„Hvala vam dragi prijatelji. Sve najbolje vam želim i neka dugo ostane ovde kompanija ‘Gruner’ porodice Šprajcer. Neka žive Vlasotince, jug Srbije i cela naša Srbija!“
Ovako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u oktobru 2022. godine pozdravio okupljene na svečanom otvaranju četvrtog proizvodnog pogona kompanije „Gruner Srbija“ u Vlasotincu. Obećano je tada da će zbog novog pogona u ovoj fabrici biti zaposleno dodatnih 200 radnika, što će činiti ukupno 750 radnika u „Gruneru”.
Uz to, nagovestio je Vučić tada i zaposlenje za neke od đaka Tehničke škole u Vlasotincu, rekavši da „oni mogu da računaju na posao čim završe školu“.
Manje od tri godine od svečanog otvaranja najnovijeg pogona i obećanja o blistavoj budućnosti i stabilnom zaposlenju, situacija se preokrenula. „Gruner Srbija“ je saopštio da je zbog nepovoljne situacije na tržištu automobilske industrije koja je za posledicu imala smanjenje obima posla, kompanija „primorana da smanji broj radnika u pogonu u Vlasotincu“.
Kako pišu „Južne vesti”, dok neki radnici svedoče da je u jednom danu za tehnološki višak proglašeno njih sedamdesetak, iz „Grunera” ne žele da preciziraju broj otpuštenih, niti da li planiraju dodatna otpuštanja.
Nije prvi put
Ovo nije prvi put da „Gruner“ smanjuje broj radnika. Nešto slično se desilo još u maju 2023. godine, kada je kompanija navela da će „zbog smanjenja broja radnika u budžet Srbije vratiti deo novca od subvencija za nova radna mesta, u skladu sa ugovorom i po zakonu kako je poslovala i svih ovih godina“.
Tada su iz fabrike saopštili da je dvadesetak radnika ostalo bez posla. Nešto više od mesec dana kasnije, usledio je novi talas otkaza pa se fabrika oprostila sa još oko 70 radnika, potvrđeno je tada iz nemačke kompanije.
Inače, „Gruner“ u Vlasotincu posluje od 2007. godine, a od države Srbije je u međuvremenu dobila subvencije od 3,2 miliona evra.
Bauk nezaposlenosti
„Gruner“ nije jedina fabrika koja zbog krize u automobilskoj industriji otpušta radnike. Isto su u poslednjih nekoliko meseci učinili i „Džonson elektrik“ i „Leoni“.
U februaru je „Džonson elektrik“ iz Niša otpustio oko 350 zaposlenih, pa je takođe zbog smanjenja broja zaposlenih morao da vrati deo subvencija koje je dobio od države. Naime, prema ugovoru iz 2013. godine, ova kompanija je od Srbije trebalo da dobije ukupno 19,2 miliona evra podsticaja, isplaćeno u četiri jednake rate. Posle nekoliko aneksa ugovora, „Džonson elektrik” je do 2025. ispunio uslov samo za prve dve rate, a obavezao se i da najkasnije do 31. decembra 2024. godine državi Srbiji vrati gotovo milion evra.
Još je svežiji primer fabrike „Leoni“ iz istog grada. Pre nekoliko dana je saopšteno da će, zbog zatvaranja ogranka fabrike Leoni u Malošištu do kraja godine ukupno 1900 ljudi ostati bez posla. Gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović rekao je tada da rukovodstvo grada razgovara sa kompanijama u Nišu i okolini koje bi mogle da preuzmu deo radnika.
Iako je jug Srbije, gde je država kao na traci prethodnih godina pompezno otvarala pogone raznih fabrika, najpogođeniji epidemijom otkaza i gašenja pogona, pošast nije ograničena samo na ovaj deo zemlje. Početkom godine je saopšteno da i nemačka kompanija „Drekslmajer“ koja 17 godina posluje u Zrenjaninu, sledeće godine stavlja katanac na svoja vrata.
Zbog zatvaranja ove fabrike oko 2000 radnika će ostati bez posla.
Dok se u Srbiji problem sa fabrikama koje proizvode delove za automobile delom može objasniti krizom koja u ovoj branši postoji na globalnom nivou, kriza nije ograničena samo na ovu oblast.
Nekoliko fabrika je u poslednjih nekoliko godina odlučilo da im je isplativije da svoj posao premeste negde drugde, pa su pokupile mašine i ugasile pogone. Primera radi, početkom godine je tu odluku doneo italijanski „Beneton“, koji je do sada zapošljavao oko 900 radnika. Dve godine ranije, Leskovac je napustio „Džinsi“.
Zbog čega dolazi do otpuštanja radnika i zatvaranja fabrika i može li država da uradi nešto da tome stane na put?
Neodrživ biznis model
Ekonomista Goran Radosavljević govorio je ranije za „Vreme“ da se ovakav scenario mogao očekivati jer je Srbija pre skoro 20 godina postavila biznis model koji se zasnivao na subvencijama i jeftinoj radnoj snazi koji su privlačili strane direktne investicije.
Taj biznis model je, međutim, iscrpljen jer generalno postoji manjak radne snage, pa je čak i Srbija počela da je uvozi, a ona koja je dostupna na domaćem tržištu više nije jeftina.
„Bilo je logično očekivati da će, kada se završi ciklus subvencija koji je trajao oko 10 godina, kompanije početi da traže druge zemlje. Srbija u međuvremenu nije uspela da privuče dovoljno industrije sa većom, visokom dodatom vrednošću, jer su strane direktne investicije bile uglavnom u takozvanim tradicionalnim sektorima, a i kada su bile u sektorima više tehnologije, onda su to bile niske faze prerade i manuelni rad. U Srbiji su čak i programeri ’moderni motači kablova’, jer oni rade neki mali kôd u lancu velikog softvrera koji se pravi u Silicijumskoj dolini ili na nekom drugom mestu“, rekao je Radosavljević.
istakao JE da je trenutno veoma teško reći šta država može da uradi, ali da bi svakako trebalo da proba da privuče neke drugačije strane direktne investicije, ali i da podstakne rast domaćih investicija jer su one potpuno zapostavljenje „pošto smo strancima dali sve, a domaćima preduzetnicima veoma selektivno“.
„Kada pogledate dekompoziciju privrednog rasta na efekat rada, efekat kapitala i efekat tehnološkog progresa, ovaj poslednji, koji doprinesi privrednom rastu u Srbiji u prethodnih 15 i nešto više godina je značajno niži nego u zemljama centralne i istočne Evrope. To znači da nismo privukli kompanije koje su gurale privredni rast tehnološkim razvojem, već samo zapošljavanjem. Srbija jeste imala visoku stopu nezaposlenosti, ali je više nema, sada je jednocifrena, i moglo bi se reći da je na nekom približno prirodnom nivou“, dodao je sagovornik „Vremena“.
I ekonomista Milan Kovačević podsetio je da se politika privlačenja stranih investicija svodila na princip da će Srbija prihvatiti investicije koje niko ne želi.
„Predsednik je rekao: ‘Koliko god vam neko ponudi, mi ćemo vam dati više’. To znači da smo strana ulaganja najviše merili vrednošću investicije, što je pogrešno. Za nas su bila najbolja ona strana ulaganja u kojima nije bilo subvencija. Čitav prilaz stranim ulaganjima u Srbiji bio je potpuno pogrešan“, zaključio je Kovačević.
