Ivan Milenković (1965), filozof po obrazovanju, prevodilac po vokaciji, kritičar po temperamentu. Bavi se političkom i savremenom francuskom filozofijom. Objavio tri knjige, više od 40 naučnih radova i preveo desetak knjiga s francuskog jezika. Član NIN-ovog žirija od 2018. do 2021. Za Vreme piše četvrt veka.
Božo Koprivica bio je fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji
Proboj na Balinovcu, pod komadom Koče Popovića, bio je potez očajnika – “ili mi ili oni”. Antonije Isaković kaže kako je tog trenutka jurišala cijela proleterska: od kuhara i konjušara, do bolničarki i regularnih boraca. Znali su da imaju samo jedan pokušaj. I uhvatili su dijelove 369. divizije na “lijevoj nozi”, u trenutku kada se Nijemci još nisu rasporedili. Ovaj potez očajnika koji nemaju što više izgubiti – otvorio je prolaz svim ostalim očajnicima koji su nadolazili preko Zelengore
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
“Gara je postala Prometej u borbi sa silama i ona je to prepoznala kad je rekla da je srećna što njena priča priziva priče mnogih žena kroz vjekove. Meni je posebno bilo značajno to što iz kulture junaka i ratnika iz koje dolazim donosimo priču o ženama, koje istorija po pravilu zaboravlja”
U jeziku su naše pojedinačne svijesti, u jeziku je sve moje (i tvoje!) ja. Nas samih izvan jezika nema, ili nas ima na onoj razini na kojoj ima virusa i bakterija. Nisam, nažalost, religiozan, ili to nisam do one mjere koja bi mi pružila utjehu, ali bih, recimo, mogao povjerovati da je jezik Bog. Dakle, ne da je jezik od Boga, nego da je baš Bog
“Bez povratka kredibiliteta i poverenja građana, nijedna stranka nema šansu na izborima”, kaže za “Vreme” istoričar Dragan Popović. Po ekonomisti Savi Tatiću, “treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski”
Jezik Teofila Pančića najviše je nalik lavini: kreće se ogromnom brzinom i krši sve pred sobom. Zatrpa li te – gotov si. Doduše, obrušiće se na tebe samo ako si zaslužio. Nije uočeno da je lavina poklopila bilo koga ko tu lavinu nije prizvao glupošću, bezobzirnošću, gmizavošću ili izborom da zaudara na fašizam
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Odjednom smo Marka Karnija, onako mirnog, dok izgovara čiste i dovršene rečenice kao da ih čita (a nije ih čitao) i pogledom prelazi po prisutnima (kao da je sve prisutne gledao u oči), mogli da zamislimo pred atinskim Areopagom, na atinskom trgu, ili u rimskom Senatu
Televizije su u nedelju prenosile „Tematsku sednicu“ Vlade Srbije. Bila je to neka vrsta grupne terapije, s tim što je na sceni bio samo jedan lik, Aleksandar Vučić, psihoterapeut i pacijent u jednoj osobi, dok ga je grupa okruživala kako bi imao na kome da se iživljava i kako bi imao ko da mu klima glavom
Nije Đinđić sam mogao da transformiše Srbiju. Rečenica koja kaže “s njim bi bilo drugačije, a sada je sve gotovo” jednostavno je defetistička. Ako toliko poštujete Zoranovo delo, uradite ono što bi on uradio – borite se sada, verujte u sebe i nemojte da posrnete i odustanete
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
I kakve veze sve ovo ima sa Srbijom? Zapravo, mnogo više nego što bismo, na prvi pogled, mogli da pretpostavimo. Umesto da podgreva mržnju prema Nemcima i Rusima – a imala bi sve pravo ovoga sveta da to radi – ili da zapomaže nad zlehudom sudbinom Poljske koja se nije prvi put u istoriji našla između ruskog čekića i nemačkog nakovnja (ili obratno), poljska Kultura promišlja budućnost Poljske pre svega u odnosima s “arhineprijateljima” i najvećim zlotvorima. Iskustvo, dakle, koje Srbiji očajnički nedostaje. Časopis Kultura i poljski Književni institut u Parizu ne nude samo putokaze za dezorijentisanu Srbiju, već i alate kojima se politička sloboda može instalirati
Da li je moguće da smo, posle hiljada godina imperijalnih poduhvata, sada, odjednom, toliko iznenađeni američkim upadom u Venecuelu, da ne možemo da dođemo do daha?
