Predsednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. I tako već 35 godina. Bez nas je nemoguće sagledati i razumeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora, a što se njih tiče – neka sami vide šta će pričati deci i unucima
Kako smo opstali tri i po decenije? To spada u ozbiljnu misteriju, pogotovo što u “Vremenu”, od prvog broja do danas, nikad nije bilo dobro. Moglo je biti samo gore (često) i malčice bolje (rijetko). A eto, izgurasmo 35 godina…
satirična ilustracija: vladimir stankovski…
Poput Sjedinjenih Američkih Država, “Vreme” ima očeve osnivače i – da za razliku od Amerikanaca budemo politički korektni– majke osnivačice. Ta grupa vrhunskih novinara i intelektualaca bila je uvjerena da će nedjeljnik čiji je prvi broj izišao 29. oktobra 1990. biti vodeći jugoslavenski mejnstrim njuz-magazin po uzoru na “Tajm”, “Njuzvik”, “Špigl”, “Ekonomist” i neke druge.
Bili su u pravu, iako je nestala Jugoslavija i nastao rat, temeljni koncept “Vremena” je preživio. Razlog je taj što je iza izlaženja i opstanka naših novina stajao moralni imperativ svih nas koji smo ga stvarali. Riječ je o otporu ratovima, demagogiji, nacionalizmu, kultovima ličnosti, autokratiji, kriminalu, pljački naroda i, ujedno, našoj snažnoj borbi za ljudska i građanska prava, demokraciju, život dostojan čovjeka, sve uvrijeđene i ponižene.
Ovakva uređivačka politika traje svih trideset i pet godina “Vremena”. Sažima je – djelomično i nehotice pozajmljen od Pulicera – naš aktualni slogan: “Nezavisni uvijek, neutralni nikad”. Zaista, kao prvi privatni i nezavisni medij u Srbiji od 1945, ne pravdamo se nikome osim publici.
...…
U uvodniku prvog broja “Vremena”, prvi glavni i odgovorni urednik Zoran Jeličić je napisao da će nam cilj biti “vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika.”
Što se nas tiče, tako je i ostalo. Ipak, stekli smo trajne neprijatelje čiji su pritisci, podmetanja, napadi samo mijenjali formu i traju kroz čitavu našu istoriju – kako 29. oktobra 1990, tako i 29. oktobra 2025, a neće ih manjkati ni ubuduće. To su oni koji bi da istinu zamjene lažju, lične interese poture pod narodne, poltronstvom zatru lični integritet, relativiziraju pljačku, ratove i sva ostala svoja nepočinstva. Nikad im nismo popustili, nikad i nećemo.
Tokom naše tri i po decenije, mnogo toga se promijenilo u Srbiji i svijetu. Ni mi nismo izuzetak. Pomno čuvajući osnove i tradiciju, uvijek smo nastojali da idemo u korak s vremenom. To će reći da, pored štampanog i digitalnog izdanja, danas imamo internet portal, podkaste, video produkciju dokumentarnih filmova, njuzletere, profile na društvenim mrežama i druge medijske forme digitalnog doba. Šta tu donosi budućnost? To nije pitanje za novinarskog veterana i potpisnika ovog teksta, već za mlade ljude u redakciji koji će činiti “Vreme” u sljedećih trideset i pet godina.
Svaki jubilej – pa i ovaj – služi da se slavljenici pohvale i sami sebe potapšu po ramenu. Zaista, svašta smo dobrog, korisnog i pametnog uradili tokom svog postojanja i izlaženja. Bilo je grešaka i stranputica, hvala na pitanju. Naše izvinjenje glasi: nikad nismo svjesno i namjerno iznosili neistine, uvijek se radilo o brzopletosti, neznanju, banalnoj ljudskoj grešci i, možda, prejakoj strasti, ali ne o zloj namjeri.
“Vreme” nikad nije moralno posrnulo. Tokom svih proteklih godine uvijek smo bili na pravoj strani istorije. Tako je i sada. Predsjednici, premijeri, ministri i njihovi režimi dolaze i odlaze, mi ostajemo. Bez nas je nemoguće sagledati i razumjeti istoriju Srbije i postjugoslavenskog prostora u posljednjih trideset i pet godina, a što se njih tiče – neka sami vide što će pričati djeci i unucima.
Na kraju, “Vreme” čine, činili su i uvijek će ga činiti ljudi. Ako izuzmemo osnovne postulate, nikad nismo bili istomišljenici. Zbog čega se onda toliko držimo jedni drugih, trpeći konstantan stres i pritiske, žrtvujući lični i standard svojih porodica? Zašto je sadašnjim i bivšim članovima redakcije – bez obzira na sadašnje stavove – “Vreme” ako ne i najvažnija onda bar posebno bitna stavka u karijeri?
Odgovor je prost. Rad u “Vremenu” nikad nije bio tek običan novinarski posao. Riječ je nečemu neusporedivo većem od toga – riječ je o pozivu. Dok god bude živ taj osjećaj, živjeće i “Vreme”. U to ime, nastavljamo sljedećih trideset i pet godina.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Uz 35 godina “Vremena”, 35 godina računarske tehnologije
Često se dešavalo da novinar preko telefona diktira tekst našoj daktilografkinji, a ona ga unosi u računar. Neki su slali svoje tekstove faksom, ispisane rukom ili otkucane na pisaćoj mašini. Mogućnosti za komunikaciju bile su ograničene, ali zato smo se više družili i bolje poznavali
