Saga o otmici, ispiranju mozga, zločinima, osudi i amnestiji unuke tvorca žutog novinarstva Vilijama Randolfa Hersta

I Peti Herst
Ti stojiš tamo ispred
Zastave Simbionske oslobodilačke armije raširenih nogu
Pitah se da li to dobijaš svake noći
Od crnog revolucionara
I njegovih žena
Ili si stvarno mrtva
A sada, kada si u bekstvu,
šta se dešava u tvom umu?

Tvoje sestre sede pored prozora.
A sve što tvoja mama
radi je da sedi i plače.
A tvoj tata?
Pa znaš šta je tvoj tata rekao, Peti?
Znaš šta je tvoj tata rekao, Peti?
Rekao je, rekao je, rekao je,
pa pre šezdeset dana
bila je tako divno dete
sada evo je sa pištoljem u ruci.

(Pati Smit o Pati Herst, 1974)

https://www.youtube.com/watch?v=HH9KozepiFU&list=RDHH9KozepiFU&start_radio=1

Skeniranje QR koda vas vodi do priče o Pati Herst koju je 1974. pevala Pati Smit u uvodu u klasičnu numeru Hey Joe Džimija Hendriksa (koju je napisao Bili Roberts)

Pripadnici Simbionske oslobodilačke armije Rasel Lit i Oceola i Džozef Remiro Bo su 6. novembra 1973, koristeći metke premazane cijanidom, ubili Markusa Fostera, prvog crnog nadzornika škola u Oklandu, u Kaliforniji i teško ranili njegovog zamenika Roberta Blekberna. Foster je radio na poboljšanju obrazovanja u Oklandu, ali zbog plana da uvede obavezne lične karte, SLA ga je nazvala “fašistom”.

Mesec dana nakon Fosterovog ubistva oteta je Patriša Herst.

Sa audio-kasete poslate lokalnoj radio-stanici KPFA u Berkliju moglo se čuti upozorenje general feldmaršala Sinkea da će svaki pokušaj vlasti da oslobode Patrišu, ili uhapse bilo kog od njenih otmičara, rezultirati pogubljenjem zatvorenice. Simbionci su prvobitno planirali da razmene Patrišu Herst za Fostera Rasela Lita i Džozefa Remira, optužene za Markusovo ubistvo, ali je tadašnji guverner Kalifornije Ronald Regan odbacio svaku mogućnost da o tome pregovara.

90.000 KESA HRANE ZA SIROTINJU LOS ANĐELESA

Ubistvo crnog školskog nadzornika je osudila uticajna radikalna Partija crnih Pantera i sve druge levičarske grupe, osim ekstremne organizacije “Veder andergraund”. Osam dana nakon kidnapovanja Simbionska oslobodilačka armija se, u pokušaju da opere imidž, predstavljala kao robinhudovska organizacija – zahtevala je da porodica Herst finansira po 70 dolara pomoći u hrani za svakog siromašnog Kalifornijca.

Sa kasete poslate Radio-Berkliju čuo se uplašeni glas Peti Herst: “Mama, tata, dobro sam. Ja sam sa borbenom jedinicom sa automatskim oružjem. I ovi ljudi nisu samo gomila ludaka… Želim da odem odavde, ali jedini način da to uradim je da to uradimo na njihov način. I samo se nadam da ćete uraditi ono što kažu, tata, i da ćete to učiniti brzo…”

U prvim mesecima nakon otmice Herstove novine uglavnom su sledile zvanični porodični narativ: Patriša je nevina žrtva terorističke organizacije Simbionske oslobodilačke armije. Patrišin otac Randolf Aperson Herst redovno se ispred ulaznih vrata svoje vilu u Hilsborou suočavao sa mnoštvom televizijskih kamera mirno razgovarajući o najnovijem saopštenju koje je porodica dobila od SLA. Suzan Svord u dnevniku “San Francisko kronikl” citira Vilijama Randolfa Hersta III, koji je često posećivao svog strica tokom meseci nakon otmice: “Rendi je bio centar smirenosti u veoma turbulentnom periodu”.

Porodica je istovremeno pokušavala da pregovara sa SLA.

Patrišin otac Randolf Aperson Herst nije mogao da ispuni zahtev o hranjenju svih siromaha San Franciska, koji je po medijskim procemana mogao da košta i 400 miliona dolara. Kao predsednik borda u Udruženju “Herst”, on je kontrolisao 42 američka lista, ali taj kapital nije bilo moguće pretvoriti u keš.

