‘vodim bitku’ sa time da li termin ‘filantropija’ treba ili ne treba da zaživi u diskursu. To je zato što za tu pojavu koristimo različitu terminologiju – dobročinstvo, solidarnost, ljubav prema drugima… Kao što znamo, Srbija ima veliku filantropsku tradiciju koja datira još iz XIX veka i to su neke vrednosti za koje verujem da još uvek žive u našem društvu, u smislu toga da naši ljudi vole i žele da pomognu drugima – što su naša istraživanja i pokazala. Imamo različite vidove filantropije. Najpre, postoji individualna filantropija. Dalje, imamo korporativnu filantropiju koja je aktuelna kako u svetu velikih kompanija, tako i u svetu malih i srednjih preduzeća, a to posebno naglašavam, jer mi mala i srednja preduzeća trenutno smatramo najvećim darodavcima u Srbiji“, istakla je M. Mitrović. Termin „filantropija“, kako je dalje objasnila, ne podrazumeva samo darivanje u novcu i u materijalnim dobrima, već podrazumeva i davanje slobodnog vremena, kao i darivanje znanja. Postoje, kako je rekla, i razni drugi tipovi filantropije koje možda i ne možemo precizno izmeriti, ali koji su vrlo prisutni u našem društvu.
Na pitanje zašto se kompanije uključuju u filantropski rad kada to suštinski predstavlja negativne ekonomske efekte za njih, ako se podrazumeva da je osnovni cilj svake firme da stekne što veći profit, Uroš Delić je rekao – „Fondacija Divac mnogo radi sa kompanijama i moram da istaknem da imamo dugogodišnju saradnju, kako sa svetskim, tako i sa domaćim. Jedan od osnovnih razloga za filantropiju jeste taj što kompanije žele da vrate deo profita u zajednicu. Smatram da lideri velikih kompanija shvataju da je to nešto što doprinosi kako imidžu kompanije, tako i njenom prepoznavanju u zajednici i to je, na kraju, i način da se kompanija na izvestan način zahvali svojim zaposlenima.“
Nebojša Glišić se nadovezao – „Ukoliko su u pitanju multinacionalne kompanije, filantropija je najčešće njihova praksa u ostalim zemljama koja im je davala dobre rezultate, pa su odlučili da je primenjuju i u Srbiji. Međutim, moram da napomenem da je mnogo interesantnija praksa kod malih i srednjih preduzeća. Mi smo sada imali projekat u kojem smo pokušali da angažujemo mala i srednja preduzeća sa lokala da pomognu lokalnim osnovnim školama. Tu je i motiv drugačiji, jer svi vole da budu prepoznatljiviji u svojoj zajednici. Znači, naravno, postoji i potreba da se nešto dâ, ali je isto tako pitanje i ugleda i prepoznatljivosti, kao i to, kod onih koji malo više gledaju u budućnost, da žele da rade za obrazovane ljude u svojim lokalnim zajednicama.“ Glišić je naveo i da su ljudi iz lokalnih malih i srednjih preduzeća svesni kako je nužno da investiraju u lokalnu zajednicu ukoliko žele da lokalna zajednica bude „njihov klijent“.
Marija Mitrović je dodatno objasnila da iako naizgled deluje suprotno logici profita, filantropija u praksi podstiče bolje poslovanje kompanije. „Kompanije koje su prepoznate kao filantropske prvenstveno imaju bolji imidž u javnosti, ljudi se sve više trajno vezuju za njih. Takođe, filantropija podstiče veću lojalnost zaposlenih, zato što su i zaposleni motivisani da rade u kompaniji koja se odgovorno ponaša. Istraživanja u koja smo imali uvid pokazuju da filantropija daje pozitivan efekat na profit kompanija“, zaključuje ona.
