„Čelični zagrljaj Kine“: Šta Srbiji ostaje posle Vučića?

Aleksandar Vučić je krajem maja posetio Kinu deveti put od kada se nalazi na najvišim državnim funkcijama. Susret sa predsdinom Kine Sijem Đinpingom je nazvao „krunom karijere“, a osim odlikovanja koje je dobio, predsednik i i ministri su se vratili u Srbiju sa dvocifrenim brojem potpisanih dokumenata o saradnji dve zemlje.

Potpisani su memorandumi, protokoli, sporazumi i programi iz najrazličitijih oblasti – od obrazovanja, preko medija i tehnološkog razvoja do akcionog plana o saradnji u okviru inicijative „Pojas i put“ od 2026. do 2028. godine.

Ipak, pitanje je šta će „čelično prijateljstvo“ između Vučića i Sija ostaviti novoj vlasti. Da li bi neka buduća vlada mogla da raskine neke od sporazuma koje smatra štetnim? I da li će građani Srbije nastaviti da otplaćuju političke i ekonomske odluke Aleksandra Vučića?

Vučić zahvalio Trampu što ga je pomenuo

Ugovore ne potpisuje režim, nego država

Međunarodne ugovore ne zaključuje „režim“ već Republika Srbija, a promena predsednika, Vlade ili skupštinske većine sama po sebi ne ukida obaveze države prema međunarodnom partneru.

To ipak ne znači da je svaki sporazum večan. Bečka konvencija iz 1969. godine sadrži izričite odredbe koje omogućavaju državi da ospori valjanost ugovora ukoliko je pristanak na taj ugovor dobijen prevarom ili korupcijom njenog predstavnika, ali za tako nešto su potrebni konkretni dokazi i nisu dovoljne političke ocene da je određeni posao bio loš ili netransparentan.

Foto: Tanjug/ Dimitrije Goll

Takođe, nisu svi dokumenti potpisani tokom različitih državnih poseta podjednako važni. Igor Novaković iz Centra za međunarodne i bezbednosne poslove rekao je za BBC na srpskom da su dokumenti potpisani u Pekingu većinom sporazumi nižeg nivoa koji otvaraju mogućnost za buduću saradnju i predstavljaju neku vrstu „ispipavanja terena“.

Kina nije samo trgovinski partner

Srbija trenutno otplaćuje Kini više od deset kredita. Prema podacima Uprave za javni dug koje je početkom 2026. preneo „Radio Slobodna Evropa“, dug prema kineskoj državnoj Export-Import banci je iznosio oko 2,8 milijardi evra, što je približno 11 odsto spoljnog duga Srbije. I to nije cela slika zaduženosti Srbije, jer su iz Narodne banke Srbije odbili da „Radio Slobodnoj Evropi“ dostave ukupan dug Srbije prema kineskim bankama i državi Kini uz obrazloženje da su u pitanju poverljivi podaci.

Kako je pisao „Radar“ krajem 2025. aktuelna vlast je za 13 godina kompanijama iz Kine poverila poslove vredne više od 12 milijardi evra, a samo tri velika kineska igrača – CCCC, CRIC i CRBC – angažovana su na projektima vrednim više od deset milijardi evra.

Foto: Tanjug/ Jadranka Ilić

Zato se ne može svaki projekat kineskih kompanija nazvati investicijom, jer u brojnim slučajevima nije uopšte u pitanju ulaganje kineskog kapitala u Srbiju, već je reč o državnim poslovima koje će građani Srbije otplaćivati decenijama.

Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine

Kineske kompanije u Srbiji ipak nisu samo izvođači glavnih infrastrukturnih radova. Kompanija Ziđin je postala vlasnik RTB Bora, HBIS je preuzeo Železaru Smederevo, a Linglong je otvorio fabriku guma u Zrenjaninu.

Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine stupio je na snagu u julu 2024. godine i obuhvata više od 20.000 proizvoda i predviđa postepeno smanjivanje ili ukidanje carina.

Kako je pisao Blic, u prvih šest meseci 2025. godine spoljnotrgovinska razmena između Srbije i Kine iznosila je 4,33 milijarde dolara. Izvoz Srbije u Kinu je iznosio 1,06 milijardi, dok je uvoz iz Kine dostigao približno 3,26 milijardi dolara.

Odnos je dakle prilično neravnomeran.

Važno je i šta Srbija izvozi. Među vodećim proizvodima su rude bakra, koncentrati i katode od rafinisanog bakra, a značajan deo izvoza ka Kini dolazi upravo iz kompanija koje su već u kineskom vlasništvu.

Prema podacima koje je objavio „Radar“ samo dve kompanije u vlasništvu Ziđina izvezle su iz Srbije tokom 2023. godine robu vrednu 1,9 milijardi evra, a godinu dana kasnije izvoz je povećan na 2,8 milijardi.

Dakle, Kina nije samo tržište za proizvode iz Srbije, već je ona istovremeno i vlasnik i proizvođač i izvoznik i kreditor i izvođač radova.

Foto: Tanjug/ Dimitrije Goll

Evropski novac za razliku od kineskog traži reforme

Dok vlast „čeliči prijateljstvo“ sa Kinom, Srbija bi mogla da ostane bez više od milijardu i po evra iz evropskog Plana rasta za Zapadni Balkan. Novac je privremeno zadržan na računima EU dok Srbija ne ispuni preporuke Venecijanske komisije koje se odnose na Mrdićeve zakone.

Ministar finansija Siniša Mali pokušao je da umanji značaj tih sredstava, navodeći da država na taj novac nije ni računala.

On je početkom maja u emisiji „Hit Tvit“ na televiziji Pink izjavio: „Mi smo već dve tranše povukli, negde oko sedamdesetak-osamdeset miliona evra. A inače se radi o kreditima – milijarda i sto pedeset miliona, plus-minus su krediti, ostalo su grantovi. Dakle, neutralan je efekat na naš budžet po tom pitanju, niti, da budem iskren, ja u budžetu računam na to. Ako se desi, desi se.“

Šta Srbiji ostaje posle Vučića

Kada se sve sabere, Srbiji posle režima Aleksandra Vučića ne ostaju samo kineski dugovi, nego i čitav model saradnje koji je godinama građen bez ikakve kontrole.

U tom modelu kineske banke kreditiraju projekte, kineske kompanije dobijaju poslove, država preuzima obaveze koje će vraćati decenijama, a deo koristi završava i kod domaćih podizvođača.

Neka buduća vlast neće biti potpuno nemoćna, ali ostaće joj račun za „čelično prijateljstvo“ čiji iznos Narodna banka skriva.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!