Belfast, Ilon Mask i privatizacija političke moći

U Belfastu je čovek izboden nožem. Nekoliko dana kasnije, britanski političari raspravljali su o društvenim mrežama, nemački novinari o Ilonu Masku, a sam Mask o imigraciji. Takav je život u 2026. godini: lokalni zločin u Severnoj Irskoj za nekoliko sati postaje globalna politička tema, a jedan od glavnih aktera cele priče je čovek koji nije bio ni u Belfastu, ni u Severnoj Irskoj, niti ima bilo kakve veze sa ljudima koji su u svemu učestvovali.

Muškarac iz Sudana, tražilac azila, optužen je za pokušaj ubistva nakon što je nožem teško povredio lokalnog stanovnika u Belfastu. Snimak napada počeo je da kruži društvenim mrežama, a zatim su usledili protesti protiv imigracione politike. Neki od njih prerasli su u nasilne nerede. Napadane su kuće, automobili i objekti povezani sa migrantima i etničkim manjinama. Policija Severne Irske govorila je o rasistički motivisanom nasilju.

Dok su britanske vlasti pokušavale da obuzdaju situaciju, priča je već dobila međunarodnu dimenziju. Među onima koji su joj dali dodatni zamah bio je i Ilon Mask. Na svojoj mreži Iks delio je objave koje su pozivale na proteste i napisao da će se promena dogoditi samo ako ljudi budu protestovali “glasno i uporno”.

U suštini, ono što je Mask pisao na Iksu nije bio poziv na nasilje. Nije bilo ni eksplicitnog podsticanja nereda. Ali je bilo dovoljno da se njegovo ime ponovo nađe u središtu političke rasprave, a da on sam pokaže da ga (slučajno ili namerno) ne zanima to što njegove reči imaju moć da utiču na milione ljudi.

foto: ap

INFLUENSER NAD INFLUENSERIMA

Kritičari smatraju da je svojim ogromnim uticajem Mask doprineo radikalizaciji atmosfere. Njegove pristalice odgovaraju da je samo koristio pravo na slobodu govora i podržao legitimno političko nezadovoljstvo. Rasprava traje već danima i teško da će uskoro biti završena. Možda zato što se vodi oko pogrešnog pitanja.

Jer Belfast nije prvi slučaj u kojem se Mask pojavljuje kao politički faktor u događajima sa kojima nema neposredne veze. Pre toga bili su rat u Ukrajini i pitanje Starlinka. Bile su evropske rasprave o migracijama. Bili su američki izbori. Bili su sukobi oko slobode govora na njegovoj platformi. Bile su podrške političarima krajnje desnice u različitim državama.

U svakoj od tih epizoda Mask se pojavljuje u drugoj ulozi: kao biznismen, vlasnik medija, politički komentator, tehnološki vizionar ili internet provokator, pa čak i trol. Ono što se ne menja jeste činjenica da je prisutan, a to baš nije uobičajeno za najbogatije ljude na svetu. Teško je setiti se ličnosti koja je u isto vreme tako uspešno gradila imidž buntovnika protiv establišmenta i postala toliko bliska najmoćnijim ljudima tog istog establišmenta. Čovek koji sebe predstavlja kao autsajdera danas je najbogatiji čovek na svetu, vlasnik globalne komunikacione platforme i jedan od najuticajnijih saveznika Donalda Trampa.

BOGOLJUB KARIĆ ZA ZAPADNO TRŽIŠTE

Dok većina ljudi teško može da zamisli razliku između miliona i milijarde, Mask je u međuvremenu prešao u sasvim novu kategoriju. Posle izlaska SpaceX-a na berzu njegovo bogatstvo procenjuje se na oko 1,1 bilion dolara.

Njegove kompanije proizvode automobile, lansiraju rakete, razvijaju veštačku inteligenciju i upravljaju satelitskim internetom, a njegove objave na društvenim mrežama redovno postaju međunarodne vesti. U javnosti se često pojavljuje kao neka vrsta tehnološkog proroka. Govori o naseljavanju Marsa, upozorava na opasnosti veštačke inteligencije i poziva ljude da imaju više dece. Ni sam ne zaostaje za sopstvenom propagandom: sa različitim partnerkama ima najmanje četrnaestoro dece od kojih su neka rođena uz pomoć surogat-majki, a neka vantelesnom oplodnjom. U njegovom slučaju, privatni život nije odvojen od političke poruke nego njen sastavni deo.

SLOBODA LUPANJA

Mask sebe predstavlja kao apsolutistu slobode govora. To je pozicija koju dosledno zastupa sve dok neko ne počne da govori o njemu. Kada su nemački mediji, uključujući ZDF, problematizovali njegovu ulogu u širenju sadržaja vezanih za Belfast i evropsku krajnju desnicu, odgovor nije bio javna rasprava nego advokati.