Šta su korporativne fondacije? Koliko ih ima i kako one posluju u Srbiji – pitanja su na koja je odgovore dala Vanja Knežević. „Šest korporativnih fondacija je uključeno u Srpski filantropski forum, a tu je i ‘Delta fondacija’. Međutim, i dalje u Srbiji veće kompanije obavljaju svoje humanitarne aktivnosti preko sektora za ljudske resurse, preko marketing sektora, sektora za društvenu odgovornost. Tako da, iako nemaju formalno osnovanu fondaciju, i te kako se bave i društveno odgovornim i humanitarnim aktivnostima. Ono što je razlika kada kompanija ima korporativnu fondaciju, jeste u tome što se onda može ozbiljnije i strateški baviti filantropskim aktivnostima. Jer, fondacija se i osniva da bi napravila humanitarni boljitak u zajednici, a kompanija u tom smislu posluje onda kada se rade neke ad hoc akcije ili jednokratna davanja“, ističe V. Knežević. Takođe, kako je rekla, fondacije sistematičnije pristupaju tom poslu, pa je i dobrobit za kompaniju veći. Jer, pored prepoznatljivosti i ugleda u lokalnoj zajednici, navela je i činjenicu da inostrani partneri veoma pozitivno gledaju na slučaj kada neka kompanija ima svoju fondaciju koja se bavi društveno odgovornim delovanjem, i to takođe predstavlja motiv za kompanije da ih osnivaju.
KAKO ODREDITI KOME TREBA POMOĆI: Nebojša Glišić pojašnjava da se izbor kome i kako treba pomoći nekada desi sasvim spontano. „Kada je pokrenuta naša prva akcija, ‘Bitka za bebe’, na osnovu uvida u stanje u bolnicama došlo se do saznanja da u mnogima fali inkubator. Tu smo videli da su porodilišta, nažalost, u katastrofalnom stanju, te smo nakon ‘Bitke za bebe’ počeli, a u suštini nastavili, da radimo ‘Bitku za porodilišta’. U ovom primeru sam uvid u stanje stvari bio nam je dovoljan da shvatimo da bi trebalo raditi na tome. U nekim drugim situacijama, zbog prethodnih naših akcija, prepoznati smo od inostranih partnera kao njihov potencijalni partner u Srbiji, za sprovođenje akcija koje su oni već sproveli u nekoj od zemalja regiona. Tako je bilo sa poslednjom akcijom koju smo radili, ‘Bitka za znanje’, koja je na isti način bila pokrenuta i sprovedena u Hrvatskoj – partneri su nas pitali da li bismo i mi želeli da sprovedemo tu akciju u Srbiji. Zaključili su da imamo kapacitet da tako nešto sprovedemo ovde i samo su nas pitali – da li hoćemo. Naveo sam dva potencijalna primera, ali u drugim situacijama to može da funkcioniše na drugačiji način. Recimo, za sigurne kuće bio je drugačiji motiv.
Međutim, imamo i primere gde zajednica nije prepoznala akciju na pravi način. Kod akcije ‘65+’ imali smo, ja bih rekao, odličnu kampanju, kao i sjajnu medijsku podršku, ali nismo uspeli da postignemo očekivani rezultat. Naprosto, zajednica nije prepoznala probleme starih i meni je jako žao zbog toga“, navodi Glišić. Prema njegovim rečima, Fond B92 se izuzetno trudi da stekne što više donatora, a i praksa Fonda je takva da nikada ne radi samo sa jednim donatorom. „Interesantno, i pored svih modifikacija modela rada, akcija ‘65+’ ipak nije uspela i to je primer na osnovu koga možemo videti da ne uspeva sve, i da, iako postoje jake indicije koje nam ukazuju da će se neka akcija okončati uspešno, to ne mora da bude tako. Da zaključim – izbor kome treba pomoći menja se od slučaja do slučaja i inspiracije dolaze na različite načine.“
Uroš Delić je istakao da je „Fondacija Ana i Vlade Divac“ od samog osnivanja izabrala svoju ciljnu grupu. „To su izbegla i raseljena lica koja i dalje žive u kolektivnim centrima. Naša fondacija se ovim problemom bavi 11 godina i moram da kažem da je jako tužno videti ljude koji i nakon jedne decenije nemaju svoj krov nad glavom, nego žive u kolektivnim centrima u kojima uslovi nisu sjajni. Međutim, kako se situacija sa izbeglim i raseljenim licima menjala na bolje, mi smo, na osnovu situacije na terenu, kreirali nove planove. Svesni smo da nijedna fondacija ne može da se bavi baš svima i da rešava širok dijapazon problema koji, nažalost, postoji. S vremenom smo raširili polje našeg rada i sada mogu da kažem da imamo mnogo projekata u kojima se bavimo podrškom deci i mladima. Za primer, naveo bih infrastrukturne projekte – obnove škola i vrtića, posebno u manjim mestima. Takođe, imamo projekte koji se tiču preduzetništva, ali i one koji imaju regionalni karakter.“ Pored tih projekata koji traju već duži vremenski period, Delić je rekao da „Fondacija Ana i Vlade Divac“ ima mogućnost i za sprovođenje pojedinačnih ad hoc akcija, a kao primer uzima pomaganje ugroženim porodicama. „Da rezimiram – iako znamo da su potrebe ogromne, trudimo se da strateški postavimo svoje ciljeve i da se na osnovu njih fokusiramo na teme za koje smatramo da u njima možemo ostvariti najveći uticaj i najpozitivniju promenu u našem društvu“, zaključuje on.
