Svetozar Cvetković i protiv crnog i protiv belog

Davne 2014. je „Informer” na naslovnoj objavio: „Ima muda: Srbi mu to neće oprostiti“. Radilo se, naravno, o Aleksandru Vučiću, tada premijeru.

Na stranu što je to bio rani signal da se „Informer” zanima za Vučićeve intimnije predele, hoću da ilustrujem u kakvim smo još romantičnim vremenima bili u pogledu medija i uopšte.

O tom se naslovu raspravljalo. Tako čak da sam za jedan radijski fičer prvi i poslednji put išao u odaje „Informera” i pričao sa Draganom J. Vučićevićem. U vreme, dakle, kada je još delovalo da ima smisla pričati i kada su „muda“ na naslovnoj bila skandal.

Ko sad ima muda

Danas, dvanaest i kusur godina kasnije, vulgarna ocena o hrabrosti premijera koji steže kaiš i smanjuje penzije deluje kao limunada u odnosu na „ustaše“, „šiptare“, „blokadere“… pa i na „ćacije“ ili povike „Vučiću, pederu“ kao izraz narodnog bunta.

A način razgovora, ako on u tragovima postoji, takav je da se onaj preko puta odmah i bez ostatka ima legitimisati kao istomišljenik inače će biti isključen, pregažen i ocrnjen. Deluje da više nema smisla pričati nego da će udariti kost u kost, crno u belo, pa kako bude.

Kada sam pročitao intervju naše Sonje Ćirić sa glumcem Svetozarom Cvetkovićem u novom broju „Vremena“, pomislio sam – ima muda, čaršija mu to neće oprostiti.

Ukratko, Cvetkovića plaši to što kost ide u kost, a vala misli i da nije sve crno ili belo.

Cvetkovićeva čaršija – svet teatra, filma, kulture – pretežnim je delom žestoko protiv vlasti. Ko nije, taj je ili uhleb, cenzor i grobar kulture, ili se barem takvim smatra.

Kad smo kod toga, slično je u i široj čaršiji koja se protivi vlasti, čaršiji medijskoj, aktivističkoj, intelektualnoj i političkoj.

Ova ekipa i mi sa njom

Šta to kaže Cvetković u ovom intervjuu? Recimo da je vlast bez ikakve potrebe blokirala program prošlog Bitefa jer je jedan ugledni reditelj na pretprošlom Bitefu održao govor protiv kopanja litijuma.

Da su onda ljudi iz njegove čaršije (ovo svrstavanje vršim ja, a ne Cvetković) bez ikakve potrebe rušili program ovogodišnjeg Bitefa, suflirajući stranim teatrima da je u Srbiji nepodnošljiva cenzura i da ne treba da gostuju.

Ti ljudi „ne žele da se više ništa kod nas u pozorištu na svetskom nivou pojavi dok god je na vlasti ova ekipa“, kaže Cvetković, a on je protiv toga da pozorište, kao mesto slobode izraza, ikada stane, kakva god da je vlast.

Ima tu još blasfemičnih izjava – recimo da je Ljubišta Ristić veliki i zaslužni reditelj, avangarda, iako je sada doveden na čelo Ateljea 212 tako što je na sraman način smenjena prethodna direktorka. Koju je inače isto tukao glas da je „žešći ćaci“ iako je Ateljeu pod njom umetnički išlo sasvim dobro.

Još Cvetković kaže da je selektor Festa Dragan Jeličić znalac velikog autoriteta iako i njega bije glas da je „ćaci“ pa da ni kod Festa više „nije to to“.

I, šta iz toga može da zaključi naša čaršija osim, razume se, da je i Svetozar Cvetković, jedan od najvećih naših živih glumaca, isto „ćaci“?

Kako biti dosledan

Po komentarima o Bitefu onih koji su se prethodno javljali za reč – rušenje programa Bitefa je zapravo borba za očuvanje Bitefa jer ovo i pod ovima nikako ne može biti Bitef. Isto vredi za Fest i druge festivale.

Taj stav smatram pogrešnim iz barem tri razloga.

Prvo, on se vodi logikom „što gore to bolje“. Ovi upropašćavaju sve čega se dotaknu, pa onda da im pomognemo jer kad nema ničega svi će shvatiti šta oni rade. Ali koji svi? Ima li ko – a pogotovo privržen teatru ili recimo Festu – da ne zna šta se dešava?

I zašto se misli da će jednog dana biti lakše sve dizati iz pepela? Zar nije bolje da nešto, koliko-toliko i kako-tako preživi? Da Narodno pozorište vodi Bule Goncić, a ne Dragoslav Bokan? Zar nije bolje da poneka redakcija i emisija opstanu na RTS-u i Radio Beogradu nego da sve nestane?

Drugo, stav je nedosledan. Jer ako ne treba učestvovati – već naprotiv, aktivno bojkotovati i rušiti – u bilo čemu što ovi vode, e onda više ne treba da se igra nijedna predstava nigde, da se ne snima nijedan film ili reklama, da se ne peva, ne bavi sportom, da ne izlaze novine. Svi da odu u taksiste ili da se isele!

Pošto čovek, ovako ili onako, hteo ili ne hteo (a obično hteo), dolazi u dodir sa javnim budžetom kojim svakako gospodare ovi. Pošto ovi možda ne vode baš svaku ćevabdžinicu u Srbiji, ali sigurno vode svaku političku i skoro svaku kulturnu instituciju, diriguju novcem i oglasima, fondovima i budžetima.

Publika neka bira

Treće i možda najvažnije, pomaganje vlastima da se sruši, recimo, Bitef (a uz opravdanje da se Bitef tako čuva) nedostojan je pokroviteljski odnos prema publici. Njoj se ne prepušta izbor da li hoće da ide na kakav-takav Bitef ili Fest, kao da je publika nedorasla da samostalno odluči.

Uzgred, publika je svojeručno već sahranila kojekakve naprednjačke kulturne hepeninge po Srbiji tako što se naprosto nije pojavila. To je vodilo bizarnim prikazivanjima filmova pred praznim stolicama.

A opet, ljudi, ako hoće, imaju puno pravo da ipak gledaju predstave i filmove, da slušaju koncerte i kad ih organizuju ovi, da ipak navijaju za Partizan i Zvezdu iako ih vodi ko ih vodi. Da, nezavisno od svog političkog uverenja – žive. Neće zbog tih lepših trenutaka života zaboraviti gde i u čemu zapravo žive.

Ali, to se sve ne kaže, zar ne? A ko zna, možda i može da se kaže. Možda se zapodene i kakva debata, korisna, uljudna. Barem zbog te male šanse je dobro što Svetozar Cvetković ima muda.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.