Шпијун пријавио кнезове!

Све је почело у рано пролеће 1803, када је командир станице пограничне полиције (заптилука) на Сави, Газија, несрећом ухватио писмо које је Алекса Ненадовић у Земун слао једном свом пријатељу. Садржај тог писма значајан је за разумевање најновијих догађаја: наиме, дахије су већ годинама ишле на живце Стамболу, али – што је важније – и босанском везиру и пашама. После неуспелог и скупог ратовања са Пазваноглуом (видинским одметником-јаничарем), Порти се није радо сукобљавало још и са далеким и јаким дахијама, па је Стамбол покушавао у више наврата да Србе наговори да зулумћаре растерају. Срби, међутим, нису били ради кавзи и радије су трпели зулум.

КО ЈЕ НАМЕСТИО АЛЕКСИ: Вук Стефановић Караџић, добар познавалац безбедносно-обавештајних кругова, каже за „Време“ да су Хасан-бег, Ибрахим-ага, Мехмед-капетан и Смаил-бег Бегзадић, функционери локалне самоуправе из Босанске Посавине – и сами забринути дахијским упадима преко Саве и Дрине – већ дуже време покушавали да се са кнезовима српским договоре за неку буну, али им није ишло: „На што је Хасан-бег молећи кнезове српске узалуд наговарао, на то их сада зулум и невоља стане саме нагонити и упућивати“, каже Стефановић Караџић за „Време“. „Алекса (Ненадовић) је том пријатељу своме писао да како је народу зулум додијао и молио га да разабере, има ли когод од онијех царскијех људи, који су са Хасан-бегом око оног посла радили, да још мисли о ономе; и да гледа како год, не би ли се Србима само помоћ у муницији (џебани) дала, а они ће сами устати на дахије, јер се више трпјети не може.“ Тај Газија, каже Вук Стефановић Караџић, искусан је полицајац и паметан човек, па је тако то заплењено писмо однео Алекси у Бранковину и рекао му: „Сањао сам, кнеже, ђе си на коњу у дубоко блато упао, а ја се десих близу тебе и ти ме побрати, па те извукох из блата.“ Алекса је порицао да је аутор тог незгодног писма, наравно, али је Газији рекао: „Ако смо се у сну братимили, вала смо побратими и на јави“, и затражи писмо, да по рукопису пронађе ко му је наместио. Газија, међутим, упозори Алексу да – по дужности – мора писмо показати свом претпостављеном, Мус-аги Фочићу, дахији и Мехмедовом брату. Тако и би; Алекса је касније слао брата Јакова Ненадовића Мус-аги да му каже како се некакво лажљиво писмо ухватило, али Мус-ага умири Јакова речима да одавно он за то писмо зна, да јесте лажљиво и да не брину. Већ је ту оперативна безбедност целог плана била угрожена, али – по ономе што је „Време“ до тренутка закључивања листа, 19. фебруара – могло да дозна, Карађорђе Петровић није о томе био обавештен. Друга провала плана много је озбиљнија, али је за контролу штете од ње било прекасно.

Наиме, како за „Време“ каже Гаја Пантелић, човек близак Црном Ђорђу Петровићу и завереницима, дан-два пред операцију Сабља у којој су кнезови посечени, „Немац неки, послужитељ код Драгутина (презиме је Пантелић изоставио из разлога безбедности), довати писмо где су били пописани главни људи који ће се дићи, па отрчи као ради себе у нужник, где писмо на брзину препише на други папир, једно 20-30 имена, укључујући ту Карађорђа, Мату из Липовца, Васу Чарапића и брата му Марка, Станоја из Зеока и још неке који би били међу првима побијени. Тај препис тури у недра, те пође у Београд Кучук Алији и Мула Јусуфу на диван. ‘Добро јутро, ага, шта радите?’ ‘Добро, комшија’, кажу они, ‘којим добром?’ ‘Шта ћете ми дати да вам нешто кажем за вас?’ ‘А шта ћеш ти нама тражити да ти дамо?’ ‘Један хват дрва’. ‘Даћемо ти два и још дуката, само реци’, кажу му дахије. Онда Немац извади ‘артију из недара и каже њима: ‘Ево ови и ови угодили и потписали се да ваших 600 ханова и станица полиције попале, да ханџије, заптије и субаше покољу, да касабе спале и похарају, па да онда на лето дођу на Врачар да се и са вама поразговарају.’“

ДРАМА НА КООРДИНАЦИЈИ ДАХИЈА: Гаја Пантелић каже за „Време“ да су дахије реаговале сместа (вероватно због претходног случаја са Алексиним писмом, ово су схватили озбиљно): Мула Јусуф одмах је послао специјалну антитерористичку јединицу заптија, под командом Узун Мехмеда, на браћу Чарапиће, те они нађу и убију Марка у неким сватовима, а Васа им избегне. Истовремено су на исти начин дали убити „хаџи-Рувима, игумана у Рачи, Станоја из Зеока, Алексу Ненадовића из Бранковине, а по народу су разгласили да су посекли до 25 виђенијих Срба“, каже Пантелић, што је било претерано. Побегао им је Ђорђије Миловановић Гузоња, на пример.

