Карађорђев досије!

„Време“ је недавно дошло у посед извода из кривичне евиденције београдског шефа полиције (кајмакама) о Ђорђу Петровићу Карађорђу, који указује да је овај политичар од раније познат органима гоњења: сумњичи се за више убистава, разбојништава, ловокрађу, наношење телесних повреда, шпијунажу у корист једне пријатељске стране силе, шуровање са сербствујушчим завереницима у Немачкој, као и за припадност паравојним формацијама у служби непријатеља! Кајкмакамова служба, међутим, никада није скупила довољно доказа, па је муселим (јавни тужилац) у више наврата одбацивао кривичне пријаве. Доносимо делове Карађорђевог кривичног досијеа.

Петровић Ђорђе, звани Црни Ђорђе и Карађорђе, од оца Петра и мајке Марице, у Вишевцу, општина Топола, ожењен, петоро деце, по занимању свињски трговац, осуђиван условно, помилован више пута, војску служио као аустријски фрајкор, резервни поручник, са пребивалиштем у Тополи, тренутно у бекству, НАОРУЖАН И ОПАСАН, ОДЛИЧАН СТРЕЛАЦ!

Неодређеног датума, а у пољу код реке Кубршнице, куд пролази друм Београд–Крагујевац, чувајући свиње Петровић се сукобио са неидентификованим Турчином, јабанцем (странцем) и устрелио га из пушке, лишивиши га тако живота. Тело је потопио у реку и отежао да не исплива, а коња је одвео даље, убио га и оставио да га поједу вуци…

…Од тада надаље убиства је вршио на исти начин, скривајући лешеве, убијајући коње. Тако је, на пример, 1779. убио два Турчина, путника-намерника, што их је у својој кући затекао. На питање шта му је то за појасом, рекао је да су пиштољи, а када је један Турчин питао како из њих било кога може убити, рекао је: „Овако!“ и убио обојицу; уз помоћ мајке Марице лешеве је исекао на комаде, закопао испод кућног огњишта и даље ложио ватру на том месту, а коње је одвео и убио у дивљини…

…Затечен у ловокрађи у ловишту Баничина, убио је Турчина да га не пријави; и њега је закопао и убио и уклонио коња….

…У септембру 1782. удружио се са церовачким земљопоседником Фазлијом, истим таквим убилцем и харамијом, па су заједно починили више кривичних дела убиства и пљачке, углавном Турака јабанаца, јер њих нико не тражи после: тројицу убише на Болечкој ћуприји, двојицу код Баточине на међународном путу Е-94; и тако даље. Начин извршења кривичног дела увек је исти: прецизан хитац из заседе, уклањање лешева и коња, темељита пљачка; плен су Фазлија и Ђорђе делили на равне части…

…Неутврђеног дана 1786. дозна Карађорђе, тада већ свињски трговац, од других трговаца да се Аустрија на рат спрема. Тада је починио више кривичних дела шпијунаже, издаје, саботаже и тероризма, као и кривично дело учешћа у паравојним формацијама под контролом непријатељске силе. Као паравојни вођа убио је и командира специјалне антитерористичке јединице башибозука из Ужица, Ломигору; то је показала балистичка експертиза: Ломигору је био глас да га олово неће, па је Петровић откинуо са своје доламе једно сребрно и једно месингано дугме, њима напунио пушку и лишио живота Ломигору. Пројектлили нађени у телу одговарају дугметима са Петровићеве доламе, али је по завршетку рата објављена амнестија по одлуци Порте, па је кривични прогон обустављен, као и по кривичном делу подстрекавања на убиство, почињеном пре примирја. Када је хтео да побегне с породицом у Немачку (Сремска Каменица), отац Петар му се супротставио и запретио да ће га пријавити заптијама из ОУП-а Орашац; мајка Марица била је саучесник у кривичном делу, јер је рекла: „Харам (нечисто) ти млеко моје из ове сисе, ако онога пса не убијеш!“ Ђорђе Петровић је тада рекао свом побратиму Ђорђу Остојићу: „Удри побратиме, те убиј!“, а Остојић је хицем из пушке усмртио Петра Петровића у дворишту породичне куће…

…Теже телесне повреде нанео је Дели Мехмеду из Крагујевца и Авдији Хаџи-Марићу из Паланке, двојици познатих јунака који су се с њим потукли у два наврата и то тако што их је песницама и ногама ударао, све пазећи да им нешто не сломи, не избије око или зуб (јер се то теже кажњава), али им је, по исказима сведока, „ребра с рбтеницом саставио, тако да једва живи отидоше“; успут их је опљачкао. После му је муселим крагујевачки одредио притвор, али је пуштен условно уз глобу од 100 гроша…

…На сличан начин је стекао и надимак Црни Ђорђе (Карађорђе): бежећи од неке потере, сакрио се код извесног извора, где наиђе нека баба. Петровић упита бабу каква је то гунгула по селу, а она му рече: „Онај црни Ђорђе одметуо се у хајдуке, па више зла почини него Турци, па ‘оће њега да ватају.“ Петровић је упита зна ли она тог „Црног Ђорђа“, а она рече да га не зна. „А по души те, сад га упознај!“, рече он и камењем разлупа баби и лонце и главу. После је често говорио: „Није ме нико назвао Црним, него баба, али сам јој и платио.“

Осим оваквих детаља, сакупљених оперативним радом субаша (начелника ОУП-а) на терену, њихових заптија и од сарадничких веза, у досијеу има и обавештајних података о боравку Црног Ђорђа у Немачкој (Срем). Као припадник паравојне формације фрајкора бавио се са стране и хајдучијом, па га аустријска војна полиција ухвати и умало да га обесе пресудом преког суда, али га је спасао његов партнер, капетан Радич Петрович (није у сродству), који је био близак са командантом армије Михаљевићем. Ипак је кажњен јавним батинама у Карановцу, пред шест-седам хиљада војске.

Турска служба безбедности сумњичи Петровића за сарадњу са страним, пре свега аустријским, агентурама; за илегални увоз наоружања и војне опреме из Аустрије; за организовање паравојних формација Срба из Србије, а ради вршења терористичких напада; за удруживање ради непријатељске делатности и тероризма, а са циљем рушења поретка и насилног отцепљења Србије од Отоманског царства.

Црни Ђорђе Петровић тренутно је недоступан органима гоњења, а на дивану београдског кајмакама (начелника ГСУП-у) репортеру „Времена“ речено је да не могу да коментаришу садржај и аутентичност кривичног досијеа, мада су извори „Времена“ блиски кајмакаму и муселиму потврдили и једно и друго, уз захтев да остану анонимни. Абер-баша (шеф службе за информисање) изјавио је да ће кајмакам објавити саопштење.

У Бироу за комуникације Дахилука у Кули Небојши такође су одбили да коментаришу овај документ, мада је извор „Времена“, близак старцу Фочи од стотину љета, ставио до знања да је реч о аутентичном документу, али и да је цела прича озбиљнија него што на први поглед изгледа и да може имати крупне политичке последице.