Legitimizacija vlasti

Pitanje ustava je ključno u formiranju svake države, Međutim, pretpostavljam da se svi slažemo u tome da do sada nije trebalo polagati preterane nade u to da ćemo doneti savršen pravni dokument koji bi bio opšte obuhvatan i gde bismo mogli da rešimo mnoga pitanja za decenije koje dolaze. Verovatno ćemo doneti jedan akt koji će predstavljati kompromis u odnosu na stanje koje sada imamo, iz jednostavnog razloga što bi svaki drugi pokušaj, kao što praksa pokazuje u poslednje vreme, bio trijumf nade nad iskustvom. Moramo biti realni, zato mislim da je jako dobro upozorenje na mogućnost iscrpljivanja energije ako se zatvorimo u proceduralna pitanja. Ne bi smelo da nam se desi da se iscrpljujemo u proceduri, što znači da trošimo vreme i energiju koji bi nam bili na raspolaganju u rešavanju suštinskih pitanja.

Jedan od ključnih uslova za donošenje ustava je ambijentalni okvir u kome se ustav donosi. Mi u ovom trenutku imamo veliku ingerenciju spolja i ambijent u kome se ustav pravi nije određen unutrašnjom dinamikom, nego dinamikom spoljnih uticaja na ambijent u kome formulišemo svoju pravnu državu, položaj i ulogu državne uprave. Ona nije tako nevažna kako izgleda. Naravno, jedno od ključnih je pitanje legitimacijskog kapaciteta. Ako ne postignemo većinsku saglasnost oko čitavog niza pitanja, država će stalno glavinjati, stalno će se teturati. Pogotovo će se teturati jer je ugrožena zbog ovog roka pravljenja države na tri godine, a i zbog uticaja različitih međunarodnih činilaca u konstrukciji onoga što treba da radimo Pri tom ne treba da zaboravimo da će sve što uradimo biti pod jakim opservacijama međunarodne zajednice – u kojoj meri je to u skladu sa evropskim standardima, kooperantskim ugovorima i drugim instrumentima naše evropske integracije. Jednostavno, ako jesmo zemlja kandidat onda moramo od početka misliti, od Ustava pa nadalje, šta to sve činimo u odnosu na evropske sisteme, pri tom ne zaboravljajući sebe same.

Pominje se podela vlasti, pominje se narodna legislativa, izvršna vlast, sudstvo i tako dalje. Naravno, niko ne zanemaruje značaj međuodnosa. Naprotiv, čini mi se da smo katkad zaboravili odnos legislative i egzekutive. Primat u egzikutivi je karakterističan u mnogim zemljama u tranziciji, ne sme da ugrozi legitimacijski kapacitet naše države. A tu smo se uputili u opasnom pravcu. Mi moramo da ponovo legitimiziramo vlast, što pre to bolje.

Povike na državnu upravu u našoj zemlji su tiše nego u nekim drugim državama, a ima razloga za zabrinutost zbog stanja naše državne uprave. Počeo je prerano da nas hvata umor od reforme. Počeli smo da zadržavamo retoričke sadržaje reformi a da u praksi veoma malo menjamo. Kad smo pre dve godine krenuli u reformu državne uprave, složili smo se oko nekih osnovnih principa koje bi bilo moguće ovako definisati. To je depolitizacija, kao jedan proces koji bi narušio rad javne uprave i državne uprave. To je, takođe, profesionalizacija koja se svodi na kompetentnost onih koji rade u državnoj upravi. To je, takođe, transparentnost koja nam je izuzetno važna jer, ne zaboravite, opet nam puzi problem korupcije, opet nam ona promiče pažnji. Ja se toga pribojavam i mislim da ima razloga za zabrinutost u toj sferi.

Trenutno imamo zastoj u parlamentu koji broji nekih 40 zakona, gde smo se zaglavili, pa nikako da ih proturimo. U procesu proizvodnje novih zakona stalno treba misliti na evropske standarde, a ne kasnije. Dakle, ne da jednostavno rešimo nešto samo za sebe, da bismo taj isti zakon morali da menjamo vrlo brzo zato što ne odgovara evropskim standardima. Ta deregulacija treba uslovno da se razume, konkretno na državnu upravu, promenu karaktera državne uprave. Zakleli smo se da ćemo da je činimo servisno, a postaje sve „kontrolnija“ nego ranije, odjednom imamo stotine kontrola, inspekcije i čuda koje gomilamo ne bismo li na neki način stavili pod kontrolu ostala kretanja.

Ja nisam pristalica tog razvoja. Nemojmo odmah sumnjati u građanina. Postavimo pravne okvire, sačekajmo da pogreši, pa egzemplarno pokažimo da to nije dobro, a ne da pribavljamo stotine hiljada dozvola, licenci, uverenja i čuda, obustavimo dobar deo rada u ekonomiji. Kod građevinskih dozvola još imamo 27 do 42 instrumenta da bi neko počeo da zida i tako uvećavamo ekonomsku aktivnost. Ukidajmo licencnu filozofiju.

Bez te osnovne promene ne menjamo karakter državne uprave jer su sadašnji zakoni tako tvrdi da svako u svakom trenutku može da vas tuče sadržinom tih zakona i da onemogući fleksibilni karakter uprave, koja je u službi i privrede i građana. Ne obrnuto. Ne stalni kontrolni instrument koji visi nad glavom kao Demoklov mač.