Učenica zrenjaninske gimnazije Milana Kostić osvojila je počasnu medalju na Međunarodnoj filozofskoj olimpijadi u Beču, održanoj krajem maja. Počasnu medalju osvojila je za estetski senzibilitet u oštroj konkurenciji 66 učesnika iz 33 zemlje. O svom iskustvu iz Beča i interesovanju za filozofiju, Milana Kostić piše u ovom broju „Obrazovanja za XXI vek“.
Iako se filozofija, uz svu svoju tendencioznost, često pretvara u ispraznu, taštu i jalovu aktivnost, iako možda prečesto sudi, a ne primećuje sopstvenu dogmatičnost i autoritarnost, ona se ipak nameće kao prirodan izbor bilo kome ko poseduje bilo kakav vid zaintrigiranosti svetom (dakle, svima nama). Filozofija je neizbežna. Ona se, pre ili kasnije, dogodi svima. Ona izbija iz naučnog diskursa, muzike, želje za „menjanjem sveta“, gledanja u plafon (da pomenem samo neke medijume kroz koje je doprla do mene).
Upravo zato mi je učešće na Olimpijadi bilo značajno – učvrstilo me je u stavu da, bez obzira na sve manjkavosti, filozofija još nije istrošena, niti sasvim uzaludna. Na Olimpijadi sam upoznala ljude koji nisu svedeni na isprazno intelektualiziranje i koji su me uverili u to da je „bavljenje filozofijom“, kako Žižek kaže, potrebnije danas nego ikada ranije. Upravo je citat Slavoja Žižeka o potrebnosti i neizbežnosti filozofije danas – „u doba biogenetike i sajberspejsa“ – bio tema mog eseja u aprilu, na kvalifikacijama u Požarevcu. Imali smo četiri sata da napišemo esej na engleskom, na jedan od četiri ponuđena filozofska citata, koja smo dobili na licu mesta. Pisala sam o tome kako biotehnologija, „sajberspejs“, ali i ostala obeležja našeg vremena koja brinu Žižeka (poput neoliberalnog kapitalizma, represivnosti, novih aparthejda) utiču na shvatanje tradicionalnih filozofskih pojmova poput identiteta, stvarnosti, slobode, znanja i moći.
Posle državnih kvalifikacija, za mene i Bogdana Pantića iz Ćuprije je usledilo učešće na Međunarodnoj filozofskoj olimpijadi (26-29. maj, Beč). Na Olimpijadi je učestvovalo šezdeset šest srednjoškolaca iz tridesetak zemalja sveta. Samo pisanje eseja je ostalo u senci čitavog programa i mogućnosti da upoznam toliko sjajnih ljudi. Pristrasna sam, znam, ali svi ljudi koje sam upoznala bili su i obrazovani (pročitali su sve – od Vitgenštajna i Kanta do Fukoa i Žižeka) i kritični prema trenutnom stanju u društvu (diskutovali smo o svemu – od trenutne histerije oko onoga što se naziva „problemom migranata“ u Austriji do permanentnog totalitarizma u Izraelu) i zabavni (političke i filozofske teme zapravo nisu bile najčešće teme naših razgovora).
U programu su, osim samog pisanja eseja bile i debate (teme su bile filozofija kao vid političkog angažovanja, evropski identitet, intuitivnost, epistemološki skepticizam i odnos znanja i moći). Prve večeri smo imali prijem kod gradonačelnika Beča, a poslednje – večeru u bašti Šenbruna („Gloriette“ – „najfensi mesto u Beču“, kako su nam učesnici iz Austrije objasnili).
Esej koji sam napisala u Beču (na citat Nelsona Gudmena „Umetnost nije kopija stvarnog sveta, jedna prokleta stvar je dovoljna“) bio je nagrađen počasnom medaljom. Ali nezavisno od nagrade, samo iskustvo učešća na Olimpijadi je bilo dovoljno da me učini srećnom i utiče na mene i moje stavove. Mislim da je divno to što je Srbija od ove godine zvanična učesnica takmičenja, te će ko god bude bio zainteresovan moći da doživi sve ovo o čemu nespretno pišem.
