Od Miloševićevog optuživanja demonstranata da rade za Vašington do Vučićevih tvrdnji da Hrvatska učestvuje u pokušaju "obojene revolucije", politički rečnik se menjao, ali je osnovna funkcija optužbi ostala ista. Nezadovoljstvo građana predstavljalo se kao proizvod stranog uticaja, a njegovi učesnici kao ljudi koji ne deluju u sopstvenom interesu.
U Srbiji postoji duga tradicija objašnjavanja unutrašnjih sukoba delovanjem spoljnih neprijatelja. Kada se građani pobune ili studentski pokret postane ozbiljan politički izazov, vlast ima spremno objašnjenje: neko iz inostranstva stoji iza svega.
Takva objašnjenja ne moraju da budu uverljiva da bi bila korisna. Umesto da odgovara na zahteve građana, vlast raspravlja o tome ko ih je navodno organizovao, a nezadovoljstvo umesto političke činjenice postaje bezbednosni problem.
Protesti 1996. i 1997. godine izbili su kada je režim Slobodana Miloševića pokušao da poništi rezultate lokalnih izbora na kojima je koalicija Zajedno pobedila u više gradova. Trajali su mesecima, a vlast je na kraju morala da prizna rezultate. U ambijentu obeleženom ratovima, sankcijama i nacionalističkom mobilizacijom, optužbe o stranom mešanju bile su pogodan način da se protivnici vlasti predstave kao ljudi koji rade protiv sopstvene države.
Tu matricu postavio je i sam Milošević: na kontramitingu koji je vladajuća koalicija organizovala 24. decembra 1996. na Terazijama poručio je okupljenima da „Srbijom neće upravljati tuđa ruka“, dok su njegove pristalice demonstrante nazivale izdajnicima i plaćenicima. Taj „karavan“ kontramitinga obišao je sve veće gradove u Srbiji, pa je temelj huškanja građana jednih na druge postavljen još pre 30 godina.
Vojislav Šešelj, tadašnji lider Srpske radikalne stranke, u martu 1997. optužio je SAD da finansiraju studentski protest, navodeći kao dokaz, između ostalog, izjavu američkog diplomate koji je podržao demokratski pokret u Srbiji.
Portparol studenata odbacio je optužbe da su njihovi lideri kupljeni. Logika je bila jednostavna: ako demonstranti nisu samostalni akteri, njihove zahteve nije potrebno ozbiljno razmatrati.
U slučaju Otpora, pitanje stranog finansiranja nije moguće odbaciti kao izmišljotinu. Uoči 5. oktobra 2000. godine Otpor je dobijao finansijsku i logističku pomoć iz inostranstva, uključujući podršku organizacija povezanih sa američkom vladom. Ali iz toga ne može da se izvuče zaključak da građani nisu imali sopstvene razloge za protest. Miloševićev poraz usledio je posle godina ratova, izolacije, ekonomske krize i autoritarne vlasti, a neposredni povod za masovne demonstracije bilo je odbijanje vlasti da prizna rezultate predsedničkih izbora iz septembra 2000.
Upravo tu razliku propaganda uporno briše. Jedno je dokumentovati ko je finansirao neku organizaciju, a sasvim drugo zaključiti da su građani izašli na ulice jer im je neko iz inostranstva to naredio.
Etiketa „stranih plaćenika“ omogućava vlasti da izbegne raspravu o tome zašto je izgubila poverenje i deli društvo na navodne patriote i izdajnike.
Tokom vladavine Aleksandra Vučića, optužbe su dobile noviji rečnik: „obojene revolucije“, strani instruktori, nevladine organizacije, priručnici i centri moći. Studentske blokade posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. pružile su novi povod. Umesto rasprave o odgovornosti za tragediju, korupciji i zahtevima studenata, deo javnog prostora ispunile su tvrdnje da je pokret deo šire operacije protiv Srbije.
Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić povezivala je studentske plenume sa hrvatskom „Blokadnom kuharicom“, priručnikom nastalim posle studentskih blokada u Zagrebu 2009. godine. Ali slične metode organizovanja ne dokazuju da je jedan pokret organizovao drugi. Studenti mogu da uče jedni od drugih i preuzimaju pojedine taktike, a da pritom imaju sopstvene razloge i organizacionu autonomiju. Uz to, u Srbiji je postojao i raniji priručnik o studentskom samoorganizovanju, nastao posle protesta 2006. Kada se domaća istorija prećuti, a naglasi samo hrvatsko poreklo jednog priručnika, izbor činjenica postaje deo političke poruke.
U januaru 2025. Vučić je govorio o „stranim instruktorima“ koji navodno prenose uputstva studentima, a u optužbama su se pojavili Hrvati i Albanci, bez javno predočenih dokaza. Do marta 2026. tvrdnja o stranom uticaju pretvorila se u tvrdnju da susedne države pokušavaju da obore vlast u Srbiji.
