Pre 25 godina organizovan je prvi „revolucionarni“ Prajd. Završio se velikim nasiljem za koje niko do kraja nije odgovarao. Na to se svodi izveštavanje većine medija, a nisu se ni kasnije proslavili u izveštavanju o LGBT+ zajednici
Medijsko izveštavanje o prvom Prajdu u Beogradu i nakon četvrt veka i dalje se uglavnom svodi samo na brutalno nasilje koje se dogodilo.
Neki od naslova u štampanim medijima bili su „Pesnice prekinule paradu“, „Pretučeni homoseksualci, napad na policiju“, „Subotnja ‘kafica’ s pogledom na uličnu tučnjavu“, „Navijači tukli homoseksualce“…
Ceo događaj je u medijima predstavljen uglavnom kao „tuča“ i sukob sa policijom, dok su u drugom planu ostali program Prajda, organizovane pretnje i pitanje odgovornosti države.
A baš su se na državu oslanjali organizatori. Imali su te 2001. godine poverenja u nove demokratske vlasti koje su došle posle režima Slobodana Miloševića, kaže nam Agata Milan Đurić, organizatorka tog prajda iz organizacije Arkadija, najstarije koja se u Srbiji bavi LGBT+ pravima.
Prajd je održan pod parolom „Ima mesta za sve“, a namera organizatora bila je da LGBT+ osobe prvi put javno zauzmu prostor kao ravnopravne građanke i građani.
Planirano je okupljanje na Trgu Republike, defile, tribine, koncerti i pozorišna predstava u Studentskom kulturnom centru. Organizatori su želeli da doprinesu otvaranju društva, razbijanju tabua, građenju solidarnosti. Sve to ostalo je u senci nasilja.
„Uz dužno poštovanje prema nekome u koga sam imala ogromno poverenje, premijer Zoran Đinđić je tada dao tipičnu diplomatsko-političku izjavu da je Prajd 2001. godine bio test tolerancije za srpsko društvo“, priča danas Đurić, „umesto da jasno osudi nasilje prema građanima i građankama koji su tog dana bili na Prajdu i učini sve da se počinioci procesuiraju.“
Većina medija je, tvrdi Đurić, zanemarivala da su napad na aktiviste Prajda organizovali navijači, „neofašističke i klerikalne“ organizacije poput „Obraza“ ili „Krvi i časti“ i drugih.
Prema pisanju medija, među nasilnicima bili su i navijači Crvene zvezde, Partizana i Rada, skinhedi, podmladak Srpske radikalne stranke, Četnički pokret, simpatizeri Ravnogorskog pokreta, Svetosavska omladina i sveštenik Žarko Gavrilović.
„Izbegavali su da izveštavaju o tome da smo dobijali dosta pretnji i da je ceo Beograd bio oblepljen njihovim pretnjama. Poruke su bile zastrašujuće, poput ‘čekamo vas’ i da ne izgovaram druge jezive stvari. Predstavnici ovih organizacija davali su nasilne i dehumanizujuće izjave za pojedine medije“, dodaje naša sagovornica.
Arhiv Arkadije prikuplja medijske izveštaje o LGBT+ temama tokom poslednje tri decenije. Osnivačica Rainbow Igniteai arhiva Jelena Vasiljević zaključuje da se dominantni medijski narativ o prvom Prajdu nije promenio.
Kvir organizacija Rainbow Ignite organizovala je događaj „Žene!“ uoči protestne šetnje „Oslobađanje“, koju je Kvir zbor održao 30. juna ove godine u Beogradu povodom 25 godina od prvog Prajda u Srbiji. Na događaju je govorila i Lepa Mlađenović, koja je učestvovala u organizaciji prvog Prajda, a aktivistkinje su pokušale da medijima daju širi kontekst tog događaja.
„Prikazivale smo snimke iz tog perioda, pokušale smo da prikažemo širu sliku i ideju iza toga, ali smo i dalje predstavljene samo iz pozicije doživljenog nasilja. Ne samo mediji, taj narativ prenose i organizacije civilnog društva na društvenim mrežama. Neko je bio prebijen, policija nije htela da reaguje i to je to“, kaže Vasiljević.
