Lepo je Dačić rekao da nema potrebe za vanrednim izborima kada u skupštini postoji stabilna većina. Zbog toga ih neće ni biti.
U najboljem slučaju za vrhovno biće i njegovu ekipicu bili bi, u ovom trenutku, izbori neizvesni, a ono (biće) izbore ne organizuje ukoliko postoji makar i teorijska šansa da ih ne dobije.
Nastaviće zbog toga da mrcvari ovu zemlju i njene građane, naročito Univerzitete – sada je smislio da fakultete ostavi bez struje, na primer – nadajući se da će, pre ili kasnije, da povrati kontrolu nad pobunjenim građanima, a potom organizuje, kao i do sada, lažne izbore.
Zbog toga onaj deo opozicije koji bi najpre bolje izborne uslove, pa onda izbore, može da se opusti i nastavi da kmeči zbog nepravde.
Izvesni problemi
Postoje, međutim, za vrhovno biće izvesni problemi koji se, golim okom, vide svakoga dana, na svakom koraku, a veliko je pitanje da li besomučna propaganda uspeva to da zakrpi.
Njegovo odsustvo saosećanja i savršena bezdušnost sada bodu oči i njegovim obožavaocima – ni osvrnuo se nije na užas u „Ribnikaru“ od pre dve godine.
Pokušao da zauzme DIF u Novom Sadu, pa nije uspeo. U Americi ga je neko nasankao samo tako (biće urnebesno kada saznamo ko i kako).
Odlazi u Rusiju dok studenti zapaženo špartaju Evropom, a geografija mu nikako ne ide u prilog: bez obzira na duge pipke Kremlja, daleko je taj Crveni trg.
Uz to, Putin ga, na svečanom prijemu (ili šta već), posadio u sedmi red levo, još gore nego onomad njegov prijatelj Makron na Jelisejskim poljima. Pri čemu se ni njegov pajtos Orban nije odvažio da skokne do Moskve.
U istom mu Evropa, od koje uzima ogromne pare, odašilje vrlo neprijatne znake, dok je u Mladenovcu sleteo čitav rekonstruisani krov sa zgrade i samo ludom srećom nije ubio nikoga.
U centru Beograda instalirao čadore koji nikoga ne impresioniraju, ali zato ionako zagušeni Beograd dodatno guše i fizički i simbolički.
Sve je nesuvisliji (istina je, doduše, da se suvislošću nikada nije mogao pohvaliti): Evo je u Moskvi izjavio da nekakav odgovor nekome neće da čita nego će iz glave, jer je do sada, kao što smo primetili, svoje svakodnevne sabrane govore s uglednih televizija uglavnom čitao.
Dakle, gotovo da nije u stanji da napravi korak a da se ne saplete. A čak i kad ga ne napravi – poput bezdušnog ćutanja 3. maja – to odjekne šuplje, neprijatno, beznadežno.
Nema nazad
Drugim rečima, kontrolu kakvu je imao pre pada nadstrešnice nikada više neće povratiti: nema čime i nema nad kime. Stvari su se nepovratno promenile.
U stvari, on se uzda u lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru, a mi ne bismo smeli ni jednog jedinog minuta da zaboravimo da on 13 godina već teškim otrovima zasipa ovu zemlju, naročito u provinciji (dakle u Kosjeriću i Zaječaru), te da je detoksikacija veoma dug i, za otrovanog, izuzetno mučan proces.
Blistave studentske povorke i impresivni dočeci nisu jemstvo da će se ti gradovi osloboditi na izborima. (Setićemo se „kralja trgova“ Vuka Draškovića s početka devedesetih godina i njegovog vapaja posle izgubljenih izbora: „Pa gde ste bili!?“ Masa ljudi pred kojom je govorio bila je impresivna i ohrabrujuća, ali izbore je dobijao Milošević.)
Tu pomažu samo pametan i žestok rad opozicionih partija na terenu (bez stranačkih obeležja).
Pametan: udružiti se i pokrenuti mehanizme za sprečavanje krađe, počev od nadziranja biračkih mesta, preko kontrole biračkih spiskova, spremanje odbrane od esenovskih batinaša, do prepoznavanja državnih i sudskih institucija koje ne rade u interesu građana.
Žestok: svakog dana, po ceo dan, ići od vrata do vrata, biti vidljiv, smišljati kako da se prenesu poruke, jer (dame i gospodo) niko nije umoran.