U martu 2025. Hrvatska, Albanija i Kosovo potpisali su deklaraciju o odbrambenoj saradnji, koju su predstavili kao doprinos stabilnosti jugoistočne Evrope. Vučić je u septembru 2025. izjavio da taj savez nije formiran zbog Austrije, Mađarske ili Slovenije, već zbog Srbije. Pritom nije pravio razliku između deklaracije o saradnji i formalnog vojnog saveza, niti je ponudio dokaz da potpisnice planiraju napad na Srbiju, što je svsrdno tvrdio.
Tako se Hrvatska u govoru vlasti pojavljuje i kao organizator protesta i kao vojna pretnja, a unutrašnji protesti i međudržavna odbrambena saradnja spajaju se u jedinstvenu priču o ugroženosti države Srbije. Hrvatski predsednik Zoran Milanović osporio je tu priču podacima: Hrvatska ima oko 14.000 popunjenih vojnih mesta od formacijskih 17.000 i nema vojsku za takav poduhvat.
Krug navodnih protivnika može se širiti i na Crnu Goru. Iako nije potpisnica deklaracije, u delu medija pojavile su se tvrdnje da bi joj mogla pristupiti, što su crnogorske institucije odbacile. Vučić je, pak, pogoršanje odnosa dve zemlje povezivao sa protestima i pričama o „obojenoj revoluciji“. Za takvu sliku nije potreban jedinstveni plan; dovoljno je da se različiti događaji predstave kao potvrde unapred postavljene teze.
Među regionalne neprijatelje koji navodno Srbiji rade o glavi Vučić je Svrstao i Bosnu i Hercegovinu, izuzev, naravno, Republike Srpske.
Optužbe o stranom uticaju imaju tu prednost da je teško dokazati da ga nema, iz prostog razloga što je generalno teže dokazati da nečega nema, nego da ima. Teret dokazivanja prebacuje se na studente, opoziciju i civilno društvo, dok vlast ne mora da pruži „proverljive“ dokaze. Razmena studenata tako postaje „obuka“, međunarodna konferencija „koordinacija“, a odsustvo dokaza ne tretira se kao razlog za sumnju, već kao dokaz da je zavera dobro sakrivena.
Iako finansiranje i političke veze mogu biti legitimna pitanja, ako se istražuju na osnovu proverljivih činjenica, ipak međunarodni kontakti ne objašnjavaju zašto ljudi protestuju. Neposredni povod studentskih protesta bila je tragedija u Novom Sadu, a među zahtevima su bili utvrđivanje odgovornosti i objavljivanje dokumentacije. Optužbe o stranim instruktorima ne odgovaraju na ta pitanja.
Od Šešeljevih optužbi da Vašington finansira proteste 1996/97. do Vučićevih tvrdnji o hrvatskom učešću u obojenoj revoluciji, menjali su se kontekst, rečnik i akteri koji su proglašavani neprijateljima. Isto je ostalo predstavljanje domaćeg sukoba kao posledice tuđeg delovanja: građani ne protestuju jer su nezadovoljni, nego jer su izmanipulisani; studenti ne organizuju blokade jer su doneli političku odluku, nego jer su dobili uputstva.
Takva objašnjenja susedne države predstavljaju kao učesnike u unutrašnjoj politici Srbije i sužavaju prostor za racionalnu raspravu o stvarnim sporovima u regionu. Pitanje nije da li strane države imaju interese na Balkanu – naravno da imaju – već zašto se takve činjenice selektivno koriste da bi se osporila politička samostalnost građana koji se bore protive vlasti.
Kada god se pojavi ozbiljniji talas nezadovoljstva, vlast može da odgovori na zahteve i ispita sopstvenu odgovornost, ili da proglasi da je protest deo nečijeg tuđeg plana. U političkoj istoriji Srbije, druga mogućnost pokazala se kao dugovečnija od mnogih konkretnih optužbi koje su je pratile. No, isto se može reći i za odlučnost građana da iznesu promenu, jer u tome vide svoj, a ne strani interes.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
Nenad Milanović, srpski IT stručnjak nastanjen u SAD, nudi 50.000 dolara za informacije koga je Aleksandar Vučić pomilovao. Pravila tog "konkursa" striktno su definisana
„Hvala vam ljudi, samo što mi suze nisu krenule večeras“, rekao je Aleksandar Vučić na mitingu u Novom Sadu
Desetoro novinara televizije N1 dalo je otkaz, potvrđeno je "Vremenu". Promene u vrhu kompanije tako su dobile epilog u promenama unutar redakcije
Predsednik Advokatske komore Beograda Vladimir Prijović sumnja da će institucije otkriti koga je Aleksandar Vučić pomilovao
Međunarodni ekspert za bezbednost Aleksandar Weisner objašnjava i predlaže strategije zaštite građana u Srbiji od terora režima. Naročito nakon vanrednih parlamentarnih izbora 25. oktobra
Zašto se sve što Aleksandar Vučić dotakne pretvara u u sprdnju ili skandal, a najčešće u oboje? I zbog čega je jasno da je izgubio, ali mu to još niko nije rekao
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