Kao odgovor na zahteve SLA, Randolf Aperson Herst je osnovao program “Ugroženi ljudi” (People in Need – PIN) i kao gest dobre volje donirao oko dva miliona dolara za ovaj poduhvat. Distribuirano je više od 90.000 kesa i kutija hrane (ćurka, voće, povrće i sl), ali tokom podele paketa i kesa s hranom u dugim redovima izbijale su tuče. U Zapadnom Oklandu neredi su 22. februara doveli do desetina povreda i hapšenja. Jedan policajac je izboden nožem.

Na audio-snimku koji je SLA objavila u martu Peti je kritikovala svog oca: “Za sada zvuči kao da ste vi i vaši savetnici uspeli to da pretvorite u pravu katastrofu…” i tonom različitim od onog u prvim porukama poručila da je živa, prekorevajući majku zbog toga što je pred novinare izašla u crnoj haljini.

Nakon otmice, Patrišu su dva meseca (57 dana) držali u ormaru dimenzija dva metra sa 63 centimetra, vezanu i s povezom na očima, bez kontakta sa spoljnim svetom, uz torturu, ubeđivanje – i silovanje.

TANIA LA GUERRILLERA

Simbionska oslobodilačka armija je u aprilu lokalnoj radio-stanici poslala traku na kojoj je zabeležena izjava Patriše Herst. Njen ton i sadržaj je šokirao američku javnost koja je do tada pokazivala empatiju prema otetoj devojci: “Dobila sam pravo na izbor da budem oslobođena… ili da se pridružim snagama Simbionske oslobodilačke armije i borim se za svoju slobodu i slobodu svih ugnjetavanih ljudi. Izabrala sam da ostanem i borim se”.

Paket koji je stigao u radio-stanicu sadržao je i fotografiju na kojoj Patriša Herst u rukama drži karabin i nosi beretku sa simbolom SLA – zmijom sa sedam glava.

Zastava Simbionističke oslobodilačke vojske prikazivala je sedmoglavu kobru. Svaka glava je imala posebno značenje: umoju (jedinstvo), kudžičaguliju (samoopredeljenje), udžimu (kolektivni rad i odgovornost), udžamaa (kooperativnu ekonomiju), niju (težnju), kuumbu (kreativnost) i imani (veru).

Patriša Herst je saopštila da je prihvatila ime “Tanja” po “drugarici koja se zajedno sa Čeom borila u Boliviji”.

Bilo je očigledno da je ona govorila ono što su otmičari želeli da njihova ratna zarobljenica kaže, ali tokom suđenja pojedinci će zapaziti da je ona prilično brzo i uverljivo, posle samo dva meseca zatočeništva, savladala novu ulogu, retoriku i ton i simbole otmičara.

Simbionisti su birali zaista upečatljive simbole, od vođe pobunjenih robova Sengbe Piha do gerilke Tanje.

Tania la Guerillera, odnosno Hajdi Tamara Banke Bajder je bila jedina žena u Nacionalno-oslobodilačkoj vojsci Bolivije čiji je vođa bio Če Gevara, koga je 9. oktobra 1967. ubila bolivijska vojska uz pomoć CIA.

Rođena 19. novembra 1937. godine u Buenos Ajresu gde su njeni roditelji, komunisti nemačko-jevrejskog porekla, 1930-ih pobegli od nacista, a u Istočnu Nemačku vratili se 1952. Kada je on kao kubanski rukovodilac posetio Berlin 1960, Hajdi Tamara Banke Bajder je bila Če Gevarin prevodilac. Potom se preselila na Kubu i prošla obuku za tajnu operaciju “Fantazma”, čiji je cilj bio da širom Južne Amerike pokrene ustanak naroda, inspirisan Kubanskom revolucijom.

U oktobru 1964. godine, Bunke se infiltrirala u elitno društvo Bolivije, čak se i odmarala u Peruu sa bolivijskim predsednikom Reneom Barijentosom. Skrivenom radio-opremom i kodiranim porukama komunicirala je sa Havanom i Če Gevarinim gerilcima u Boliviji. Pošto ju je jedan zarobljeni gerilac izdao, ona je martu 1967. pobegla iz La Paza i pridružila se Če Gevari. Izabrala je kodno ime Tanja u čast učiteljice Zoje Anatoljevne Kosmodemjanske, sovjetske partizanke koju su nacisti posle mučenja obesili u Moskvi 1941. Zoja je, pak, svoje ratno ime Tanja izabrala u znak sećanja na Tatjanu Solomah koju su belogardejci pogubili tokom građanskog rata.