Sve to ga čini fascinantnom figurom savremenog kapitalizma, ali ne objašnjava njegovu moć. Iz socijaldemokratske perspektive problem nije prvenstveno u tome šta Mask misli nego to što njegovo mišljenje ima težinu kakvu nijedan običan građanin ne može da ima. Demokratija počiva na ideji političke jednakosti. Formalno, glas milijardera i glas radnika vrede isto na izborima. U stvarnosti, mogućnost da se utiče na javnu raspravu, medije, tehnološki razvoj i političku agendu nije ni približno jednako raspoređena.

Kada vlasnik jedne od najvećih komunikacionih platformi na svetu odluči da pojača određenu poruku, to nije isto kao kada istu stvar napiše običan korisnik. Kada čovek čije kompanije sarađuju sa državama, vojskama i regulatorima širom sveta iznese politički stav, on ne ulazi u raspravu sa iste pozicije kao ostali učesnici.

Iz nešto radikalnije leve perspektive, problem je još jednostavniji. Mask nije greška sistema. On je njegov najuspešniji proizvod. Njegove kompanije ne postoje u vakuumu. Oslanjaju se na javno finansirana istraživanja, državne ugovore, univerzitete i infrastrukturu koju su gradile generacije poreskih obveznika. Ipak, kontrola nad rezultatima tog kolektivnog rada ostaje privatna. Dobit se privatizuje, dok se značajan deo rizika raspoređuje na društvo.

REGANOVA I TAČERKINA BEBA

Pitanje zato nije kako je Ilon Mask postao toliko moćan, nego kako je svet došao do toga da jedna osoba uopšte može da bude toliko moćna. Odgovor se ne nalazi u Silicijumskoj dolini nego počinje nekoliko decenija ranije. Generaciji koja je odrastala osamdesetih i devedesetih godina govorilo se da će tržište rešiti probleme koje država ne ume i da će privatno biti efikasnije od javnog, konkurencija bolja od regulacije, a bogatstvo tehnoloških genija dokaz da sistem funkcioniše. Ronald Regan i Margaret Tačer nisu stvorili Ilona Maska, ali jesu pomogli stvaranje političkog i ekonomskog okvira u kojem je neko poput njega mogao da nastane.

Deregulacija, privatizacija, smanjenje poreza za najbogatije i sistematsko slabljenje sindikata tokom decenija nisu proizveli samo veću ekonomsku nejednakost, već su proizveli i novu vrstu političke moći. Nekada su države kontrolisale železnice, poštu, telekomunikacije i energetske sisteme. Danas privatne kompanije kontrolišu komunikacione platforme, satelitske mreže i sve veći deo tehnološke infrastrukture od koje zavisi svakodnevni život. Vlasnici te infrastrukture postali su politički akteri čak i kada formalno nisu deo politike. Takoreći, nevidljiva ruka tržišta pustila je kandže.

Zato je pogrešno pitati da li je Ilon Mask odgovoran za Belfast. Za nasilje su odgovorni oni koji su ga počinili. Mnogo je neprijatnije pitanje zašto je njegovo mišljenje o Belfastu uopšte relevantno.

Odgovor na to pitanje ne govori mnogo o Ilonu Masku. Govori o društvu koje je privatno bogatstvo postepeno pretvorilo u političku moć, a zatim se iznenadilo kada je ta moć počela da se koristi. E sad, kad razmatramo pitanje kako je moguće da Ilon Mask ima obožavaoce, treba izbeći lako objašnjenje da su njegovi fanovi prosto naivni ili zaslepljeni, jer to ne vodi nikuda.

Zanimljivije je pitanje šta oni zapravo vide u njemu. Možda deo odgovora leži u tome što je Mask uspeo da spoji dve figure koje su nekada bile odvojene: industrijalca i influensera. Nekada su najbogatiji ljudi bili dosadni. Vodili su kompanije, davali retke intervjue i uglavnom se trudili da ne privlače pažnju. Mask se, naprotiv, ponaša kao da je istovremeno vlasnik fabrike, voditelj rijalitija i nekakav ideolog. U vreme kada su političari uglavnom bezlični, korporacije komuniciraju kroz saopštenja, a institucije deluju sporo i nemoćno, on mnogima izgleda kao dokaz da pojedinac još može da promeni svet. Nije slučajno što ga obožavaju ljudi koji inače nemaju mnogo poverenja ni u državu, ni u medije, ni u političke elite. U Masku vide neku vrstu tehnološkog superheroja, čoveka koji pravi rakete, šalje automobile u svemir i govori šta mu padne na pamet.

Možda je upravo to najzanimljivije: što se iza priče o jednom milijarderu krije mnogo šira kriza poverenja u institucije. Što su institucije slabije, to potreba za herojima postaje veća. Nevolja je što heroji, kao što istorija uglavnom pokazuje, retko ostaju samo heroji. Nekad ih samo jedan korak deli od zlikovca, a Mask je tu liniju davno prešao.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!