Vanja Knežević je istakla da je „Delta“ korporativna fondacija i razlikuje se od drugih po tome što se finansira od prihoda kompanije. „Zbog toga smo u obavezi da napravimo petogodišnju strategiju, koja se mora uskladiti sa strategijom kompanije. Cilj nam je da ulažemo tamo gde najviše možemo da damo, koristeći sve raspoložive resurse. Mi smo samim osnivanjem fondacije definisali ciljne grupe za koje smo smatrali da im je pomoć najpotrebnija i uvek težimo ka tome da projekti koje radimo budu usmereni na veću grupu korisnika. Kao primer, navela bih izgradnju centra za lica sa invaliditetom na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Centar ima kapacitet za prijem 132 deteta sa invaliditetom za dnevni boravak. Delta fondacija je ovaj centar donirala Gradu Beogradu i on je samim tim ušao u sistem socijalne zaštite, čime su roditelji dece sa invaliditetom dobili mogućnost da rade, jer u radno vreme o njihovoj deci može brinuti neko drugi ko je za to stručan i ko ima uslova da pomogne. Istakla bih da smo time rešili jedan društveni problem sa kojim su se susretali ljudi koji imaju decu sa invaliditetom. Naša fondacija je i osnovana sa ciljem da se prvenstveno bavi zadužbinarstvom i to je bio glavni motiv našeg drugog projekta. Druga zadužbina nam je centar za sport i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom u Kragujevcu, koja se zove ‘Iskra’. Time smo rešili problem koji su imali naši sportisti sa invaliditetom jer sada imaju mesto na koje mogu doći na rehabilitaciju, kao i na pripreme za takmičenja.“ Navela je i projekat koji se zove „Treći roditelj“. „U ovom projektu brinemo o pedeset jednom detetu iz socijalno ugroženih porodica. Tu radimo na jačanju porodice, jer ne pomažemo samo finansijski nego pokušavamo i da preko socijalnih radnika rešimo neke druge probleme koje ove porodice imaju, na primer kad vade dokumenta poput lične karte ili zdravstvene knjižice.“ Pošto se, po njenim rečima, „Delta fondacija“ trudi da trajno reši neki problem, kao dobar primer Vanja Knežević je istakla saradnju među fondacijama „Delta“ i „Trag“. „Zajedno sa našim partnerima iz ‘Trag fondacije’ radimo na projektu koji se zove ‘Zasad za budućnost’. U okviru ovog projekta stupili smo u saradnju sa četrnaest organizacija koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom po principu socijalnog preduzetništva. Dakle, što se tiče izbora kome pomoći, vodimo računa da ne budemo skroz vođeni empatijom nego se trudimo da postavimo neke objektivne kriterijume na osnovu kojih možemo odrediti gde bismo najviše pomogli“.
Marija Mitrović je rekla da je „Trag fondacija“ na samom početku rada definisala da je pomaganje lokalnim zajednicama primarni cilj fondacije. „Pitanje motivacije ciljnih grupa i korisnika i tema koje će neko podržati zaista se razlikuju između pojedinaca, kompanija i organizacija civilnog društva. Mi podržavamo razne organizacije civilnog društva, kao i neke neformalne grupe koje deluju u svojim lokalnim zajednicama, najčešće pomoću finansijskih sredstava. Kada je u pitanju odluka koji projekat podržati, vodimo računa o različitim kriterijumima. Recimo, najvažnije nam je da ustanovimo koliko je taj problem relevantan za zajednicu i da li su predložene aktivnosti u skladu sa projektovanim rešenjem, kao i da li organizacija koja to predlaže ima kapaciteta da to iznese do kraja“. Naglašava takođe da je „Trag fondacija“ do sada podržala više od 1300 različitih inicijativa sa više od trinaest miliona dolara. „Trag“ je, kako je rekla, pre nepun mesec završio veliko istraživanje javnog mnjenja čija je centralna tema bila filantropija, a rezultati su veoma zanimljivi. „Ako pogledamo donatore pojedince, oni će najčešće biti rukovođeni svojim emocijama pri izboru kome će donirati novac. Dok, recimo, organizacije civilnog društva uz to imaju i želju da razviju zajednicu. Žele da na neki način motivišu svoje sugrađane“, zaključuje ona.