Tania la Gerrillera je imala je samo trideset godina kada je 31. avgusta 1967. kolonu gerilaca uz podršku CIA, u Vado del Hesu, području duž Rio Grandea, iz zasede napala bolivijska vojska i ubila je. Fidel Kastro ju je proglasio herojem Kubanske revolucije. Tri decenije kasnije, 30. decembra 1998. biće sahranjena uz vojne počasti u mauzoleju Če Gevare u Santa Klari.

Skeniranje QR koda vas vodi do narodne pesme iz 1973. koju je argentinska kantautorka Suni Paz nazvala Tania la Gerrillera “flor nueva de Bolivia” – novi cvet Bolivije.

https://www.youtube.com/watch?v=OBHyvFQO-vo&list=RDOBHyvFQO-vo&start_radio=1

Unuka Vilijama Hersta, ćerka Randolfa Hersta pridružila se levičarskim teroristima?

Medijski priča “Naslednica dinastije prelazi u teroriste” postala je jača od “mlada žena slomljena pod prinudom”. Za porodicu je to bio katastrofalan obrt koji Herstovi mediji nisu mogli jednostavno da ignorišu. Počeli su da postavljaju pitanje da li Patriša Herst, kao talac, sve to čini pod psihološkom prinudom.

REVOLUCIONARNO KRŠTENJE TOKOM PLJAČKE BANKE

foto: wikipedia

Onda je usledio novi šok. Dva meseca i deset dana nakon otmice, dve nedelje nakon što su joj otmičari skinuli povez sa očiju, snimci bezbednosnih kamera pokazivali su Patrišu “Tanju” Herst u svojoj prvoj revolucionarnoj akciji – pljački banke Hibernija u okrugu Sanset San Franciska 15. aprila u podne. Sa puškom u ruci naređuje mušterijama da legnu na pod. “Ja sam Tanja. Ne šalimo se!”

U medijima su se iznova i iznova analizrali snimci pljačke banke uz pitanja da li su Patrišu otmičari držali na nišanu za vreme akcije, da li je reč o ispiranju mozga itd.

Na audio-snimku koji je SLA objavila nakon pljačke Hibernije, Patriša Herst poručuje: “Pozdrav narodu, ovde Tanja. Naše akcije od 15. aprila primorale su korporativnu državu da pomogne u finansiranju revolucije. Što se tiče ispiranja mozga, ta ideja je neverovatno smešna. Ja sam vojnik u Narodnoj armiji”.

Na poternicama FBI-ja, uz Wanted (“Traži se”), pored lica DeFriza i drugih članova SLA sada je i njeno, ali Patrišu je FBI tražio kao “materijalnog svedoka”.

Usledila je nova epizoda. Vilijam Haris i njegova suprug Emili su pokušali da ukradu sanduk municije iz Melove prodavnice sportske opreme u Englvudu, u Kaliforniji. Jedan od zaposlenih, bivši policajac, sačekao je da iznesu sanduk iz prodavnice – pošto se, po američkom zakonu, tek tada ovakvo delo kvalifikuje kao krađa – i pokušao da ih savlada. Patriša Herst je iz kombija parkiranog preko puta Melove prodavnice ispalila ceo rafal u pravcu prodavnice, zatim promenila okvir i ispalila drugi. Emili i Haris su utrčali u kombi. Patriša je dala gas i svi su pobegli.

LIKVIDACIJA GENERAL FELMARŠALA

Grupa se sakrila u Los Anđelesu. Znatno militarizovanija nego ona u Berkliju, policija Los Anđelesa je 17. maja 1974. godine opkolila kuću u 54. ulici broj 1466 i naredila stanarima da izađu s rukama uvis. Simbionci su odgovorili vatrom iz automatskog oružja. Tokom pucnjave, kažu najdužoj policijskoj pucnjavi dotad, a koju je prenosila i televizija, ispaljeno je 5000 metaka (neki koji broje i uzvratnu vatru, kažu i čitavih 10.000). Kuća se zapalila. Difriz, ne želeći da bude živ spaljen, pucao je u sebe. Takođe su ubijeni 23-godišnji Vili Vulf, zvani “Kaho”; 25-godišnja Anđela Atvud, zvana “General Jelina”; 29-godišnja Patriša Soltisik, zvana “Zoja”; 29-godišnja Kamila “Gabi” Hol i 26-godišnja Nensi Peri, zvana “Fahiza”.

