Shvatili smo odavno da ono što predsednik svih građana izgovara nema previše smisla (o istini ni da ne govorimo) jer on se obraća isključivo ljudima koji zbog neznanja, straha, zbunjenosti, neinformisanosti, glas daju njemu. Ukoliko u njegovom baljezganju uoče bilo šta prepoznatljivo – to je dovoljno. Ona dama, recimo, koja je potpuno ubeđena da su nadstrešnicu Železničke stanice u Novom Sadu srušili teroristi. Nije čak ni morao da izgovori tako štogod, dovoljno je bilo da se to protne kao mogućnost koja odgovornost skida s njega i eto učinka.
Shvatili smo, takođe, da on, u operativnom smislu, nije glup, koliko god da je oštećen i koliko god bio lišen skrupula. Zbog toga su poruke onima koji ga ne obožavaju sročene u vidu pretnji ili su zapakovane u lukave laži. Jednu od tih neistina svako malo, onako usput, protne u svojim mahnitim nastupima: imali ste, obraća se predsednik svih građana onim građanima koji ga baš ne vole previše, imali ste, kaže, toliko prilika da me srušite, ali niste umeli. Petneasti mart, recimo. Ili neki drugi datum i neki drugo skup.
Ideja je sledeća: nije mali broj građana koji je očekivao da će se vlast promeniti 15. marta (kako?) i ti su građani, posle okupljanja, otišli kući nezadovoljni i razočarani (a dobar broj i oštećenog sluha jer ih je predsdnik svih građana gađao zvučnim topom). On se, sada, obraća upravo njima. Em nezadovoljstvo studentima koji nisu umeli da iskoriste priliku (koju?), em im on tercira da je njihovo nezadovoljstvo, zapravo, opravdano. Jer, eto, i on sam priznaje da je bio na ivici, ali se junački nije dao. Odnosno, ovi „vaši“ nisu umeli da iskoriste priliku.
Evo je pre nekoliko dana izbacio novi paketić. Baš se bio lomio kako da pobedi u Beogradu, dugo je, kaže, mislio o tome, ali, eto, smislio je formulu i sad je sve u redu. Nema veze što je priznao da vlada bez elementarne većine – on sve vreme vlada neligitimno s obzirom na izbore koji nemaju veze s demokratskim procedurama, a upravo procedure jemče opravdanost (legitimnost) vladavine – sad je sve u redu.
Obeshrabrivanje pred Vidovdan
Nije, međutim, za njega ništa u redu. Ne samo što mu istaživanja javnog mnjenja ne daju nikakve šanse u većim gradovima, nego mu parlamentarna većina žestoko visi. Zbog toga će, uostalom, uraditi sve da izbora ne bude ove godine, da ih ne bude ni krajem 2026. (ako kojim slučajem preživi do tada), ili da ih ne bude više nikada. Što, naravno, neće moći. No, sve što izjavljuje ovih dana usmereno je na obeshrabrivanje okupljanja 28. juna u Beogradu.
Tog dana u Beograd će da se slije ogroman broj ljudi, a sva je prilika i da će Beograđani masovno da izađu. Pre tri ipo mseca, 15. marta, na ulicama i trgovima Beograda bilo je mnogo više građana od broja koji je ponudio Arhiv javnih skupova. Da objasnimo (sam predsednik svih građana naveo nas je na ovu ideju): Arhiv je prebrojao ljude u trenutku najvećeg i najgušćeg prisustva. Procena je da je, u tom trenutku, bilo više od 330 hiljada ljudi. Broj je, međutim, mnogo veći, jer, kako je sam predsednik svih građana primetio, građani su se šetali, dolazili i odlazili.
Potpisnik ovih redova je, tog 15. marta, oko 19 sati krenuo kući zajedno s debelim kolonama ljudi, a u susret mu je, dakle prema gradu, Bulevarom Oslobođenja dolazila još veća masa ljudi. Prema tome, tog je dana ulicama i trgovima Beograda prominulo makar 100 hiljada više građan (prema konzervativnoj proceni, jer Novobegrađani nisu mogli da pređu Brankov most) od broja koji je izneo Arhiv. Otud vidna panika koju predsednik svih građana bezuspešno pokušava da smiri.
Potkopana režimska građevina
Zašto bi, međutim, obeshrabrivao građane da se okupe u Beogradu ako mu, kako tvrdi, niko ništa ne može i ako ima, prema sopstvenim rečima, ogromnu silu koju će možda da pokrene protiv mirnih građana svoje zemlje i onda možda neka beba padne na glavu, kako se suptilno izrazio?
Pa, dame i gospodo, drugovi i drugarice, on to radi zbog toga što nema „ogromnu silu“ – određeni broj psihopata će se uvek naći da nasrne na bilo koga i na bilo šta – ali psihopatska jedinica policije nije dovoljna u ovom slučaju. Policija, da skratimo, neće upotrebiti silu protiv građana. Tu su i batinaši, ali oni su, kako bi se to reklo, pragmatičan svet: oni se povlače pred brojnijim sastavom.
Dobro, ali zašto se predsednik svih građana ne pravi mrtav, kako je to radio i do sada? Bude pa prođe i šta onda? Okupimo se i – ništa. Kao i prošli put.
No, u tome je kvaka. Njegova je građevima toliko potkopana, toliko se okrunula, toliko je okasnio s terorom, toliko je razorio policiju iznutra (na vojsku, naravno, ne može da računa), da se oduzeo od straha pred slikom desetina, a verovatno i stotina hiljada ljudi u Beogradu 28. marta. Pa on ne uspeva da razjuri ni ljude s raskrsnice Nemanjine i Kneza Miloša.
Ovde čak više nije važan ni broj – on je dostignut 15. marta – već volja građana da se bore za slobodu. Da ne zaboravimo: ovo je igra na duge staze.