Гаја Пантелић каже и да је тај исти специјалац, Узун Мехмед, са Кара Хусеином из Пазара, неким Османом и Ахметом из Ужица и још једним отишао да убије Црног Ђорђа Петровића. Ту им Петровић измакне. Гаја Пантелић их је навео на криви траг: Турци су, као, организовали лов са хајком, а ловили су заправо Карађорђа; Кара Хусеин позове Гају и пита га да где је Ђорђе, а Гаја му каже да је „преко Мораве; скупио 240 вепрова, па их жири у агиној планини“; ту Турци дигну руке и врате се у Београд.

До закључења овог броја „Времена“ није било јасно колико је кнезова и других виђенијих Срба страдало, осим наведених. Изгледа да их је са списка више побегло, него што је Турцима допало шака. Неки су се извукли на мито: Младена из Крагујевца пустио је Кучук Хусеин за шест кеса злата, а треба веровати да је сличних случајева било још, с обзиром на халавост локалних функционера…

Оно што је јасно јесте да ни дахијама није било свеједно: старац Фочо интервенисао је и наметнуо политику смирења ситуације, чим је видео размере операције Сабља, којој се иначе од почетка противио, али ја на Координацији дахија остао у мањини. На његов предлог, дахије су послале делегацију да иде по нахијама и да чита следећи проглас: „Досад што је било, било је, ко је посечен – посечен, глава му се наставити не може, а који би Турчин одсад посекао Србина, себе је посекао, јер на њему више главе нема!“ Тај је проглас читан у сваком селу, али је још увек нејасно да ли ће тај дахијски ферман произвести жељени учинак: проливена крв изазвала је велико узнемирење јавности, а социјална криза, сиромаштво и безакоње у великој су мери смањили поверење становништва у садашњу администрацију.

Још пре одлуке да се прибегне насиљу, старац Фочо је у интервјуу за „Време“ упозорио на последице овакве политике: „Фискална, пореска, политика морала би се држати изворних начела за попуњавање буџета, као што ја стално говорим на Председништву, Координацији и на састанцима експертских група. Изворна начела поставио је још цар Мурат на самрти: стабилни и предвидиви порези и акцизе; без глоба и ванредних пореза; не антагонизирати локално становништво, па да бежи у шуме и у хајдуке. Не задобија се царство на душеку, све дуван пушећи; ваља се потрудити мало.“ Старац Фочо дао је тада и луцидну гео-стратешку анализу: „Нама не прети опасност из иностранства, без обзира на досадашње ратове са Аустријом; краљ на цара ударити неће нити може царство на краљевство. Обе велике силе исцрпљене су досадашњим ратовима између себе, а Аустрији и Наполеон дахће за врат. Одатле нам претње нема. Нама прете социјални немири, сиротиња раја, кука и мотика. Наши аналитичари, хоџе и хафизи и њихове књиге инџијели лепо кажу: кључно је да коридор Е-10, а изнад свега међународни пут Е-94, остане проходан и сигуран, иначе ће друмови пожељет’ Турака, ал’ Турака више бити неће. Лепо сам им говорио, али немам утисак да сам наишао на разумевање“, закључио је старац Фочо од стотину љета у изјави за „Време“. Један други извор „Времена“ који је желео да остане анониман, а био је присутан на састанку Координације дахија кључнога дана, каже да је главни експонент радикалних мера био Мехмед-ага Фочић: „Ако нема спољне опасности, ако краљеви неће на нас, а како ће сиротиња раја? Нас је седам дахија, у свакога банковни рачун онолики; на дукате ћемо да мобилишемо војску, па да видимо чија нана црну вуну преде!“ Узалуд их је старац Фочо упозоравао да се не шале главом са таквим авантуризмом: „Једнога ћете кнеза изненадити и посећи, а два ће вам побећи; два убијете, четири се одметну. А ти који вам побегну – опростити неће: они ће вам куће попалити, ви дахије од њих изгинути. Аналитичари процењују, а и ја сам гледао у нашем инџилу: ово наше дуго бити неће.“ Нажалост, старац Фочо остао је у мањини на Координацији.

ПЕРСПЕКТИВЕ: На шта ће изаћи ови немири и смутња? Војна ситуација није наклоњена дахијама, али ни Црном Ђорђу Петровићу, за кога „Време“ сазнаје да је именован за вођу буне која би лако могла постати и устанак, па и рат већих размера. Порта је исцрпљена досадашњим ратовима са Аустријом, Пазваноглуовом Видинском побуном, босанским немирима који везују две целе ордије и претњом с мора од перфидног Албиона. Аустрија има за леђима Француза (а Бонапарта се тек спрема за велике ратове), а и везана је недавним миром са Стамболом, због чега не сме отворено да помаже Србе у буни на дахије, па се ослања на сербствујушче елементе из Војводства да кришом шаљу Србима пусат (оружје, муницију и војну опрему) и у томе их толерише. Довољан доказ су познате активности команданта Земуна, мајора Митезера. Тај аустријски официр, како „Време“ сазнаје, примио је проту Матеју Ненадовића јуче, 18. фебруара, када је дошао по муницију; како прота каже дописнику „Времена“ из Земуна, Филипу Шварму, „мајор је рекао да нама Аустрија не може дати ни оружја ни џебане отворено, али да нађемо некога трговца па да нам он кришом даје“.