Lepo je kad se narod bavi i jezikom. Recimo, povodom toga šta u slučaju Željka Obradovića znači „ostavka“ i koliko je bitno da li jeste ili nije „neopoziva“
Povodom odlaska Željka Obradovića iz Partizana i semantika je postala politika.
Naime, da li je trofejni trener podneo „neopozivu ostavku“ ili nije baš neopozivu nego je predsednik kluba dopisao taj pridev?
Prema rečima trenera, Ostoja Mijailović jeste tražio da se to doda kako bi lakše prodao ostavku navijačima. Od toga je svejedno ispao fijasko.
Ostavka je odstupanje sa funkcije. Za razliku od otkaza ili smene, suština ostavke je u ličnom aktu ili zahtevu.
Ona bi trebalo da bude moralni čin podnosioca ostavke ili praktični – ne vidi kako više da obavlja funkciju. Ili duboko lični, iz privatnih, zdravstvenih, emotivnih razloga.
Postoje „nuđene“ ostavke koje zapravo nisu ostavke već taktički poziv za pregovore.
Postoje i iznuđene ostavke, naravno. Recimo, Aleksandar Ranković je 1966. podneo takvu ostavku na funkcije u Savezu komunista.
Ima i taktičkih ostavki, politikantskih. Recimo, kad se Miloš Vučević povuče sa čela Vlade pa padne Vlada.
Koren reči je praslovenski i staroslovenski, vodi nas preko reči stav (poza, mišljenje, držanje) do stati, što, paradoksalno, može da znači i prekinuti kretanje ili neku drugu radnju, a može da znači i početi.
„O“ mu tu dođe kao negacija – ostaviti je suprotno od staviti. Kao i u reči (o)poziv. Tu je u korenu isto staroslovensko zvati.
Neopozivo je neporecivo, nepovratno, konačno.
Slobodan Jovanović je u Ustavnom pravu (1924) pisao da ostavka „mora biti uvažena“, da je definitivna i daje efekte odmah.
Dakle, nema gradacije – nije neopoziva ostavka jača od „obične“ ostavke, nego je u pojam ostavke utkano to da je neopoziva.
„Neopoziva ostavka“, naravno, može biti hiperbola, da se naglasi odlučnost. Ali, u suštini je pleonazam, kao „skroz mrtav“, „fabrički nov“, „sasvim odlučan“.
To ništa ne pomaže da se razjasni stanje u Partizanu gde bi navijači voleli da ostavka ipak ne bude ostavka i da se opozove neopozivo.
**Ovaj tekst najpre je objavljen u njuzleteru Međuvreme plus na koji se **možete pretplatiti ovde
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