POZITIVNO PRAVO SRBIJE – STANJE I PERSPEKTIVE: „Naš zakonodavni okvir je takozvani work in progress. Zato što neka zakonodavna rešenja imamo, a neka još uvek nemamo“, odgovara Marija Mitrović na pitanje o kvalitetu zakonodavnog okvira Srbije u kojem deluju fondacije i zadužbine. „Međutim, čak i za stvari koje su propisane našim pozitivnim pravom, veoma često nedostaje element implementacije. Znači, možda bi pitanje trebalo da glasi – na koji način se primenjuju ova zakonodavna rešenja i da li se uopšte primenjuju? Kada pričamo o zadužbinama i fondacijama, imamo Zakon o zadužbinama i fondacijama koji je donesen 2010. godine i koji je prilično korektan pravni okvir za rad. Ali, recimo, kada govorimo o razvoju filantropije i tome šta bi bilo podsticajno za razvoj filantropije, tu u najvećoj meri govorimo o poreskim zakonima. Ono što je jako dobro jeste to da imamo više poreskih zakona koji propisuju poreske olakšice za pojedince ili kompanije koje daju donaciju. Ono što, nažalost, nedostaje jeste sistem u kojem će se ti poreski okviri implementirati, odnosno, taj mehanizam nije dovoljno razvijen u praksi i na različite načine se primenjuje u različitim poreskim upravama u zavisnosti od toga gde vi podnesete zahtev za poresku olakšicu. To vidimo na osnovu činjenice da veliki broj kompanija uopšte ne koristi ove poreske olakšice zato što im je nejasna procedura po kojoj se one mogu potraživati. Takođe, u poreskim upravama ne postoji jedan koherentan način primene tih poreskih olakšica. Tako se desi da u jednoj poreskoj upravi dobijete jedan savet, a u nekoj drugoj sasvim drugačiji“. Ona kaže da „Trag“ zajedno sa fondacijama i organizacijama koje su u „Koaliciji za dobročinstvo“ radi na tome da se usvoji jedno obavezujuće uputstvo Ministarstva finansija koje će dovesti do toga da ove poreske olakšice primenjuju na dosledan način sve poreske uprave, kao i da postoji jasna i transparentna procedura njihove primene. Podvlači da je Srbija, pored Bosne i Hercegovine, jedina zemlja u regionu koja nema nikakve poreske olakšice za pojedince i da je to problem protiv koga se mora brzo delovati. „Bez obzira na to da li su poreske olakšice motiv pojedincima da doniraju ili ne, svakako su vrsta podsticaja i naša želja je da napravimo takav sistem koji će uvećati mogućnosti davanja, ali i da omogući nekakvu vrstu kontrole nad tokovima novca i nad upotrebom tih donacija. Svakako, u našem sistemu nekih stvari ima, a nekih nema. Mi se trudimo da animiramo donosioce odluka u tom pogledu. Moram da istaknem jednu pozitivnu stvar. Nedavno je formiran Savet za filantropiju u okviru kancelarije predsednice Vlade. Taj Savet čine predstavnici vlasti, ali i predstavnici kompanija i civilnog sektora. Očekujem dosta od delovanja Saveta i nadam se da će članovi Saveta kroz svoje radne grupe raditi na daljem unapređenju postavljenih ciljeva.“
Uroš Delić je objasnio kako je došlo do osnivanja Saveta za filantropiju, kao i šta se može očekivati od njegovog rada. „Postoji puno nekih nedoslednosti u našem zakonodavstvu, i nažalost, ne postoji podsticajan sistem prema donatorima i prema davanju generalno, bilo da su u pitanju građani ili kompanije. Zbog toga smo se okupili u ‘Koaliciju za dobročinstvo’, koju je USAID podržao i sada imamo priliku da se sistemski bavimo tim rešenjem i da našoj državi ponudimo analize pravnih okvira iz nekih drugih država. Ovde ne pričam o rešenjima koja postoje u Sjedinjenim Američkim Državama ili Velikoj Britaniji, zato što se one preko sto godina bave ovom temom; ovde pričamo o državama sa kojima se možemo uporediti. Naš primarni cilj je da predložimo zakonska rešenja koja mogu da se implementiraju. I tu nam je prva stvar podizanje nivoa neoporezivog dela za stipendije. To je tema koja je jako bitna; kako za samu državu koja daje veliki broj stipendija učenicima i studentima, tako i za fondacije i kompanije koje se time bave. Donatori se često