Ratovi se nikad ne završavaju

Ne lažu istoričari. Veliki broj njih uistinu se trudi da sagleda različite izvore i utvrdi pravo stanje stvari. Generali su krajnje sigurni da govore istinu. Uostalom, oni znaju kog su datuma počeli da vraćaju vojsku u kasarne. Dramski pisci, filmadžije i pesnici umeju da se zanesu, političari i da namerno manipulišu. I tako je dopalo ubogom psihologu da vam saopšti surovu istinu: nikad nije bilo kraja nijednom ratu.

Da je mir ljudima nemoguć, ne govori samo ogroman broj ratova. Najbukvalnije rečeno: svi oni ratovi o kojima ste učili u školi su samo jedan rat, a kratki periodi mira pauze, ratovima neophodne da obnove svoju rušilačku snagu.

Naravno da i najvatreniji pacifisti danas znaju koliko se ulaže u vojnu industriju, za neprekidne špijunske aktivnosti, za laicima nezamislive oblike hemijskog i biološkog oružja, za propagandne ratove. Pre nego se okonča jedno bombardovanje, već se bira i “obrađuje” sledeća meta. Mnoge zemlje, uključujući Srbiju, proizvode oružje, municiju i eksploziv, jer ne nalaze da je problem zarađivati na smrti i razaranjima. U Nemačkoj su za poslednje dve godine berzanske akcije kompanija koje isporučuju metale za vojnu industriju porasle dva-tri puta, pošto mnogi ljudi investiraju i profitiraju na tome.

Ne želim ovim da kažem da je miroljubivost besmislena ili uzaludna aktivnost. Dapače. Od te se borbe ne bi smelo odustati, uprkos svom pesimizmu razuma (a za njega, realno, ima bezbroj razloga). Naravno da Gandi mora da napiše pismo Hitleru, mada možda ni milion Gandija ne bi sprečilo Holokaust. Borba za mir morala bi biti naša centralna vrednost, ako pratimo naučne pokazatelje da smo mi vrsta koja opstaje zahvaljujući kapacitetu za saradnju.

Moramo, takođe, da priznamo da, koliko god to paradoksalno zvučalo, i pacifizam ponekad vodi ratu. To je užasno složena pozicija: svim srcem se zalažete za mir, ali u vašoj blizini neko stalno preti i sprema se za invaziju. Da li na njegovo “zveckanje oružjem” reagovati naoružavanjem? Pregovorima? Nalaženjem moćnih saveznika? Pozivanjem na međunarodno pravo? I ako vas uistinu napadne, da li onda biti kao Čehoslovačka 1938. godine – ne braniti se i time čuvati mir, stanovništvo i kulturno nasleđe? Bilo da mislite o političkim odnosima, o članovima porodice ili bračnom paru, određena “količina” besa je uvek neophodna, ako ništa drugo, da biste mogli da odbranite svoje granice. Ako neko, čak i ukoliko bi vam u drugim trenucima mogao biti naklonjen, oseti da u svemu popuštate i niste u stanju da makar blagim besom “poduprete” svoje stavove i odluke, lako može pasti u iskušenje da zahteva sve više i uzurpira vaše slobode. A mora da kažem – nisam sreo odviše ljudi koji tom iskušenju umeju da odole.

Mislim ovde na bes koji je prirodna pojava – postoji u svakome od nas i ima evolucionu i komunikacionu svrhu – a nipošto na destruktivnost ili zlostavljanje. Nipošto ne treba nasedati na zamku osvete, braniti se nasilnikovim oružjem i nastaviti spirali nasilja. Bes nikad ne bi smeo da postane toliki da izgubimo kontrolu i zaboravimo da je naš zadatak samo da se odbranimo.

“DOBAR JE OVAJ RAT”

Psiholozi su o ovim temama, naravno, već mnogo puta razmišljali i pisali. Jedan čuveni primer je prepiska koju je inicirao Ajnštajn, još 1932. godine, dakle kad je novi rat bio daleko u budućnosti, zamolivši Frojda da mu objasni uzroke rata i potencijale za njihovu prevenciju (sav materijal je kasnije objavljen u knjizi “Čemu rat?”). Nažalost, Frojd u tom trenutku ima sedamdeset šest godina, boluje od karcinoma i trpi jezive bolove, a ubrzo će i odbiti da napusti Beč i skloni se od nacista, uz reči da bi to za njega bio samo drugačiji oblik smrti. U svom pesimizmu, poziva se na svoju ideju o takozvanom nagonu smrti, urođenoj biološkoj sili koja vodi destrukciji, ponavljanju, entropiji. Ne samo da Frojd ovim pokušava da objasni neke kliničke probleme, on smatra da se svi društveni fenomeni svode na borbu nagona, pa ratove vidi kao eskalaciju “nagona smrti”.

