Na ovogodišnjem Festivalu dokumentanog filma (Beldocs 2025) izdvaja se pet filmova u izboru gosta-selektora Galeba Nikačevića, a u segmentu pod nazivom “Bitka za stvarnost”. Gospodin Niko protiv Putina Pavela Talankina i Davida Borenštajna o ruskoj svakodnevici – prožetoj represijom i propagandom, nacionalističkom retorikom, regrutacijom tinejdžera – za vreme rata u Ukrajini. Blum donosi priču rediteljke Jasmile Žbanić o Emeriku Blumu, preduzetniku i vizionaru koji je u posleratnoj Bosni i Hercegovini osnovao “Energoinvest”, kompaniju zasnovanu na modelu radničkog samoupravljanja. Svetla budućnost rumunske rediteljke Andre Makmasters osvetljava festival koji je održan u Severnoj Koreji 1989. godine i okupio je hiljade studenata iz celog sveta pod idejom globalne solidarnosti. Hakovanje mržnje Simona Klosea bavi se uticajem i rastućom moći ultradesničarskih društvenih medija. Efekat Bele kuće Pedra Kosa, Džona Šenka i Boni Koen vraća nas u period kada je svet mogao da započne odlučnu borbu protiv klimatskih promena. “Selekcija ovih filmova inspirisana je gorućim problemom savremenog društva danas, a to je bitka za stvarnost. Istorijskim razvojem tehnologije, rođenjem tehno oligarha i rastućim autoritarnim režimima širom sveta, kao i njihovim partnerstvom, stvorila se pretnja kakvu u razmerama i snazi nismo videli nikada do sada”, napisao je Nikačević.
“VREME”: Šta znači naslov programske celine koju uređujete: “Bitka za stvarnost”? Na koji način je stvarnost ugrožena, e da bismo se za nju borili?
GALEB NIKAČEVIĆ: Da bi se odgovor na to pitanje potpuno razumeo, potrebno je više prostora za pojašnjenje, ali, u suštini, ako razmislite, objektivna stvarnost nije nešto što nam je dato da razumemo, stvarnost je stvar društvenog ugovora. Mi se, kao ljudska bića, dogovaramo šta je stvarnost. Ali ako je taj dogovor narušen, kako se onda razumemo i usaglašavamo oko toga šta je stvarno, a šta ne? Kako razumemo koncept istine, objektivnosti? Da li pod istim pojmovima danas podrazumevamo iste stvari? Odgovor je, nažalost, ne. I to je trenutak u kojem živimo sada.
Zašto “nažalost”? Zar ne bi bilo strašno kada bismo pod istim pojmovima podrazumevali iste stvari? To bi značilo da nismo slobodna bića…
Eto, u tom i takvom slučaju ne bismo bili slobodna bića. A šta to znači? Morali bismo bliže da odredimo – šta znači biti slobodan? Šta znači reč “sloboda” i na osnovu čega je određujemo? Ono je relaciono pitanje i uvek stoji u odnosu na nešto što je činilo okolnosti neslobodnim. Isto važi i za sreću ili privilegiju. Ne postoji jedna definicija, svakom ljudskom biću ono je određeno u odnosu na okolnosti života svakoga od tih bića. Ali ako želimo da govorimo o slobodi jednog društva, u ovom slučaju mora da postoji i društveni dogovor i konsenzus u vezi sa tim šta smatramo neslobodnim (kao i koje su i kakve granice kojim opisujemo jedno društvo). A da bismo to mogli… Moramo da imamo društveni dogovor o verovanju, uverenjima, vrednostima i načinu na koji ih saopštavamo i prenosimo. A upravo to je ono što smo izgubili zahvaljujući novom bratstvu, a to je partnerstvo autoritarnih režima i big tech kompanija u poslednjoj deceniji.
Ako je suditi po vašem izboru, upravo su Putin i Tramp predatori koji su se najžešće okomili na stvarnost? Šta je s manjim predatorima?
Ne znam šta podrazumevate pod manjim predatorima, ali na Trampovoj inauguraciji stajali su vlasnici “Amazona”, “Fejsbuka” i “Instagrama”, vlasnik “Tvitera” i direktor “Gugla”. To je, čini mi se, vrlo važna pojedinost za razumevanje sveta vesti, informacionih tehnologija i politike, danas.
Manji predatori su Vučić, Orban, Fico, Marin le Pen…
Manji ili samo sa manjim platformama i manjim sredstvima za postizanje svojih ciljeva? Dinamiku moći u velikoj meri određuju resursi koji su nam na raspolaganju.
Kojim kriterijumima ste se vodili u izboru fimova?
Pored kvaliteta filmova, što verujem da se podrazumeva i da nije bitno naglašavati, kriterijum je bio određen na osnovu teme. Prvo smo postavili temu, a onda smo gledali šta od ponuđenih filmova u selekciji odgovara ovoj tematskoj celini.
Kako biste odredili razliku između igranog i dokumentarnog filma, s obzirom na to da je i dokumentarni film tumačenje stvarnosti?
Za mene, osnovna razlika je u samom procesu i njegovoj neizvesnosti. Stvarnost ima drugačija pravila igre i daleko manje kontrole je u rukama autora. U igranom filmu kreiraš priču, u dokumentarnom je pratiš. Vreme rada, okolnosti u kojima se radi, razvoj događaja, njihov uspeh ili neuspeh, sve su to pojedinosti koje je veoma teško predvideti. Na kraju krajeva, čekanje je veliki deo dokumentarnog filma. Postoji puno praznog prostora, u zavisnosti od okolnosti.
I u dokumentarnom filmu stvarate priču na taj način što birate perspektivu. Taj kriterijum razlikovanja je, recimo to tako, porozan.
Poroznost zavisi od motiva i namere sa kojom ulazimo u nešto. To nema nikakve veze sa filmom, umetnošću i kulturom uopšte ili bilo kojom drugom oblasti u životu. Ne možeš da biraš perspektivu ako ti se okolnosti ne ponude, a nad okolnostima nemamo kontrolu (Cinema verité). Ukoliko orkestriramo okolnosti, onda govorimo o propagandi. Dokumentarni film nosi sa sobom drugačije vrste rizika, odgovornosti i izazova od igranog filma. To ne znači da se oni potpuno razlikuju, niti da među njima ne postoji presek skupa, to jest veliki broj zajedničkih pojedinosti, zato i jedno i drugo jesu – film. Samo prvi je igrani, drugi je dokumentarni i ta distinkcija nosi svoje zakonitosti. Ukoliko ih ne poštujemo, izneveravamo samu suštinu onoga što ih određuje i time promašujemo poentu.