pitaju zbog čega kad nekom daješ stipendiju i time podržavaš njegovo obrazovanje i usavršavanje, zbog čega moraš da plaćaš porez na to? Svakako da poreske olakšice nisu osnovni motiv za donacije, ali jesu nešto što je izvesna vrsta prepoznavanja donatora i pozitivne reakcije prema njima“, rekao je Delić. Dalje je istakao da je ovo tema kojom će se „Fondacija Ana i Vlade Divac“ baviti u narednom periodu, posebno stoga što zakon već postoji, samo je potrebno napraviti sistem u kojem će on moći da se realizuje. „Dakle, odlična je informacija da je država prepoznala ovu temu, da je osnovan savet pri kabinetu premijerke i da postoji dobra volja da zajedno radimo na rešavanju ovog problema. Mislim da je to dobar put, jer su organizacije civilnog društva tu da budu konstruktivan partner u tom procesu i da daju svoje predloge. Ipak, država je ta koja je dužna da stvori sistem u kojem će takav mehanizam da postoji. I, osim olakšica, vrlo je važno pitanje transparentnosti. Ranijih godina imali smo problema i sa donacijama koje su išle ka državi, ali i od države ka civilnom društvu. To je nešto što kod donatora izaziva rezervisanost, jer ljudi ne žele da učestvuju u nečemu a da ne znaju šta se dešava sa njihovim novcem. Tako da je ‘izveštavanje’ donatora nešto čemu posvećujemo veliku pažnju i što donatore zadržava oko nas“. Zaključio je da ima još stvari u kojima država može i mora da pomogne – „U pitanju je promocija dobrih primera. Potrebno je da se više priča o pozitivnim primerima, kojih je svakako mnogo više nego onih negativnih. To bi pomoglo ljudima da promene percepciju o fondacijama i doprinelo da se više podrške obezbedi za one kojima je podrška najpotrebnija.“
Nebojša Glišić se nadovezao da je dobra stvar što je Savet prepoznao kako je hitno potreban stimulativni zakonski okvir za volontiranje jer trenutni okvir više destimuliše volontiranje. „Sam zakonski okvir podrazumeva čak i kazne za volontiranje. To je jasno s aspekta radnog zakonodavstva i jasno nam je da se time želi sprečiti rad na crno, ali mora se pronaći drugačiji okvir. Država tu mora postaviti jasne barijere i mora stimulisati volontiranje, a pogotovo kompanijsko. Uzeću jedan primer – za vreme poplava, naša organizacija je zaustavila rad u potpunosti. Zaustavili smo rad na svim projektima i sve naše resurse usmerili smo na poplave. Tu smo imali drastičan rast donacija. Što unutar države, što iz inostranstva. Tako se i naš stav promenio. Počeli smo da razmišljamo o potencijalnim situacijama sličnim poplavama koje mogu da nas zadese, i o odgovorima koje bismo u takvim situacijama kreirali. Poenta priče je da svi mi radimo po nekim strategijama, ali i ad hoc kad se dogodi situacija koju na neki način nismo planirali“. Glišić je naglasio da je bitna stvar koju je Savet predstavio – razvijanje strateških donacija. „U smislu da se pojedine kompanije opredele u koju oblast žele, uslovno rečeno, da investiraju. Npr. u Majkrosoftu imate sistem da svaki zaposleni od svoje plate odvaja neki procenat i onda svako ponaosob zaokruži u šta želi da ‘uloži’ ovog meseca. Svakako je pohvalno i za zaposlene i za kompaniju što postoji ta mogućnost. Problem je što mi, na primer, ne možemo da računamo svakog meseca na donaciju Majkrosofta, jer je moguće da se ljudi odluče da investiraju u nešto drugo.“ Glišić smatra da je veoma važno da postoji sistem i uređen način kako se baviti filantropijom, a da sama količina novca koja se donira nije primarna. „Bitno je da se svaki zaposleni oseća dobro jer je tog meseca uradio nešto lepo. I to je razlog zašto svi mi, ja bar tako mislim, radimo u ovom sektoru. Rad u ovom sektoru podrazumeva da sa osmehom idete na posao i da se najčešće sa tim istim osmehom vraćate sa posla. Kažem ‘najčešće’, jer ćete verovatno biti tužni ako neka akcija ne bude uspela.“ Zaključio je da država ima najveći interes da uredi ovu oblast zato što je još uvek najveći primalac donacija.
