Japanski film

Zlatno doba japanskog filma su 50-e i 60-e godine prošlog veka, kada su japanski reditelji načinili prvi veliki proboj na svetsko kinematografsko tržište. Tada je svet video Kurosavinog Rašomona i Sedam samuraja, zatim Tokijsku priču Jasuđira Ozua, Bumansku harfu i Vatre ravnice Kona Ičikave, Legendu o Ugetsu Kenđija Mizogučija, Godzilu Išira Honde…

Nakon toga, japanski autori počinju sve više da se bave horor žanrom, a Masaki Kobajaši 1965. u Kanu dobija nagradu žirija za Duhove. U sledećoj dekadi, iz revolta prema preteranoj strogosti gigantskih filmskih studija, sve više se snimaju niskobudžetni filmovi sa scenama ekstremnog seksa i nasilja – tzv. eksploatacioni film. Previranja u japanskoj kinematografiji kao da su načela neprikosnovenost dotadašnje industrije koja je tokom osamdesetih doživela potpuni krah – šest najvećih studija je bankrotiralo. Tokom te krize svetsku pažnju uspevaju da drže samo Nagisa Ošima, Šohej Imamura i Akira Kurosava.

Devedesetih godina se pojavljuje nova generacija reditelja koji eksperimentima i sa vrlo malo finansijskih sredstava stvaraju lepezu novih žanrova u japanskom filmu. Među njima su najbitniji Hideo Nakata – tvorac kultnog horora Prsten. Pažnju na ono što je Nakata započeo, a što će se kasnije nazvati J-hororom (žanr azijskog, pre sve japanskog, ali i hongkonškog, tajlandskog i korejskog filma strave i užasa; njime se nazivaju i ostvarenja sa Zapada nastala po uzoru na azijska) skreću i reditelji poput Kanetoa Šinda, Masakija Kobajašija, Nobua Nakagve i nešto mlađi Kijoši Kurosava, Atarua Oikava, Takeši Mike… Ovaj filmski žanr uticao je i na novu generaciju srpskih reditelja, među kojima je i autor nagrađivanog filma Život i smrt porno bande Mladen Đorđević. „Jedan od prvih japanskih savremenih filmova koje sam gledao je Betl Rojal od Kinjija Fukasakija“, kaže Mladen Đorđević. „Skoro sam video da je Kventin Tarantino, kada je pravio listu najboljih filmova koji su nastali od vremena kada je on počeo da se bavi filmom, stavio na prvo mesto upravo taj film. Značaj i uticaj japanskog savremenog filma nemerljiv je za svetsku kinematografiju. Prvo, oni su na jedan vešt način spojili eksplicitnost i eksploataciju nasilja i seksa sa artističkim pristupom. To je nama otvorilo neke horizonte i pokazalo kako sve to može da se uradi na inteligentan način. Drugo, Japanci su veliki majstori pravljenja atmosfere napetosti. Oni tačno znaju šta da prikažu, a šta da ne prikažu, a ono što je ključno drže u off prostoru – što stvara filmove sa jakom atmosferom. Japancima je osećaj za pokretnu sliku izuzetno razvijen. Oni mnoge stvari ne rešavaju verbalno i narativno, već preko slike. To je ključna razlika u odnosu na Zapad. To se vidi i u filmovima pre 40 godina i u savremenom japanskom filmu. Generalno, glavna stvar u japanskim filmovima je odnos prema tradicionalizmu i to bez obzira da li je to eksplicitno rečeno kao tema. U dubini tih filmova je uvek ili sukob sa tradicionalizmom ili njegovo prihvatanje. Uglavnom, postoji taj clash iz koga se javlja stil japanske kinematografije.“

Prsten Hideoa Nakate