Policajac je zatražio gaćice. Potrebne su kao dokaz. Čula ga je dok se obraćao medicinskoj sestri u hodniku ambulante, iza zida na koji je bila naslonjena. Ostavlja ih u garderobi u kojoj se svlačila za ginekološki pregled. Odneli su ih, zaključila je kada se vratila u garderobu.
„Šta ću bez gaćica?“ pitala je medicinsku sestru dok je pokušavala ponovo da navuče garderobu na sebe.
„Samo navuci pantalone.“
Bio je to još jedan ponižavajući momenat za Sofiju. Takva je izašla na ulicu. Za njom je bio niz od ponižavanja, strahova i maltretiranja, pišu istraživačkom tekstu za BIRN Jelena Zorić i Gordana Andrić.
Taj topli letnji dan za nju je započeo silovanjem, trajalo je satima, a završilo se u grubim rukama sistema. Bolelo je i prebijeno telo, samo što sistem ne ostavlja modrice.
Sofija – nije njeno pravo ime – prošlog leta, u jednoj kući na obodu Beograda silovana je. Bio je to čovek kog je upoznala zbog posla. Obrazovan je, ugledan u društvu, imućan. Povezao ju je, ali umesto da stigne na posao, bio je to početak – kako kaže za BIRN – najgoreg dana u njenom životu.
Od njega joj je ostao posttraumatski stresni poremećaj. Međutim, leči dve traume.
„Odvojeno na terapiji radim traumu silovanja, odvojeno ono što se desilo tokom prijave“, kaže krhka i sitna mlada žena.
„Ponižavajuće, poražavajuće i kao da sam ja nešto uradila i skrivila“, ovako Sofija opisuje proces prijavljivanja silovanja.
Kako si?
Tukao ju je, pretio da će ubiti i nju i njenu porodicu. Tokom čitavog dana nije se borila samo sa njim, silovateljem, podmukli neprijatelj bilo je i strah koji je osećala. Blokirao ju je. Nikako nije uspevala da mu uzvrati, da ga napadne, da vrišti umesto što jeca, da ga udari kada joj naređuje i preti da se osmehuje.
Trudila se da deluje dovoljno poslušno kako bi otključao vrata i izveo je van. U jednom trenutku, našli su se na ulici. Nije se odvajao od nje. Planirao je da se vrate u onu kuću. Sofija kaže da je po glavi počela da joj se vrzma samo jedna misao – ako se opet vrata zatvore za njom, više se neće zaustaviti na lomljenju njenog tela i psihe, uzeće joj i život.
Kao mnoge pre nje, kao da je celo mučenje pretrpela iz straha da bi preživela, ali je isti taj strah za život naterao i da pobedi šok i u jednom momentu prelomi i pruži otpor.
Trenutak nepažnje, njegove i pustila je korak, glas, videla ljude, vapila „pomoć, pomoć“ i tako se nadala ‘biću sigurna, samo da dođe policija’.
U malu policijsku stanicu ušla je polako, sedativi su već počeli da deluju. Rekli su joj da sedne na klupu ispred kancelarije inspektora. Pokušavala je smirenije da se seti svega, to nije mogla pre nekoliko minuta dok se tresla od plača u lokalnoj ambulanti.
Tamo su joj dali injekciju za smirenje, lekove protiv bolova, na brzinu pregledali. Kaže da je trajalo pet minuta, jer su svi govorili „’Ajde, moramo dalje“.
U policijskoj stanici, lokalni policijski inspektor je na svom radnom mestu i uvode je u kancelariju. On je nestrpljiv i kratko joj se obraća:
„’Ajde, pričaj mi.“
Teško je, ali zna da je važno, zna da je važno da razgovara sa tim muškarcem, policajcem i da mu prepriča sav bol, mučenje i poniženje kroz koje je prošla. Govori i pokušava da se seti svih detalja. Odjednom, njenu ispovest prekida neko ko ulazi u kancelariju i kaže:
„Rekli su da je vodimo u Beograd, policiju 29. novembar.“
Razgovor se prekida. Sofija je opet na klupici u hodniku policijske stanice. Tuda svi prolaze. A prolazi i vreme dok ona sedi i čeka.
Stiže joj porodica, ali ne sme da ih zagrli. Ovi policajci to ne dozvoljavaju – da ne bi uništili dokaze.
Telo je boli, ali niz stepenice silazi sama držeći se za gelender.
Vožnja do Beograda traje kratko. Vozili su brzo. Toliko je želela celog mučnog dana da se vrati kući, u Beograd. I sada se vraća dok sedi sama na zadnjem sedištu patrolnog auta.
U nekadašnjoj ulici 29. novembra je sedište beogradske policije. Ogromna betonska zgrada. Policajci koji je dovoze nisu odmah mogli da nađu ulaz na kom bi trebalo da uvedu Sofiju.
Opet stepenice. Sada se penje. Odeljenje za uviđajno operativne poslove Uprave kriminalističke policije. Uvode je u kancelariju u kojoj je nekoliko muškaraca i dve žene – inspektori, policajci.
Nisu se predstavili. Niko joj nije rekao šta sad da očekuje. Stalno neko od njih ulazi i izlazi.
Jedna od policajki sedi kraj otvorenog prozora i puši.
Prvo pitanje: „Možeš li da pričaš?“
Sofija je odgovorila: „Mogu“. I pomislila – niko ne pita Kako si?
Kompletan tekst pročitajte na sajtu BIRN-a.