U životu su ostali Emili i Vilijam Haris i Patriša Herst, koji su TV prenos pucnjave pratili u sobi obližnjeg motela.

Patriša Herst je potom u snimljenoj poruci osudila “fašističke medije svinje” zbog “tipično iskrivljene slike” njenih “prelepih sestara i braće” ubijenih u napadu. Rekla je da je i ona, Tanja, poginula u toj kući, ali da se iz pepela ponovo rodila – i da zna šta treba dalje da radi.

Nakon Difrizove smrti, komandu nad Simbionskom armijom preuzeo je Vilijam Haris koji je postao “Feldmaršal Tiko”. Pati i preživeli članovi SLA bili su u bekstvu. Tokom više od godinu i po opljačkali su još dve banke, podmetnuli nekoliko bombi pod automobile, oteli jedan auto i jednog mladića držali kao taoca.

Teško naoružani članovi SLA, sa skijaškim maskama na licu i sa perikama, upali su 1975. u Nacionalnu banku Kroker u Karmajklu, predgrađu Sakramenta i primorali prolaznike da legnu na pod. Majk Bortin je stajao na blagajničkom šalteru i mahao pištoljem. Sara Džejn Olson je ispraznila fioke blagajnika i zgrabila novac. Emili Haris je hicem iz sačmarice u predvorju banke ubila 42-godišnju Mirnu Opsal, majku četvoro dece koja je bila u banci da bi uplatila novac za crkveni prilog. Patriša je u automobilu za bekstvo bila parkirana ispred banke.

“Ovo nije bila pljačka. Bila je to eksproprijacija. Bila je to borbena operacija”, napisala je u svojoj knjizi Patriša Herst. Harisove je opisala kao “izuzetno posvećene revolucionare”.

A kako je pisao “LA Tajms” 2002, Patriša Herst je kasnije tu operaciju nazvala “nasilnim, besmislenim, zlim činom” koji su počinili krvožedni revolucionari. Herstova je pisala da je Emili Haris, nakon što je ubijena Mirna Opsal, rekla da je to samo jedna buržoaska svinja. Advokat Bejli je pregovarao sa tužiocima da Patriša Herst, koja je vozila pljačkaše, dobije imunitet u zamenu za svedočenje o pljački u Karmajklu. Time bi je zaštitio od potencijalne smrtne kazne kojom američki zakonodavac preti svima koji su učestvovali u pljački tokom koje se desilo ubistvo.

Vilijam Haris, “feldmaršal Tiko” i njegova supruga Emili Haris osuđeni su na 10 godina do doživotne robije zbog otmice; oboje su uslovno pušteni 1983.

foto: wikipedia

PROFESIJA GRADSKA GERILA…

Patriša Herst je uhapšena 18. septembra 1975, nakon što je policija otkrila skrovište SLA u okrugu Mišn, u San Francisku. Pri hapšenju je na pitanje o profesiji odgovorila: “Gradska gerila”.

“Ne verujem da su Patini pravni problemi toliko ozbiljni. Na kraju krajeva, ona je prvenstveno žrtva otmice. Nikada nije učinila bilo šta svojom slobodnom voljom”, rekla je tada Ketrin Herst, Patrišina majka.

Posle hapšenja Patriša Herst je ponavljala “Ja sam Tanja!” Do suđenja je promenila stav. Psihijatrijska procena je pokazala da je patila od posttraumatskog stresnog poremećaja i da se njen IQ tokom zatočenja smanjio.

Posle Patrišinog hapšenja porodica Herst je angažovala ugledne psihijatre, psihologe i stručnjake za prinudno ubeđivanje. Herstovi mediji su uglavnom prikazivali Patrišu kao žrtvu “ispiranja mozga” (brainwashing) i prinudnog ubeđivanja, dvostruke identifikacije i Stokholmskog sindroma. Međutim, mnogi komentatori su tvrdili su da se iza te teorije krije pokušaj bogate i uticajne porodice da zaštiti svoju naslednicu od posledica postupaka koje bi običan optuženi teško mogao da objasni.

