Egzistencijalni užasi Ticijana Sklavija

Danas se serijal Dilan Dog u Italiji smatra pop-kulturnim fenomenom, a ni na prostoru bivše Jugoslavije nije drugačija situacija. U moru serijala ukorenjenih u tradicionalna načela i ustaljene kanone, Dilan Dog je uvek bio nešto što “iskače” iz proseka, nešto što provocira i nagoni na dublje promišljanje. Nije tek puka zabava, već niz priča koje na šokantan način nateraju čitaoca da sagleda realnost oko sebe. Ključ njegovog uspeha – i primamljivosti – leži u činjenici da se bavi opštim mestima na veoma neopšti način. Jer za Ticijana Sklavija, njegovog tvorca i doživotnog kormilara, užas je svakodnevica. Užas je život. Užas je običnost. A monstrumi, zombiji, vampiri i karakondžule su tek puka pozornica i metafora.

Među ljubiteljima stripa Sklavi danas važi za nekog poput mitske figure, fascinantne ali i u podjednakoj meri zastrašujuće. On živi udaljen od civilizacije, na Dilanu Dogu već dugo samo vuče konce iz senke a prepušta drugima da defakto vode serijal – ili makar veruju da to čine dok on ne pokaže ko je glavni (vidi Osuđen na zaborav, “Vreme” od 31. avgusta 2023). Za Dilana Doga i njegov kanon – ako uopšte postoji takvo nešto u serijalu čiji je osnovni postulat da razbija kanone – važnije je šta je Sklavi bio od onoga šta je Sklavi danas. A bio je čovek pun ideja i sa ciničnim pogledom na svet je sve posmatrao kroz prizmu zajedljivosti i neskrivene pakosti. Podjednako je mrzeo zlobu i običnost, i to je često pokazivao u svojim delima.

Sklavi je Dilana Doga osmislio kao već ostvaren autor. Čak je bio na korak od toga da ga Serđo Boneli postavi za svog naslednika na serijalu Zagor nakon više uspešnih scenarija. Ali Sklavi nije bio skrojen da prekraja tuđe svetove kad može da izmisli svoje.

...

Koren nastanka Dilana Doga, koji se na kioscima u Italiji pojavio 1986. godine, seže više godina u prošlost. Naime, kao što se može videti u nedavno objavljenoj knjizi Smrt, ljubav, smrt izdavačke kuće “Veseli četvrtak”, Sklavi je klicu Dilana Doga posadio u opskurnom i skoro zaboravljenom romanu O smrti, o ljubavi iz 1983, nekoliko godina pre nego što je nastala ideja o stripu. Taj roman je stajao u Sklavijevoj fioci skoro deceniju. U Italiji je dočekao da bude objavljen tek 1991. godine, nakon što je Dilan Dog već postao legenda, pa su mnogi pogrešno verovali da ga je Sklavi napisao kao alternativnu verziju svog stripskog junaka. Zato što u tom romanu nema Dilana, već je tu Frančesko Delamorte, čuvar groblja koji danju pokopava pokojnike da bi oni noću ustajali kao zombiji – i opet završili u jami nakon što ih glavni junak liši povratničkog života. Elem, osim osnovne postavke da je glavni junak grobar a ne detektiv košmara, i da se ne zove Dilan, ovaj roman je u svim postavkama i pristupu tipični Sklavijev Dilan Dog. Ciničan je prema životu, a još više prema smrti, na mahove satiričan, često morbidan i nadasve zabavan. I kao svaki bolji strip iz serijala, na kraju ostavlja gorak ukus i osećaj nelagode. Moguće da je upravo opskurnost ove Sklavijeve knjige razlog što je Smrt, ljubav, smrt njen prvi prevod na neki drugi jezik.

Međutim, opskurnost nije bila prepreka da 1994. bude ekranizovan, u režiji Mikelea Soavija (Dellamorte Dellamore ili Cemetary Man za strana tržišta). To je film koji svi čestiti dilandogofili s pravom smatraju jedinom pravom ekranizacijom ovog junaka. A da zamešateljstvo sudbine bude još apsurdnije, glavnu ulogu u njemu tumači niko drugi do Rupert Everet, po kome su osam godina ranije Ticijano Sklavi i crtač Klaudio Vila osmislili lik Dilana Doga. Dakle, da rezimiramo: roman je osnova za nastanak stripskog junaka, objavljen je nakon što je strip postao poznat pa zato ljudi misle da je strip osnova romana a ne obrnuto, a roman je pretočen u film za koji većina smatra da je ekranizacija stripa, a ne romana. Suštinski, ovo je komplikovano koliko i neke narativne niti u Dilanu.