Vasiljević ističe da je nakon Prajda 2001. godine organizovana konferencija za medije na kojoj su predstavnici tadašnje intelektualne i javne scene govorili o tome šta se dogodilo i zahtevale hitnu reakciju državnih organa.
Među učesnicima su bili pisac Vladimir Arsenijević, profesorka Srbijanka Turajlić, dramaturškinje Borka Pavićević i Biljana Srbljanović i drugi. Međutim, kako navodi, o tom događaju skoro niko nije izvestio.
Medijska slika tih godina je, ističe, bila drugačija, bilo je daleko manje elektronskih medija, nije bilo društvenih mreža. Neki mediji poput Radio-televizije Srbije (RTS) ignorisali su činjenicu da se desilo brutalno nasilje na Prajdu 2001. ili su izveštavali senzacionalistički i negativno o LGBT+ temama.
Kao primer profesionalnog izveštavanja navodi B92 čiji je tadašnji direktor Veran Matić javno osudio nasilje.
Matić navodi da je haos na Prajdu izbio pre početka programa na Trgu Republike i da su se „gotovo odmah našli u samom središtu užasavajućeg nasilja“.
„Policajaca je bilo veoma malo, na njihovim licima mogao se videti strah od nasilne rulje. U jednom trenutku počeli su da pucaju iz pištolja u vazduh, pokušavajući da zaustave napadače. Među okupljenom ruljom isticao se sveštenik Žarko Gavrilović, čije su huškačke izjave prenosili mediji i kojima je praktično opravdavao nasilje“, kaže Matić.
Novinarka Insajdera Ivana Konstantinović, koja je tada izveštavala za B92 sa terena, kaže da je bilo zahtevno posebno za snimatelje koji su pokušali da scene zabeleže.
„Bio je to jedan od momenata kada stvarno ne znate šta se sledeće može desiti. Na ulici su tada sa mnom bili Mašan Lekić i Zoran Kesić, zajedno smo uradili dokumentarac o tome i dobili smo počasno pominjanje na festivalu u Košicama u Slovačkoj. Sećam se dela iz dokumentarca gde nam je rečeno da u neki deo grada ulazimo na sopstvenu odgovornost, što je strašan momenat“, navodi Konstantinović.
Novinar Branko Čečen, koji se tih godina u redakcijama u kojima je radio zalagao da se o LGBT+ pravima izveštava profesionalno, ističe da je za RTS i komercijalne medije izveštavanje o prvom Prajdu bilo „period prilične zbunjenosti“ i da sam događaj nije bio dovoljno medijski pokriven.
„Pokrivale su ga otprilike B92 i još jedna televizija, ostali su se naknadno setili. Problematično je bilo i kako se izveštavalo o posledicama, odnosno o relativno kilavom odgovoru tužilaštva i policije, o malom broju uhapšenih i skraćenim sudskim postupcima koji ni izdaleka nisu obuhvatili sve odgovorne“, kaže Čečen.
Nakon, kako Đurić kaže, „revolucionarnog Prajda“ 2001. godine Dušan Maljković i ona dobili su poziv u septembru od tadašnjeg urednika Radija 202 Nebojše Spajića da vode emisiju „Gayming“ o LGBT+ osobama.
„Emisija ‘Gayming’ bila je izuzetno značajna, širom Srbije su ljudi putem radija mogli da čuju da nisu sami, kao i pozitivne poruke u vezi sa LGBT+ egzistencijom i kulturom od naših gostiju. Bilo je zaprepašćujuće za srpsku javnost kako su neki mediji tada izvestili da dreg i kvir osobe vode emisiju koja je posvećena LGBT+ ljudima“, kaže Đurić.
Đurić navodi da je novinar tadašnje Radio Jugoslavije nezakonito upadao u program i pozivao na javni linč voditelja. Nakon prve emisije u kojoj je gostovao Arsenijević, ispred Radio Beograda okupila se grupa ljudi, a njima je rečeno da ne napuštaju zgradu zbog dojave o bombi.
„I taj slučaj je ostao nekažnjen, kao što je ostalo na čast političkim liderima što nije zakonski procesuiran nijedan počinitelj nasilja na Prajdu, iako su postojali jasni snimci. Nastavili smo i nakon toga da vodimo emisiju. Dolazak u Radio Beograd bio je izazov. Ponedeljkom, kada se emitovala naša emisija, postojalo je specijalno obezbeđenje”, navodi Đurić.
