Samozvani stručnjaci za žaljenje: Naprednjačka vlast polaže monopol i na tugu

Reagujući na proteste zbog upada policije na Filozofski fakultet u Beogradu, a nakon smrti studentkinje tog fakulteta, predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević izjavio je da niko od onih koji protestuju ne pokazuje žaljenje zbog tog tragičnog događaja.

Vučevićeva izjava u potpunom je saglasju sa često ponovljenim izjavama različitih funkcionera SNS-a i analitičarima koji ih bezrezervno podržavaju u vezi sa tragedijom izazvanom padom nadstrešnice u Novom Sadu: da protivnici režima ne umeju ni da nabroje imena 16 žrtava. To je, poručuju režimske vedete, direktan dokaz da pobunjenim građanima uopšte nije stalo do tih žrtava.

Ko određuje šta je „dovoljno žaljenje“ i odakle mu „mandat“ da propisuje šta jesete, šta nije žaljenje, pitali smo psihijatra Nevenu Čalovsku Hercog i psihološkinju Tamaru Đorđević.

Politikanstvo umesto politike

„Izjava da studenti i građani koji protestuju ‘ne pokazuju žaljenje zbog tragičnog događaja na Filozofskom fakultetu’ je drska, bezobrazna, proizvoljna i verovatno netačna, i to nije politička, nego politikantska izjava. Ne znam da li bi se usudio da to izgovori u privatnom kontekstu, ne znam odakle mu ideja kako neko treba da žali“, kaže Čalovska Hercog za „Vreme“.

Ističe da se može govoriti o zloupotrebi pozicije zbog toga što javne ličnosti imaju veću društvenu odgovornost od ostalih građana.

„Ljudi na vlasti bi, osim što imaju moć, trebalo da imaju i odgovornost, a to podrazumeva senzitivnost i poštovanje, što u ovom slučaju apsolutno izostaje. Zloupotreba tragedija je veoma prisutna na našoj javnoj sceni i to govori o tome koliko smo se fragmentisali kao društvo“, kaže Čalovska Hercog.

Ukazuje da su u pitanju apsolutno disfunkcionalne pojave na koje se mora reagovati, ali koje ne bi trebalo da nas iznenađuju s obzirom na to gde se nalazimo i kako se krećemo prethodnih godina.

„To je beskrajno arogantno, što neko sebi daje za pravo da određuje šta je norma, koji je način žalovanja i koliko ono treba da traje i kako treba da se ispoljava“, kaže Čalovska Hercog.

Foto: Tanjug/ OMK MUP Republike Srbije

„Krojenje“ žalovanja

Govoreći o „argumentu“ da neko ne ume da nabroji imena žrtava pada nadstrešnice ona naglašava da je emocionalni doživljaj uvek visoko individualizovan i vrlo subjektivan, kao što je i način izražavanja emocija veoma specifičan i uvek individualno obeležen.

„Žalovanje ne može da se definiše kroz takve detalje. U suštini to je traženje bilo kog elementa na osnovu koga bi se umanjiо i diskreditovao odgovor ljudi na tu tragediju. Emiocionalni gubitak, kao što je bila tragedija u Novom Sadu zahteva vreme da se ljudi oporave od šoka, da se suoče sa tugom i ponekad očajanjem, da bi mogli da ga pamte na integrisan način i da produže dalje“, navodi Čalovska Hercog.

Ukazuje da psiholške studije o žaljovanju kažu da taj proces može da ima različitu dužinu trajanja, u zavisnosti od osobe, ali i u zavisnosti od toga koji smisao dajemo gubitku, odnosno tome koliko nas je gubitak lično, porodično, društveno ili kulturološki pogodio.

„Zato je svaka vrsta krojenja u vezi sa žalovanjem izuzetno arogantna, nekorektna i duboko nenaučna, a verovatno i veoma agresivna u odnosu na ljude koji doživljavaju ljudski odgovor na ono što se dogodilo“, kaže Čalovska Hercog.

Podseća da sve društvene zajednice imaju određene tradicije vezane za smrt i preminule.

