Starije generacije saradnika svoju priču o prvom susretu sa Institutom za fiziku gotovo uvek počinju na istom mestu – na stepenicama Prirodno-matematičkog fakulteta, gde se odvija njihov prvi razgovor sa starijim kolegom, Markom Popovićem.
Kao upravo diplomirani fizičar, Popović u decembru 1961. postaje prvi zaposleni istraživač na Institutu, što će istovremeno obeležiti njegovu karijeru, ali i budući razvoj novoosnovane ustanove. U narednim godinama, upravo će Popović, kao jedan od najbližih saradnika prvog direktora, Aleksandra Milojevića, regrutovati najbolje i najtalentovanije beogradske fizičare. On će na pomenutom stepeništu objašnjavati, ubeđivati i predstavljati bazične ideje na kojima je Institut zasnovan.
Marko Popović je rođen 1936. godine u Nakučanima kod Šapca, u učiteljskoj porodici. U ovom mačvanskom gradu završiće gimnaziju. U Beogradu će diplomirati fiziku 1960. godine, da bi se potom zaposlio u Geozavodu. Međutim, već sledeće godine, na poziv svog profesora Aleksandra Milojevića prelazi u tek osnovani Institut za fiziku.
Tokom 1963. odlazi u Francusku, na Univerzitet Pierre et Marie Curie (Paris VI), gde će dve godine studirati fiziku atmosfere i odbraniti Doctorat de l’ Universite. Po povratku, uz podršku Aleksandra Milojevića i njegovog zamenika, Vladete Uroševića, Popović osniva prvu laboratoriju Instituta koja nije pripojena nekoj od postojećih univerzitetskih katedri. U ovoj laboratoriji Popović vodi grupu koja proučava fiziku neidealne plazme.
Popović će u Beogradu doktorirati 1972. godine sa tezom „Proučavanje plazme u uslovima jakostrujnog impulsnog pražnjenja pod visokim pritiskom“. Tokom karijere će postati naučni savetnik i profesor Univerziteta, a biće rukovodilac većeg broja naučnih projekata, grupa i laboratorija. Od 1977. postaje direktor OOUR-a za fiziku konverzije energije, kojim će rukovoditi više od deset godina.
Marko Popović je izabran za generalnog direktora Instituta za fiziku 1989. godine. Međutim, svoj program, na osnovu kog je dobio većinsko poverenje kolektiva, Popović će samo delimično ostvariti. Sa godinama krize i međunarodnih sankcija, njegov mandat će se od razvojnog pretvoriti u borbu za preživljavanje. Popović će se suočiti sa potpuno neočekivanim izazovima, ali će uspeti da očuva Institut.
Tokom tog perioda Popović će formirati više spin–off preduzeća, reorganizovati naučni rad, ukinuti OOUR-e i uspostaviti novu organizaciju po centrima, da bi uz sve to uspeo da ublaži odliv kadrova i da očuva živim veze sa inostranstvom.
Marko Popović je otvoreno iskazivao neslaganje sa politikom režima devedesetih, ne obazirući se na moguće posledice. Nakon jednog celog i jednog započetog mandata, 1994. odlazi sa ove funkcije. Vraća se naučnim istraživanjima, a 2001. odlazi u penziju. No, i nakon toga će biti izuzetno aktivan.
U svom naučnom radu, bavio se fizikom atmosfere i fizikom gasnih pražnjenja, da bi se potom u većoj meri posvetio laserima, ali i drugim izvorima svetlosti. Deo karijere je proveo radeći na primenama, a nakon direktorskog mandata, posvećuje se energetici i fizici životne sredine.
Objavio je više od 150 naučnih radova u međunarodnim časopisima i na konferencijama. Uredio je tri knjige iz oblasti fizike plazme, preveo je sa francuskog i ruskog veći broj knjiga i pisao enciklopedijske odrednice iz oblasti fizike. Držao je više osnovnih i postdiplomskih kurseva iz fizike na univerzitetima u Nišu i Kragujevcu. Bio je profesor po pozivu na Univerzitetu Pierre et Marie Curie (Paris VI).
Dao je značajan doprinos u organizaciji ogromnog broja konferencija, kao i gotovo svakog događaja u kome je učestvovao Institut. Bio je poslednji predsednik Jugoslovenskog društva fizičara koje je trajalo do raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore, 2006. godine.
U više navrata je odlazio na studijske boravke u Francusku, Rusiju i Sjedinjene Američke Države. Bio je aktivno angažovan u organizaciji međunarodne saradnje.
Neposredan, duhovit i saosećajan prema ljudima, tokom karijere se pokazao kao uspešan organizator. U komunikaciji jednako otvoren prema svima, Popović je ostao omiljen među zaposlenima na Institutu, počev od portira i tehničkog osoblja do naučnih savetnika. No, mreža njegovih prijatelja i poznanika širi se i mnogo dalje od Instituta.
Dobio je razna priznanja, uključujući i najviše priznanje za rad u socijalističkoj Jugoslaviji, orden rada zlatnim vencem. Bio je član brojnih organizacija, a jedan deo svog angažmana usmerio je i na menadžment, kao i na teorijsku edukaciju preduzetnika, o čemu je objavio više publikacija. U mladosti se bavio košarkom i fotografijom. Oženjen je, ima kćerku i sina.
(Odlomak iz monografije „Izgradnja jedne institucije“)