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Austrijska me književnost u svom gravitacionom polju drži hrabrošću i estetski vanredno moćnom sposobnošću da se produktivno suoči s mitom o sebi kao “Hitlerovoj žrtvi”
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Pitanje za crkveno osoblje: ako već u držanju i govoru Vućić Aleksandra i njegove svite nema ničeg hrišćanskog, zašto sveštenici uopšte dopuštaju da u kuću božju dolazi ta ekipa na slikanje i primenjenu glumu
Filozofi Zoran Đinđić, Tomaš Masarik, ili Edvard Beneš izuzeci su samo zbog toga što su prestali biti filozofi kad su ušli u politiku. Od filozofije ostala im je veština mišljenja, ali ne i tvrdo sprovođenje filozofskih ideja.
Kriminalizacija samih sebe
No, rekosmo, čak je i divna Platonova ideja da filozofi upravljaju društvom bila vođena idejom poštovanja zakona. Nema države bez zakona i bez onih koji o sprovođenju i očuvanju zakona brinu.
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, međutim, otišli su korak dalje: oni jesu sebe proglasili kastom upravljača - kao što je Platon filozofe hteo da proglasi posebnom grupom - ali uneli su iznenađujuću novinu u umeće upravljanja društvom: odlučili su da se ne obaziru na zakone, nego samo na sebe. Na taj način su uspeli da urade ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same.
[caption id="attachment_4982139" align="aligncenter" width="1440"] Ana Brnabić i Marko Čadež u službi Srpske napredne stranke[/caption]
Stvari, dakle, stoje ovako. Aleksandar Vučić i njegova partija poistovetili su se sa državom, te svaku kritiku svoje vladavine proglašavaju napadom na državu, ustavni poredak i predsednika države lično.
Nije to, naravno, nova tehnika obmanjivanja gađana. Svaki autoritarni poredak koristi matricu: diraš li nas, upravljače, legitimno i legalno izabrane predstavnike većine (pri čemu Vučić i njegovi nisu organizovali nijedne legalne izbore, što znači da njihova vladavina nije legitimna, nego počiva na teroru i nasilju), dirnuo si u državu i poredak.
Mafijaška država
Ostavimo po strani čak i okolnost da je savremena država ozakonila javnu kritiku vlasti u vidu opozicije, jer se pokazalo da upravo takav odnos snaga najbolje čuva slobodu jednog društva. Ovde je na delu nešto još gore: Vučić i SNS su samovoljno, radosno, unosno, ne mareći za javni interes, sami sebe, dakle, izveli izvan poretka, te sada vladaju ne na osnovu zakona, nego na osnovu volje prvog među njima, dakle proizvoljno, nasiljem i terorom nad građanima.
Pljačka je neprikrivena i dopuštena. O lažima ni da ne govorimo. A poredak koji je uspostavljen unutar već postojećeg poretka, i to poredak koji ne počiva na pisanim zakonima, već na zakletvi (omerta) i bezuslovnoj odanosti vođi, ne može se nazvati drugačije do mafijaškim.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Vučićevo friziranje Platona ili kako je staleška država pretvorena u mafijašku',
pubdate: '2026-03-24 07:18:43',
authors: authors,
sections: "Komentar",
tags: "Aleksandar Vučić,Platon,Mafijaška država,Staleška država",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Vučićevo friziranje Platona ili kako je staleška država pretvorena u mafijašku',
'pageContent': 'Savremena država servis je građana. Ne postoje, dakle, građani zato što ima države, nego država postoji da bi služila građanima. Građani su "vlasnici" države koji su izabranim predstavnicima (službenicima) dali mandat da zemljom upravljaju u njihovo ime. Utoliko bi predsednici države, predsednik vlade, predsednica skupštine, trebalo da rade u javnom interesu i u službi građana, odnosno brinu se o sprovođenju i očuvanju ustavnog poretka i zakona. Oni, pak, koji izađu iz zakonskog okvira nalaze se pod udarom zakona.