„U našoj tradiciji su pomeni i kolektivna obeležavanja. To su trenuci kada se ljudi okupe i zajedno posvete svoje misli i vreme nekome koga su izgubili. To odslikava humanost, a ljudi se povezuju pamteći nekoga koga su izgubili. Uglavnom sve civilizacije imaju takvu formu rituala, sa istim ciljem“, zaključuje Čalovska Hercog.

Javna sekundarna viktimizacija

Psihološkinja Tamara Đorđević, komentarišuću Vučevićevu izjavu, primećuje da „srećom, imamo političare koji su razvili sposobnost koju psiholozi još uvek nisu uspeli, a to je brzopotezni uvid u tuđu unutrašnjost, bez instrumenata, bez dijagnostičkih kriterijuma, bez ikakve metodologije – samo čisto, sirovo, moralno čulo koje odmah zna da razlikuje ko je u žalosti, a ko ne“.

„Iza ove ironije stoji nešto što zaslužuje preciznije objašnjenje – kada političar procenjuje unutrašnja stanja drugih to je problematično samo po sebi, ali je politički veoma funkcionalno. Ovde se preusmerava pažnja sa tragedije na protivnika i protivnik se stavlja u poziciju da se brani od nevidljive optužbe, jer kako se dokazuje uopšte da li neko žali ili ne?“, kaže Đorđević za „Vreme“.

Ističe da bilo koje ponašanje može da se protumači kao potvrda optužbe.

„Ako bi rektor Đokić ćutao, to bi mogao biti dokaz da ne žali, ako bi govorio, to bi bio dokaz da politizuje tragediju, ako bi plakao, bio bi optužen za glumu, ako ne plače – hladnokrvan je i ne žali“, navodi Đorđević.

U tom smislu, ističe, optužba može da se protumačiti kao politički napad i kao retoričko oružje obučeno u psihološki vokabular.

„Politička procena tuđeg žaljenja koristi psihološki jezik, ali ga koristi instrumentalno, bez ikakve stvarne psihološke analize. Žalovanje kao psihološki proces je jedan od istraživanijih i kompleksnijih fenomena u kliničkoj psihologiji. Od Frojdovog ranog rada, preko Bolbijevih istraživanja afektivne vezanosti koja su postavila temelje za razumevanje gubitka, do savremenih studija – konzistentno se pokazuje da ne postoji normativni obrazac žalovanja“, kaže Đorđević.

Navodi da postoje faze i tendencije, ali da je individualna varijacija toliko velika da svaka spoljašnja procena autentičnosti nečije tuge – bez kliničke procene, bez konteksta, bez istorije – nema nikakvu naučnu osnovu.

„Ono što je predsednik Srpske napredne stranke izjavio ima obeležja onoga što u literaturi opisujemo kao javnu sekundarnu viktimizaciju. Porodice koje prolaze kroz akutnu fazu gubitka bile su prisiljene prisustvovati tome kako se njihova bol koristi kao instrument u diskursu koji s njima nema nikakve veze. Istraživanja o sekundarnoj viktimizaciji i medijskoj ekspoziciji traume ukazuju da ovakvi konteksti otežavaju proces žalovanja“, ukazuje Đorđević.

Na kraju, ističe da pitanje „ko žali i kako“ nema veze samo sa emocionalnom eksploatacijom.

„Dok god je javni diskurs zaglibljen u proceni autentičnosti tuđe tuge, pitanje odgovornosti ostaje bez odgovora. Zamena pitanja ‘ko je kriv’ pitanjem ‘ko žali’ nije emocionalni ispad, već strategija. I njena cena nije samo dodatna bol porodice, nego i odgovornost koja, dok se svi bave žalovanjem, polako zastareva. Dakle, ova izjava predstavljena kao moralna procena, nije ni moralna, a ni procena. To je javni čin koji naučno nema utemeljenje, a ljudski ima merljive negativne posledice po ljude koji su već povređeni i koji zaslužuju pravdu“, zaključuje Đorđević.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!