Помрачење
У петак 30. јануара догодило се помрачење Сунца. Овај догађај сматра се најстрашнијом од свих појава и увек се везује за рат, тугу, несрећу и смрт. За разлику од помрачења Месеца, које се тумачи кобним по Турке, помрачење Сунца према православном веровању, предвиђа несрећу за Србе. Тумачењем ове појаве и њеним повезивањем са актуелним догађајима, у манастиру Света Тројица код Пријепоља дошло се до закључка да ако се Срби не дигну на устанак, биће несреће.
Гаће
Српски устаници на челу са Ђорђем Петровићем званим Карађорђе (36) после паљевине турских ханова у околини Орашца „посетили“ су и село Сибинце. Том приликом дошло је до изненадног сусрета и сукоба са двадесеточланом комисијом дахије Кучук-Алије послатом Сали-аги са циљем да изврши увиђај убиства под планином Венчац. У кратком окршају страдала су три члана комисије, а преосталој седамнаесторици устаници су одузели коње, оружје и муницију. Поред статусних симбола, преживелим Турцима одузето је и самопоштовање – устаници су им скинули гаће и однели.
Преговори
Преговори између дахије Аганлије и вође српских устаника Ђорђа Петровића Карађорђа, одржани 24. фебруара у селу Дрлупе – нису успели. Како „Време“ из добро обавештених извора сазнаје, у тренутку када је Карађорђе изразио неповерење према предлогу дахије Аганлије, да за 500 кеса ашлука пребегне у Немачку и „остави народ на миру“, један од јаничара је случајно опалио из пушке. Пошто су помислили да су Турци насрнули на Карађорђа, устаници су одговорили ватром. Овај покушај дијалога претворио се тако у пушкарање из кога је рањени дахија једва извукао живу главу и, како наш извор тврди, спас потражио у Београду.
Преговори II
На предлог Великог везира, српске дахије су прихватиле да се, уз посредовање београдског митрополита Леонтија, 4. марта поново састану са српским устаницима, предвођеним Ђорђем Петровићем Карађорђем, овога пута у Паланци. Највећи камен спотицања овог дијалога био је, како „Време“ сазнаје, одбијање турских преговарача да устаницима испоруче све четири дахије – Кучук-Алију, Аганлију, Османа Пазван-Оглуа и Мехмеда Фочића, и да евентуални споразум гарантује владар неке од суседних земаља. Српски устаници су подсетили турску делегацију да су то два елементарна услова за постизање било каквих договора, нагласивши и овом приликом да се они нису побунили против цара и његове легалне власти. Турци су, међутим, остали децидирани у одбијању, тако да преговори отпочети у циљу постизања компромиса, који би допринео санацији односа у Шумадији, ни овога пута нису уродили плодом. Устаници су, у знак протеста, потом напали Паланку, заузели је и спалили.