Čak je i najgluplja Platonova ideja, naime ideja da filozofi budu upravljači države, išla u tom pravcu: budući da znaju najviše, verovao je Platon, filozofi treba da upravljaju društvom. Koliko je to genijalna ideja svedoči, između ostalog, i to što je Platon, filozof - u pokušaju da stvori filozofsku državu - završio kao rob na nekoj pijaci, pa su ga prijatelji jedva otkupili i sačuvali mu živu glavu.
[caption id="attachment_4982137" align="aligncenter" width="1440"] Maja Gojković i Đuro Macut na predizbornom skupu SNS-a za lokalne izbore 2026. u "Areni"[/caption]
Nije, međutim, to najgore. Filozofi, naime, često imaju odlične ideje, jedino što ponekad nemaju veze sa stvarnošću, pa su skloni ne ideje da prilagode stvarnosti, nego da stvarnost skroje po meri ideja. A tada nastaje pakao. Robespjer, Danton, Sen Žist, potom drugovi Lenjin, Staljin, Trocki i Mao Ce (da se zaustavimo na ovom cenjenom društvu), veoma su držali do filozofskih ideja, pa su, nastojeći da ih sprovedu, pobili više ljudi nego što ih je izginulo u ratovima.
Filozofi Zoran Đinđić, Tomaš Masarik, ili Edvard Beneš izuzeci su samo zbog toga što su prestali biti filozofi kad su ušli u politiku. Od filozofije ostala im je veština mišljenja, ali ne i tvrdo sprovođenje filozofskih ideja.
Kriminalizacija samih sebe
No, rekosmo, čak je i divna Platonova ideja da filozofi upravljaju društvom bila vođena idejom poštovanja zakona. Nema države bez zakona i bez onih koji o sprovođenju i očuvanju zakona brinu.
Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, međutim, otišli su korak dalje: oni jesu sebe proglasili kastom upravljača - kao što je Platon filozofe hteo da proglasi posebnom grupom - ali uneli su iznenađujuću novinu u umeće upravljanja društvom: odlučili su da se ne obaziru na zakone, nego samo na sebe. Na taj način su uspeli da urade ono što se u istoriji retko viđalo: kriminalizovali su sebe same.
[caption id="attachment_4982139" align="aligncenter" width="1440"] Ana Brnabić i Marko Čadež u službi Srpske napredne stranke[/caption]
Stvari, dakle, stoje ovako. Aleksandar Vučić i njegova partija poistovetili su se sa državom, te svaku kritiku svoje vladavine proglašavaju napadom na državu, ustavni poredak i predsednika države lično.
Nije to, naravno, nova tehnika obmanjivanja gađana. Svaki autoritarni poredak koristi matricu: diraš li nas, upravljače, legitimno i legalno izabrane predstavnike većine (pri čemu Vučić i njegovi nisu organizovali nijedne legalne izbore, što znači da njihova vladavina nije legitimna, nego počiva na teroru i nasilju), dirnuo si u državu i poredak.
Mafijaška država
Ostavimo po strani čak i okolnost da je savremena država ozakonila javnu kritiku vlasti u vidu opozicije, jer se pokazalo da upravo takav odnos snaga najbolje čuva slobodu jednog društva. Ovde je na delu nešto još gore: Vučić i SNS su samovoljno, radosno, unosno, ne mareći za javni interes, sami sebe, dakle, izveli izvan poretka, te sada vladaju ne na osnovu zakona, nego na osnovu volje prvog među njima, dakle proizvoljno, nasiljem i terorom nad građanima.
Pljačka je neprikrivena i dopuštena. O lažima ni da ne govorimo. A poredak koji je uspostavljen unutar već postojećeg poretka, i to poredak koji ne počiva na pisanim zakonima, već na zakletvi (omerta) i bezuslovnoj odanosti vođi, ne može se nazvati drugačije do mafijaškim.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-03-24 07:18:43',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