Na pitanje zašto ova oblast nije regulisana i pre stvaranja Saveta, Nebojša Glišić je odgovorio – „Poznato vam je koliko je država kompleksan aparat. Na primer, vi morate angažovati četiri eksperta za neku akciju. Ukoliko napravite savet i angažujete organizacije, te organizacije će vam dati usluge svojih eksperata besplatno. Suština je da se sa Savetom olakšava i ubrzava proces i čini mi se da je država tu prepoznala svoj interes i da se aktivno uključila u rešavanje tog problema. Savet naprosto ima tu svoje logično mesto – i zbog onoga zbog čega je formiran i zbog toga šta bi trebalo da radi. Nažalost, i u mnogim drugim oblastima su formirani saveti i različite kancelarije koje su se bavile određenim temama, pa ipak nismo uspeli da dođemo do rešenja.“
„Definitivno je da se uspešnost nekog projekta ne meri utrošenim sredstvima“, rekla je u svom izlaganju Vanja Knežević odgovarajući na pitanje kako korporativna fondacija ocenjuje uspešnost svog rada. „Prvo, na osnovu strategije radimo akcione planove, a nakon toga imamo izveštavanje. Radimo evaluaciju projekta, pa onda monitoring posete, uvek gledamo gde smo bili na početku, a gde smo na kraju projekta. Takođe, iako smo mi korporativna fondacija, dužni smo da donatorima dostavljamo izveštaje gde su otišla sredstva i da li je rešen neki problem koji smo postavili sebi za cilj“. I zaključuje – „Slično kao i organizacije civilnog društva, mi imamo obavezu da izveštavamo i da pokažemo gde su otišla sredstva. S obzirom na to da su naši projekti većinom autorski, radimo prema biznis planu koji predamo kompaniji – nije se desilo da projekti ne budu uspešni u smislu da kompanija nije zadovoljna time, jer je to uvek u skladu sa strategijom cele kompanije“.
SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO: „Socijalno preduzetništvo podrazumeva“, objašnjava Nebojša Glišić, „da se ‘ja’ bavim privrednom delatnošću kao svako drugo pravno lice, ali da imam CSR (Corporate Social Responsibility) element inkorporiran u samo preduzeće. To će u praktičnom smislu značiti da ako imam firmu koja se bavi proizvodnjom jastučnica – ja upošljavam socijalno ugrožene kategorije ljudi ili jedan deo profita odvajam kako bih pomogao rešenje nekog problema u svojoj zajednici“. I dodaje – „Recimo da su to dva osnovna modela – ili uključujem socijalno ugrožene kategorije u samo poslovanje ili jedan deo profita odvajam za neku određenu oblast koja je problematična. Ono što je problematično u našoj državi jeste to da iako postoje socijalno odgovorna preduzeća, država ih nije prepoznala dovoljno dobro i napravila pravni okvir u kojem bi takva preduzeća imala neke beneficije, bilo poreske olakšice ili nešto drugo“. A socijalna preduzeća su, smatra on, odličan okvir u kojem ugrožene grupe ljudi mogu obavljati dostojanstvene poslove, kako bi postali koliko-toliko samostalni i kako bi sebi mogli da obezbede egzistenciju.