foto: wikipedia

PATRIŠINA NOVA HALJINA

Kerolin Anspaher koja je izveštavala o suđenju za “San Francisko kronikl” zapisala je da je obratni preobražaj Tanje u Pati Herst posle hapšenja, ako ga je uopšte bilo, zahtevao vreme i mnoštvo advokata, koje su u očaju okupili izbezumljeni Herstovi…

“Mlada žena koju nazivaju ‘optužena’ naizgled je replika originalne Patriše Herst, tihog glasa koja je nasiljem istrgnuta iz poznatog okruženja… Njena kosa, ofarbana u mesingano crveno kada je uhapšena, obojena je u nežno kestenjastu boju i nežno spuštena oko lica. Njen uski i provokativan džemper i farmerke zamenjeni su ukusnim pantalonama i jaknama. Više nije podizala pesnicu u Black power pozdravu, a oči su joj, uglavnom, oborene, kao da deli tajnu sa samom ­sobom.”

Stokholmski sindrom

David King, autor knjige Šest dana u avgustu (Six Days in August) koja se zasniva na policijskim zapisnicima, intervjuima i originalnoj dokumentaciji krize, u magazinu “Tajm” od 4. avgusta 2020. opisuje kako je jedna pljačka švedske banke iz 1973. godine dala svetu “stokholmski sindrom” – fenomen da se taoci identifikuju sa svojim otmičarima.

Visoki, mišićavi muškarac, osuđeni kriminalac Jan-Erik Olson ušao je 23. avgusta 1973. u filijalu Kreditbanken u centru Stokholma sa šminkom, ženskom perikom i sunčanim naočarima. Izvukao je automatsko oružje i ispalio metak u plafon vičući: “Žurka počinje!” Zatim je uzeo taoce, tražio tri miliona švedskih kruna i da mu se iz zatvora dovede Klark Olofson, jedan od najozloglašenijih švedskih kriminalaca 20. veka, koji je dugo punio naslove tabloida zbog pljački banaka, bekstva iz zatvora i ismevanja vlasti svojim izuzetno citiranim intervjuima. Bio je to, kako je jedan novinar rekao, neuredna skandinavska mešavina Džesija Džejmsa i Vorena Bitija.

Onda je, na zaprepašćenje mnogih, Olofson zaista doveden u banku i predat napadaču Jan-Eriku Olsonu.

Priča je Davida Kinga podsetila na klasični film Sidnija Lameta Pasje popodne, sa Alom Paćinom u glavnoj ulozi, s tim što je švedska afera sa taocima na kraju privukla premijera zemlje Ulofa Palmea i stvorila novi način razumevanja komplikovanog emocionalnog odnosa između otmičara i otetog: Stokholmski sindrom.

Tokom šestodnevne krize taoci su počeli da pokazuju poverenje prema otmičarima i nepoverenje prema policiji. U razgovoru sa švedskim premijerom Ulofom Palmeom, zarobljena Kristin Enmark je izrazila veći strah od policijske akcije nego od samih otmičara. Magazin “Pipl” je pisao da se Kristin Enmark zaljubila u svog otmičara, da je kasnije održavala blizak odnos sa Klarkom Olofsonom, ali senzacionalistička verzija priče često preuveličava ili romantizuje ono što se zaista dogodilo. I sama Kristin Enmark je kasnije odbacivala tvrdnju da je patila od stokholmskog sindroma.

Parametre stokholmskog sindroma prvi je definisao Nils Bejerot, psihijatar koji je pomagao policiji u Stokholmu i proučavao interakcije Olsona, Olofsona i četvoro talaca. Ovu teoriju su kasnije razradili psihijatri, psiholozi i pregovarači u talačkim krizama u Švedskoj i Sjedinjenim Državama, posebno u policijskoj upravi Njujorka i u FBI-ju. Tim sindromom je objašnjavano ponašanje žrtava u poznatim slučajevima otmica i talaca, a još više na filmu, televiziji i u popularnoj kulturi. Neki istraživači smatraju da ponašanje talaca nije nužno dokaz stokholmskog sindroma, već racionalna strategija preživljavanja u situaciji kada im životi zavise od naoružanih otmičara.

Nastavak u sledećem broju

(Brainwashing, ; “Teorija čičak trake” za besciljne izgubljene duše; Prebrzo uživljavanje u ulogu; Očajnička potreba za preživljavanjem; O prljavoj prošlosti koju bi svako drugi želeo da zaboravi; Poslali su vam mnogo droge; Vi obezbedite slike, ja ću obezbediti rat)

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!