Mislim da nam, bezmalo sto godina kasnije, mora biti jasno da u tako velikim stvarima kao što je rat u igri moraju biti i mnogi drugi faktori. Među psihološkima, jedan od bitnih je sigurno moć, dokazivanje ko je moćniji, čija su istorija, tradicija, prirodne lepote (i ko zna šta još) superiorniji. Da bi neki pojedinac postao predsednik, kralj, osvajač, da bi neka zemlja postala veća, najveća, najmoćnija, ili čak samo da bi neko završio na naslovnim stranama i ekranima, ljudi mogu biti spremni da milione drugih gurnu u pakao. Unutar svega toga možda se krije uživanje da neko zavisi od vas, smirenost jer vi uništavate a ne bivate uništeni, gordost potekla od uverenja da ste uspeli tamo gde prethodnici nisu, slast osvete…

Drugi izuzetno uticajan faktor svakako je pohlepa. Ponekad se čudim da psihologija i danas tako malo zna o ovom fenomenu, o toj često nezajažljivoj želji da posedujemo što više, daleko više nego što možemo da uživamo ili da za života potrošimo, a danas već i toliko da zgrtanjem uništavamo život na sopstvenoj prelepoj planeti – čak i onaj koji bi mogao pripasti našoj deci ili unucima.

I, ponovo, mnogi ljudi kažu “Dobar je ovaj rat!”, videvši u njemu fantastičnu priliku da ostvare brzu zaradu. Jedna ilustracija: kada sam 2013. godine, našao svog druga iz vojske iz Midu, ispostavilo se da je tokom celog rata bio u Tuzli, da nije uspeo iz grada da izvede suprugu i kćerku, ali da je mogao da kupi sve što i ljudi u Beogradu ili Zagrebu, samo četrdeset puta skuplje. Jasno je nama – velike delove bivše Jugoslavije danas poseduju oni koji pre ratova nisu imali ništa, zaraćene armije su iznajmljivale oružje jedne drugima, jasno nam je i šta je bilo sa zajmovima za Srbija, prilozima u crkvama, novcem uloženim u krajnje sumnjive banke. Ali, ne bi trebalo smetnuti s uma da su i neke od najuglednijih američkih muzeja i biblioteka osnovali nekadašnji proizvođači čelika za američku vojsku.

NASLEĐE NEPRERAĐENOG BOLA

Ne može biti nikakve sumnje da destrukcija i mržnja o kojima je Frojd pisao postoje. Nažalost, videćete ih svuda, od individualnog i porodičnog nivoa do međunarodne politike. Ima u ljudima želje da nekoga ponize, povrede, unište mu što najviše vole, neki uživaju u tuđoj patnji, naslađuju se nanošenjem boli. I ako niste čuli za Hirošimu ili Lubjanku ili Goli otok, sve vam piše kod Dostojevskog – ljudi su sposobni za strašne stvari.

Ta “sposobnost”, međutim, nije urođena, ona potiče iz višegeneracijskog nagomilavanja neprerađenih traumatskih iskustava. Mada se kraj rata objavi, iza njega ostaje bezbroj onih u kojima rat nastavlja da živi i nikada se ne završava. Pomislite na roditelje čija su deca nastradala u bombardovanju Srbije, ljude čija su braća ubijena u Potočarima, sve žrtve ratnih silovanja, stotine hiljada izbeglica, siročad koja svoje očeve možda nisu ni zapamtila, nikad uistinu pobrojane invalide, sve one kojima su spaljene i uništene kuće, imanja, groblja, albumi s fotografijama, uspomene… Za najveći broj njih rat još traje, noćne more se mogu vraćati decenijama, u nekim slučajevima i po sedamdeset godina, žrtve postanu nasilnici, propiju se, izgube smer, identitet, entuzijazam, kapacitet da bilo šta osećaju… Sve i da nikoga ne omrznu i ne izazovu nove sukobe i pokolje, njihova muka se, obično ćutke, prenosi na decu koja vide da su im roditelji drugačiji, da se o nečemu ćuti, prirodno poveruju da je za sve odgovoran neko drugi, neki stranac, neprijatelj. Od toga se onda sklanjaš, zazireš, nikad ga ne upoznaš, ne čuješ njegovu stranu priče, ne shvatiš da se ta grupa koji tebi deluje monolitno (recimo, za Srbe Bugari, za Bugare Srbi) sastoji od ogromnog broja ljudi s potpuno različitim motivacijama – od ratnih zločinaca do prisilno mobilisanih zakletih pacifista.

Ratna propaganda tako često postiže svoje ciljeve bez po muke. Razlog je isti. Traume nikada ne prolaze same od sebe, uvek zahtevaju ogroman trud. Ako ih zapostavimo, one dremaju, tinjaju, žuljaju, gnjave – možda nikad neće eksplodirati, ali i u svakom trenutku mogu da eksplodiraju. Kad nisu samo individualne već pogađaju velike grupe, ti rizici su neuporedivo veći, a opasni i vešti političari lako mogu da ih upotrebe u svoju korist.

Ako sve ovo ima smisla, miroljubivost i prevencija ratova moraju da se ogledaju u trudu da se zacele rane prethodnih ratova. Treba zidati diplomatske mostove, moraju se obnavljati bolnice i škole, ali borba za mir vodi se traumu po traumu, tako što se unesrećenima nudi pažljivo slušanje, razumevanje, integracija… I možda iznad svega nada da će se rat završiti i unutar svakog ko mu je bio izložen, da su unutrašnji mir i spokoj mogući i dostižni. Baš se posle Aušvica i upravo zbog Aušvica mora, i doslovno i figurativno, pisati poezija – i to bolja nego pre njega. Jer su jedine stvari dovoljno moćne da pobede ratove samo one najnežnije – dečji smeh, nada, lepota, nebesko plavetnilo, snovi za koje smo spremni da se borimo, svi beskrajni sati koje smo u stanju da podelimo sa žrtvama rata ne bi li one mogle da ispričaju i isplaču baš sve što im leži na srcu.