Izložba „Hikari – iz Japana Srbiji“ održana ovog septembra u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, bila je jedna od najnovijih spona kulture Japana i Srbije. Njenih više od 200 eksponata bili su primer različitih medija, tehničkih i umetničkih pristupa koji podržavaju i izražavaju mnoštvo osobenih i pojedinačnih poetika, sumirajući i otkrivajući osnovne tokove današnje japanske umetnosti. Izložbu je priredila privatna organizacija Yubido Inc. Tokio, koja po svetu promoviše japanske umetnike i japansku umetnost.
Hikari na japanskom znači svetlost, prijateljstvo, obnovu, budućnost, pa je naslov izložbe bio nedvosmislena poruka japanskom i srpskom narodu koji žive na tragu tragičnih događaja – cunamija i građanskog rata.
„Kad je izložba stigla u Muzej, začudili smo se: to nije bilo ono što smo očekivali“, kaže Dejan Sandić, kustos za međunarodnu saradnju Muzeja primenjene umetnosti. „Očekivali smo tradicionalnu japansku umetnost, a dobili smo eksponate koji nisu odgovarali našem poimanju japanske umetnosti. Mi, ljudi ovog dela sveta, japansku umetnost prvenstveno poistovećujemo sa njihovim tradicionalnim tehnikama, a ova izložba nam je, osim kaligrafije, crteža tušem, i ostalih nama poznatih tehnika tradicionalne japanske umetnosti, pokazala uglavnom nepoznat stil koji oni nazivaju – slikarstvo zapadnog stila.“ Najjednostavnije, slikarstvo zapadnog stila bi se moglo objasniti kao prihvatanje zapadnih stilova i tehnika na tradicionalno-japanski način. Dejan Sandić napominje da je naklonjenost japanske kulture zapadnoj počela u drugoj polovini 19. veka, u periodu Meiđi, zbog potrebe države da prevaziđe zatvorenost i hermetičnost. „Današnjim mladim autorima tradicionalna umetnost, ma koliko ona bila vredna i poštovana, predstavlja teret pa se zato ugledaju na zapadnu kulturu, oslobođenu krutih pravila. Međutim, čim pobegne od reda i discipline, japanski umetnik mu se brzo vrati tako što u tom prihvatanju Zapada uspostavi neki svoj red“, objašnjava Sandić i navodi primer mangi, japanskih stripova, i anima, japanskih animiranih filmova, koji su pojavno slični zapadnim, ali su rađeni po preciznim pravilima. „I, desilo se, da japanska umetnost danas ima velikog uticaja na umetnost ostalog sveta, ali ne svojim tradicionalnim formama, već novim – najviše stripom i animiranim filmom.“
Izložba „Hikari“ je prezentovala i japanski način postavke eksponata. Na primer: radovi različitih umetnika moraju da budu u istoj ravni, samo radovi istog autora mogu da budu izloženi jedan iznad drugog; eksponati se ne postavljaju u ćoškove prostorije, zato što tako nalaže feng-šui; paravan za čaj mora da bude na podu a ne na zidu, isto onako kako se koristi u čajnoj ceremoniji. „U legendama eksponata je osim imena umetnika i naziva njegovog rada pisalo i njegovo umetničko ime, na primer ‘Cvet Mlade Trešnje’, i nazivi nagrada koje je dobio na konkursima. Često su to nagrade ministarstava koja nikakve veze nemaju s kulturom. Ispostavilo se da su umetnicima te nagrade veoma važne, kao što su i državi važni konkursi zato što njima popularizuju i čuvaju umetnost – što je izuzetno bitno za očuvanje tradicionalne umetnosti. Mislim da bi se trebalo ugledati na taj njihov model: ugledanja na Zapad i širenja tradicije.“
Uz izložbu, objavljena je i monografija, promovisana na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu. I izložba i knjiga „Hikari“ izmenile su ustaljeno poimanje o aktuelnoj japanskoj umetnosti, i pokazale da je kultura moćan put ka upoznavanju i zbližavanju ljudi.