„Socijalna preduzeća su i do sada, u nepostojećem okviru, poslovala u dosta nepovoljnim okolnostima“, nadovezala se Marija Mitrović. „Problem je u tome što ne postoji zakon koji takvo preduzeće prepoznaje kao socijalno preduzeće, a ono je takmac na tržištu kao i bilo ko drugi. Novi predlog Zakona o socijalnom preduzetništvu, po našem mišljenju, stavlja ih u još gori položaj. Bolje je nemati nikakav okvir nego imati loš i restriktivan. Ovaj predlog zakona će biti u javnoj raspravi veoma kratko, do 23. novembra, što nikome ne ostavlja dovoljno vremena da se na adekvatan način pripremi i odgovori na predlog. Taj predlog pomenutog zakona predviđa i prepoznaje samo komponentu ‘radne integracije’ za socijalna preduzeća, što znači da zanemaruje sve ostale komponente koje ova preduzeća sa sobom nose“. Marija Mitrović je dalje navela da je vrlo problematično i to što ovim predlogom zakona organizacije civilnog društva apsolutno nisu prepoznate kao potencijalni osnivači socijalnih preduzeća, jer to ukida čitavu komponentu njihovog potencijalnog finansiranja. „Takođe, problematično je da se lokalne samouprave i autonomne pokrajine pojavljuju kao potencijalni osnivači socijalnih preduzeća jer su to privatne inicijative, i trebalo bi tako i da ostane. I u ranijim predlozima zakona figurirao je takav predlog, pa ostaje nejasno zbog čega postoji toliko insistiranje da samo lokalne samouprave i autonomne pokrajine mogu biti pokretači socijalnih preduzeća, a ta ideja, sasvim sigurno, provejava već pet-šest godina“. Naime, prema njenim rečima, nosioci ove aktivnosti dolaze uglavnom iz civilnog sektora i ta činjenica nije vidljiva u ovom predlogu. „Zbog svega navedenog, verujem da će se tražiti povlačenje predloga ovog zakona jer on jednostavno nije adekvatan i ne prepoznaje ono što se zapravo dešava u realnosti i na tržištu.“
Kao poseban problem M. Mitrović je izdvojila i taj što se utvrđeni prioriteti Saveta ne dotiču teme socijalnog preduzetništva. „Organizacije koje smatraju da ovakav predlog zakona treba da se povuče, imaće razgovor sa relevantnim predstavnicima institucija. Mislimo da treba skrenuti pažnju svim saveznicima, kao i onima koji elementarno poznaju naš rad, koliko je ovakav zakon poguban za ovu oblast.“
ISTRAŽIVANJA JAVNOG MNJENJA: Uroš Delić je istakao da još uvek nije rešen problem koji se tiče praćenja toka novca koji dolazi iz fondacija. „Imamo podatke da je u prošloj godini nešto više od dvadeset sedam miliona evra donirano od strane građana i kompanija. Što se tiče dijaspore, prvi put je rađeno istraživanje o njihovim stavovima prema davanju. ‘Fondacija Ana i Vlade Divac’ već dugo sarađuje sa ljudima iz naše dijaspore i ovo je bila odlična prilika da saznamo šta oni misle o tome. Više od 5.000 ljudi iz 83 države odgovorilo je na pitanja iz ankete. Tu smo saznali da su stavovi naših ljudi iz dijaspore slični stavovima građana Srbije. Oni takođe reaguju emotivno na ljudske priče, smatraju da treba donirati novac za pomoć bolesnom detetu ili kad je potrebno sanirati posledice neke prirodne katastrofe“. Međutim, Delić izdvaja i interesantno saznanje iz drugog istraživanja – „Imamo jedan zanimljiv podatak o ljudima koji su se strateški opredelili da doniraju, koji su dugogodišnji donatori. U tom istraživanju je učestvovalo 529 ljudi iz 16 i oni su poslali jednu sasvim drugačiju sliku. To su ljudi koji su dominantno visoko obrazovani i uspešni u svom poslu, ali oni imaju sasvim drugačiji pogled na filantropiju. Zapravo, oni imaju strateški pristup davanju i ne žele toliko da se bave pojedinačnim rešenjima, nego žele da utiču na sistemska rešenja. Osnovne dve teme koje ove ljude interesuju jesu obrazovanje i razvoj preduzetništva i mi imamo dosta iskustva sa takvim donatorima. Naravno, oni žele da pomognu, i pomažu kada su neke krizne situacije u pitanju. Ali, u redovnim okolnostima žele da se bave sistemskim stvarima. Najviše ulažu u obrazovanje koje direktno doprinosi zapošljavanju. Pomenuću jedan primer iz prakse gde je