(Anti)životna filozofija Ticijana Sklavija iz njegovog romana utkana je u serijal Dilan Dog. Iz njegovog pisanja isijava specifični nihilizam i filozofija da je svaki oblik egzistencije užas. Dilan je iznad svega pozitivan lik, on je vegetarijanac, ne puši, voli životinje… Ali ono što ga okružuje – svet, ljudi, sve je to inspiracija za užas egzistencije. Lišenost ideala i nedostatak poverenja u ljudski duh, cinizam i antiutopija, sve su to činioci koji pokreću Dilana već skoro četiri decenije. Čitaoci prepoznaju to kao kvalitet jer se u tim motivima krije dokaz da nisu usamljeni, jer – neko gleda svet istim takvim očima, pa i crnjim od toga. Bunt protiv banalne realnosti eksplodira na stranicama stripa (a i ovog romana).

Ne treba zanemariti i uticaj šileovskih ilustracija Anđela Stana u Dilanu Dogu na sivilo i pepeljavu atmosferu u koju čitaoci uranjaju. Iako je Vila grafički osmislio glavnog junaka i nacrtao pregršt naslovnih ilustracija, Stano je godinama uz Sklavija bio pravi sinonim za Dilana Doga. Nacrtao je prvu epizodu (Zora živih mrtvaca) i preuzeo je naslovne strane od Vile nakon prvih četrdesetak brojeva. A i ilustrovao je roman crtežima koji predstavljaju junaka formativno bliskog Dilanu.

Na početku, strip-serijal je u većoj meri bio žanrovski, a sklavijanski stil iz romana nije bio izuzetno izražen. Sklavi se neko vreme kretao u zacrtanim granicama horora uz tek suptilne naznake šta će Dilan zapravo postati. Po mišljenju mnogih, pravi preokret nastao je devetnaestom pričom Uspomene nevidljivog. U njoj Sklavijev cinizam eksplodira u neslućenim razmerama i Dilan Dog se otelovljuje u celini. Nakon toga je balans uspostavljen i junak iz stripa ilustruje ono što je Sklavi pokušao da prikaže u (tada neobjavljenom) romanu. Ili kako dr Dejan Ognjanović pronicljivo navodi u pogovoru knjige Smrt, ljubav, smrt: “Sve je u koncepciji ovog lika i njegovog sveta zasnovano na jednostavnom izokretanju: živi su živi, mrtvi su mrtvi. Živi se batrgaju u svojim prozaičnim egzistencijama, od kuće do posla i nazad, zombifikovani rutinom; oživeli mrtvaci živahniji su, energičniji od njih”.

Vredi pomenuti i da su Uspomene nevidljivog u domaćem izdanju obogaćene potpunim Sklavijevim scenarijem za tu priču, koji sadrži obilje piščevih komentara upućenih crtaču Đampjeru Kazertanu. Poredeći roman objavljen u knjizi Smrt, ljubav, smrt i scenarija za priču Uspomene nevidljivog, može se videti u kolikoj je meri genijalan Sklavijev prozni narativni proces. Scenario pruža svojevrsni pogled “iza zavese” u kom se ogleda kreativna energija i satira koja provejava mračnom tematikom stripa. Dok s druge strane, roman predstavlja Sklavija u potpuno proznom maniru, razularenog i bez ograničenja serijske produkcije i nametanja standarda izdavačke kuće. Sklavi u romanu O smrti, o ljubavi je onaj bez filtera, slobodan da kaže bilo šta i to poruči bilo kome.

...

I na sve ovo treba dodati još pokoji detalj. U knjizi Smrt, ljubav, smrt se osim Sklavijevog romana nalazi i još nekoliko stripova koji su direktno inspirisani njim. Naime, kad je Dilan već uveliko postao poznat, nastao je i strip Crni užas u kom se susreću Dilan Dog i Frančesko Delamorte. Taj strip je u Italiji objavljen 1989, dve godine pre romana. Kao da nije bilo dovoljno zbunjujućih elemenata na relaciji strip-roman-strip, Crni užas je smestio dva junaka, odnosno junaka i njegov arhetip, u jedan narativ. S pravom se uz dodatke i naknadno nacrtane epiloge ove dve verzije nalaze u okvirima iste knjige.

Iako već godinama ne piše i samo živi od slave svog junaka i novca koji on donosi, Sklavi uvek ima nešto da poruči. Pa makar i kroz indirektan uticaj kakav ima na serijalu, ili mnogo konkretnije ovakvim izgubljenim i zaboravljenim biserima. Proto-Dilan iz skoro zaboravljenog, a ipak ovde objavljenog romana biće je teskobe i nelagode, srodno Dilanu kakvog čitaoci poznaju iz stripa. Samo mnogo siroviji i direktniji u načelima kritike društva. I naglašava sve zbog čega je publika zavolela Dilana Doga.