Nemanja Marinović, urednik Zoomera i novog kvir portala Unmuted, kaže da se terminologija u izveštavanju o LGBT+ osobama promenila, da otvorene homofobije ima manje, ali se i dalje LGBT+ populacija zloupotrebljava u medijskom izveštavanju kada nije po meri vlastima.
„Tabloidima u službi režima u ovom trenutku ne odgovaraju govor mržnje i nasilje prema ovoj zajednici jer se šalje proevropska slika“, kaže on.
„Deluje mi da su sada tabloidni mediji uglavnom ignorisali protest koji je organizovao Kvir zbor, iako je i on podržao studentske zahteve, dok su posle prethodnog Prajda, koji je takođe otvoreno podržao studente, postojali naslovi poput ‘blokaderski Prajd’“, kaže Marinović.
Marinović ističe da se retko nađu dubinske analize ili istraživački tekstovi koji se bave položajem LGBT+ osoba i njihovim svakodnevnim problemima.
„Rekao bih da ovakve teme pokreću pojedinci koji se trude da u svojim medijima nešto promene dok uređivačka politika prati samo kada nešto diže prašinu u javnosti. Ne može se izveštavati o problemima manjina samo kada je neki međunarodni dan te manjine“, ističe Marinović.
Vasiljević dodaje da posebno LBT+ žene koje se suočavaju sa višestrukom diskriminacijom u medijima ostaju „potpuno nevidljive“.
„Pogotovo ako pričamo o Romkinjama lezbejkama, o lezbejkama sa invaliditetom ili bilo kojom neurodivergentnošću. U medijima će u fokusu uvek biti žena na poziciji moći, uvek bela žena“, kaže Vasiljević.
Đurić zaključuje da su pojedini mediji sa integritetom doprineli senzibilisanju javnosti i tome da se razume da različite manjine zaslužuju da budu ravnopravne sa ostalim građankama i građanima.
„Vremenom se medijski prostor sve više otvarao za nas. Važno je i da se javnost upozna sa LGBT+ ljudima, jer kada se uspostavi odnos, pročita intervju ili odgleda dobar dokumentarni film, postoji verovatnoća da će izvestan procenat ljudi promeniti stavove i možda više neće imati predrasude i socijalnu distancu“, zaključuje Đurić.
*Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru programa Mreže za izveštavanje o različitosti. Za njegov sadržaj isključivo su odgovorni autorka i redakcija Vremena i on ne odražava nužno stavove Evropske unije niti programa Mreže za izveštavanje o različitosti
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Američka tehnološka kompanija Meta saopštila je da četiri američke savezne države traže od nje da plati ukupno 1,4 biliona dolara jer je platforme dizajnirala tako da podstiču zavisnost kod dece
Do sada je u 2026. registrovano čak 88 novih medija, čiji su vlasnici povezani s režimom Aleksandra Vučića. Inflaciji medija najviše pogoduje sistem projektog sufinansiranja medijskih sadržaja iz budžeta, ali i digitalizacija, politička koncentracija i netransparentnost
Objekat u formi terazija koji je postavljen posred Terazija naišao je u Beogradu na opšti podsmeh. Udruženje likovnih umetnika Srbije ocenilo je da nije svaki trodimenzionalni predmet skulptura i upozorilo da proglašavanje novog „simbola“ Beograda bez javnog konkursa i stručne procedure predstavlja institucionalni, a ne samo estetski problem
Alpac Capital, koji se pominje kao budući vlasnik N1 i drugih, kažnjen je u Portugalu zbog 36 kršenja propisa o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma od 2017. do 2023, pišu podgoričke „Vijesti“. Profesor FPN-a u penziji Rade Veljanovski kaže za „Vreme“ da je najveći problem medija na Balkanu upravo upitno poreklo novca
Nova optužnica protiv Aleksandra Papića otvara staro pitanje, zašto su se pojedini pravni postupci protiv njega godinama razvlačili po sudovima bez epiloga? Tužilaštvo sada tvrdi da je kroz transakcije sa luksuznim automobilima pokušao da prikrije poreklo novca
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
