Živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine. Najnoviji primer je Narodno pozorište u Beogradu
Postoji trenutak u vremenu u kojem tišina prestaje da bude izbor, a postaje način života. Trenutak kada se ćutanje više ne doživljava kao slabost, već kao strategija preživljavanja. U našem društvu taj trenutak je odavno prošao – sada živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine.
Najnoviji primer dolazi iz Narodnog pozorišta u Beogradu, gde novi pravilnik zaposlenima zabranjuje da verbalno, simbolima ili gestovima izražavaju političko mišljenje.
Ukratko – ne govori, ne pokazuj, ne misli.
Ako proširimo sliku, postaće nam sasvim jasno da sistem kulture i obrazovanja snažno pati, u njemu nema javnih konkursa, festivali se gase, nastava na fakultetima odvija se u nemogućim uslovima egizstencijalne ugroženosti, studenti štrajkuju glađu u zatvoru da bi se njihov glas čuo – ćutanje je postalo univerzalna valuta.
Teško je da se ne zapitamo, zašto reakcije izostaju, čak i onih kojih se sitem represije ideološkog aparata najviše tiče. Uverena sam da svi vidimo šta se oko nas dešava, ali nisam sasvim sigurna da je strah postao jači od besa. Šta je onda?
Ćutanje postaje mehanizam samoodbrane pred apsurdom koji nas guta.
Jer zaista, kako se boriti protiv apsurda kada on više nije tek poneki izuzetak, već osnovni princip funkcionisanja? Da li tišina govori o nama ili o sistemu?
Da li ova glasna tišina govori o tome kakvi smo ili kako smo – slabi, umorni, rezignirani – ili o tome da borba sa ovakvim sistemom nema smisla?
Duboko verujem da nismo prestali da verujemo da promena dolazi, ali smo istovremeno naučili da živimo sa apsurdom, kao sa bolešću koju ne možeš da izlečiš, pa je ignorišeš. Kako na fakultetu, tako u pozorištu, svuda.
Ali postoji granica posle koje ćutanje više nije neutralno.
Ćutanje koje traje predugo postaje saučesništvo. Dokaz da smo se uklopili u pravila koja nas porobljavaju. Da smo prestali da budemo posmatrači i postali deo scene u kojoj postoji samo jedna indikacija – tišina.
U zemlji u kojoj pozorište i univerzitet više ne mogu slobodno da govore, gde studenti gladuju da bi ih neko čuo, gde festivali nestaju, a konkurse niko ne raspisuje, pitanje nije više samo da li ćemo govoriti.
Pravo i jedino pitanje je da li ćemo prepoznati trenutak kada je tišina prestala da nas štiti i počela da nas definiše.
Jer ako nastavimo da ćutimo, jednog dana možda ćemo otkriti da nismo izgubili samo pravo na reč – već i pravo na smisao.
Autorka je docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke
Pokušaj Gorana Vasića, v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, da neovlašćeno iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara izbriše Generalštab nije uspeo
Počeo je decembar, a rezultati 16 konkursa za projekte u kulturi nisu objavljeni, mada je trebalo još krajem marta. Oni koji stvaraju kulturu, odavno su prestali da ih očekuju
U Beogradskom dramskom opet gostuju pozorišta iz šest glavnih jugoslovenskih gradova članova Putujućeg festivala Regionalne unije teatara, govore svojim jezicima, i – razumeju se
Na konkursu Ministarstva kulture koji je realizovan u neuobičajeno kratkom roku, izabran je Predrag Đaković iz Praga da Srbiju predstavlja na Bijenalu umetnosti u Veneciji projektom „Preko golgote do vaskrsa“
Pred početak „Nušićevih dana“ u Smederevu, Narodnom pozorištu i „Ateljeu 212“ javljeno je da njihove predstave neće učestvovati, iako su bile pozvane. Zvaničan razlog je promena koncepcije, a nezvanični se naslućuje
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