grupa naših donatora iz SAD odlučila da pokrene sopstveni projekat. Projekat se odnosi na IT školu za prekvalifikaciju kadrova na bazične poslove u IT sektoru. Projekat je otpočeo u maju ove godine, pedeset ljudi je prošlo kroz dva ciklusa edukacije, a njih devetoro je već našlo stalan posao što je fantastičan rezultat“. Kako je Delić napomenuo, donatori koji su pokrenuli ovaj program i koji ga finansiraju nisu stali na tome, nego se trude da preko svojih kontakata učestvuju u povezivanju ovih ljudi sa poslodavcima – „Verujemo i nadamo se da će ovakvih primera biti sve više. Kao još jedan odličan primer, naveo bih inicijativu koju je pokrenuo Srpski filantropski forum, koja se odnosi na uvođenje posebnog dana, Nacionalnog dana davanja, čiji je cilj da se celokupna zajednica okupi oko teme za koju ustanovimo da je važna i da se fokus donatora usmeri kako bi se realizacijom ovakvog projekta rešio neki problem. Budući da je ovaj projekat krenuo u aprilu ove godine, nismo imali puno vremena za sveobuhvatnu kampanju, ali smo odabrali da ove godine tema bude obrazovanje i obrazovanje talenata. Konkretno, odlučili smo da pomognemo Petnici da napravi jedan uređaj koji im je jako važan za rad. Svi članovi Foruma su se posebno potrudili da privuku donatore, tako da imam zadovoljstvo da saopštim da je gotovo tri četvrtine novca sakupljeno“. Svoje izlaganje Delić je zaključio rečima kako je u planu da se do kraja godine sakupi potreban novac, da se Petnici obezbedi pomenuti uređaj i da se na taj način simbolično pokaže kako je moguće rešavati ozbiljne stvari ukoliko se svi okupe oko istog cilja.
Marija Mitrović je navela podatke iz još jednog istraživanja – „Imali smo uvid u jedno istraživanje i ono što nas u njemu jako raduje jeste činjenica da je davanje u kontinuiranom porastu poslednjih nekoliko godina. Kako u smislu broja zabeleženih akcija, tako i u količini novca koja je donirana.“ Ona je istakla da su građani kroz masovna doniranja podržali veliki broj akcija i da su time postali glavni donatori. „Naravno, korporativni sektor i dalje izdvaja najveću količinu novca. Takođe, ono što je konstanta jesu i oblasti u koje se ulaže – zdravstvo, podrška marginalizovanim grupama, smanjenje siromaštva, obrazovanje – teme koje se pojavljuju već dugi niz godina unazad. Raduje i činjenica da se povećava balans između jednokratnih donacija, koje i dalje dominiraju i onih dugoročnih. Imali smo podatke „Katalista“ i bilo nam je interesantno da sprovedemo jedno istraživanje javnog mnjenja. Istraživali smo kakva je percepcija građana o tome ko su najveći donatori. Naši građani smatraju da su najveći donatori imućni pojedinci, pa nakon toga građani kao mali donatori. Iznenađujuće je da tek pet odsto ispitanika smatra da su kompanije veliki donatori i da uopšte ne prepoznaju korporativne donacije“, navodi ona. Takođe, M. Mitrović je naglasila da je na osnovu iskustva „Trag fondacije“ uloga medija izuzetno važna. „Ne samo u smislu promocije filantropije, nego u smislu nekoga ko prati čitav proces, ko edukuje građane, ko prati rezultate. Iako svi znaju da je situacija u medijima teška, mediji su ipak saveznici u celoj ovoj priči i apelovala bih da nastave da sarađuju sa nama u tom kontekstu. I drago mi je što se broj novinskih izveštaja i tekstova o filantropiji uvećava, ali takođe nadam se i da sa tim trendom nećemo prestati.“
Na kraju, Marija Mitrović je iznela i podatke pomenutog istraživanja, koje je „Fondacija trag“ radila sa „Katalistom“ – „Više od 60 odsto doniranog novca u 2017. godini – donirale su kompanije. Da razložim – građani su kroz masovna davanja dali 31,6 odsto, poslovni sektor 39,5 odsto, pojedinci (imenovani pojedinci) 4,6 odsto, mešoviti darodavci 15,1 odsto, privatne fondacije 9 odsto i ostalo 0,2 odsto. Ovo je izveštaj koji su sastavili ‘Katalist’ i ‘Trag’, odnosi se na prethodnu godinu i obuhvata ovako kategorizovane tipove darodavaca. Nažalost, nemamo kredibilne podatke o tome koliko daje država i jedinice lokalne samouprave.“
