Zakon o presađivanju ljudskih organa, usvojen 2018. godine, uveo je princip pretpostavljene saglasnosti, prema kojem se svi građani smatraju potencijalnim donatorima, osim ako se za života nisu izričito izjasnili protiv.
Ovaj model u praksi nikada nije zaživeo. Nije uspostavljen funkcionalni registar u kojem bi građani mogli da se izjasne za ili protiv doniranja organa. Ustavni sud Srbije je 2021. godine proglasio neustavnim član 23. Zakona o presađivanju, ocenjujući da odredbe nisu bile dovoljno precizne, naročito u pogledu prava porodice da se usprotivi donaciji. Sud je odlučio da Zakon ne pruža jasne mehanizme za poštovanje volje umrlog lica, što otvara prostor za pravnu nesigurnost i moguće zloupotrebe.
Vlada Srbije je 2023. godine usvojila predlog izmena i dopuna zakona, ali on nikada nije stigao na dnevni red Narodne skupštine. Transplantacioni sistem u Srbiji ostao je u pravnom vakuumu, dok se približno 1800 pacijenata i dalje nalazi na listi za transplantaciju, čekajući ne samo organe već i funkcionalan pravni okvir.
O ovoj temi “Vreme” je razgovaralo sa pravnom ekspertkinjom, profesorkom dr Jelenom Simić, poverenicom za zaštitu ravnopravnosti Brankicom Janković, i sa Ivanom Jović iz Udruženja “Donorstvo je herojstvo”.
VREME: Kako tumačite pravne posledice činjenice da je član 23 Zakona o presađivanju organa iz 2018. godine, koji je uvodio pretpostavljenu saglasnost, proglašen neustavnim? Šta to znači za praksu transplantacije danas?
JELENA SIMIĆ: Nekoliko meseci nakon usvajanja tog zakonskog teksta, na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, na kom, između ostalog, predajem Medicinsko pravo, organizovali smo naučni skup na temu novog Zakona o presađivanju ljudskih organa. Učesnici su bili predstavnici medicinske i pravne struke i zaključeno je da taj, tada novousvojeni Zakon, sadrži brojne nedostatke i nedoslednosti u smislu kvaliteta normi, na šta je kasnije ukazao i Ustavni sud u svojoj odluci.
Ustavni sud je primedbe grupisao u nekoliko celina i jasno i precizno ih obrazložio. Jedna od primedbi je to što je Zakon uveo pretpostavljenu saglasnost za darivanje organa, ali nije precizirao ko je nadležan da vodi evidenciju izjava građana koji ne žele da budu donori. Nije bila propisana ni zakonska obaveza da se takva evidencija uspostavi, niti je u nadležnosti Uprave za biomedicinu, tela zaduženog za nadzor nad postupcima transplantacije, bila definisana dužnost prikupljanja usmenih ili pismenih izjava građana o protivljenju donaciji organa u slučaju smrti. Zakonodavac je taj ključni mehanizam potpuno izostavio. Građani su mogli da iskažu protivljenje, ali nije bilo jasno kome, kako i gde bi ta izjava bila evidentirana.
Zakon je predvideo i da se organi sa umrlog lica mogu uzeti za potrebe transplantacije ukoliko se punoletni i poslovno sposoban davalac tome nije prethodno usmeno ili pismeno usprotivio, ili ukoliko se toj proceduri u trenutku smrti nije izričito protivio jedan od bliskih srodnika – roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete. Nije definisano da li srodnici imaju samostalno pravo da se usprotive doniranju, ili je njihova uloga ograničena na prenošenje prethodno izražene volje umrlog. Drugim rečima, Zakon ne razjašnjava da li najbliži srodnici nakon smrti pojedinca mogu da promene volju koju je on izričito izrazio za života.
Ustavni sud je u svojoj odluci naglasio da način ostvarivanja prava na pretpostavljenu saglasnost mora biti jasno i precizno definisan, a da zakonske norme moraju ispunjavati standarde pravne sigurnosti, vladavine prava i jednakosti svih građana pred zakonom. Nakon što je utvrdio da član 23 Zakona o presađivanju nije u skladu sa Ustavom, sud je Narodnoj skupštini dao rok od šest meseci da uskladi zakon sa njegovim nalazima. Ipak, ni četiri godine kasnije, te izmene nisu usvojene. To nije samo pravni propust već direktno ugrožava zdravlje i živote građana.
Zbog pravne praznine, presađivanje organa sa preminulih trenutno se sprovodi na osnovu operativne procedure za dobijanje saglasnosti, koju su interno razvili transplantacioni centri. To je suprotno osnovnim ustavnim načelima jer, kako podseća Ustavni sud, ljudska prava se ne mogu ostvarivati kroz interne procedure i instrukcije, već isključivo putem zakona. Odnosi, prava i obaveze koje nastaju prilikom doniranja organa umrlih moraju biti uređeni zakonom, u skladu sa standardima koji proizlaze iz načela pravne sigurnosti i vladavine prava. Zbog toga, potencijal transplantacione medicine neće zavisiti samo od razvoja tehnologije, već i od toga da li će država uspeti da izgradi dosledan i pravno održiv okvir.
U kojoj meri odsustvo jasnog i primenljivog zakonskog okvira utiče na nisku stopu doniranja organa u Srbiji?
Jasno je da pravna neuređenost transplantacionog sistema utiče na nisku stopu doniranja organa u Srbiji. Ipak, ovaj problem postoji duže, između ostalog, jer nikad nije postojala kontinuirana i ozbiljna državna kampanja koja bi građane informisala o tome šta transplantacija organa zaista znači. Danas u medijima povremeno imamo afirmativne članke ili istupe pojedinaca, ali to nije dovoljno. Potrebna je sistemska kampanja koja će objasniti građanima da je transplantacija sa preminulih davalaca najefikasniji i najbezbedniji model, što je i praksa u najvećem broju zemalja u svetu. Iako postoji plan državne kampanje, on se ne sprovodi na adekvatan način. Takođe, važno je napraviti razliku između sistemskih problema i zdravstvenih radnika. Imamo lekare i stručnjake koji – i pored nepostojanja jasnih zakonskih mehanizama – ulažu ogroman trud da kroz razgovore sa porodicama i edukaciju očuvaju proces transplantacije.
Koje su ključne stvari koje bi novi zakon morao da sadrži?
Izmene zakona moraju odgovoriti na sve primedbe koje je Ustavni sud naveo u svojoj Odluci. Pored toga, u oblasti transplantacije posebno su značajni Evropska konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, Dodatni protokol o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla Saveta Evrope, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava. Smatram da bi najbolje rešenje bilo uvođenje mešovitog sistema, odnosno paralelni model opt-in i opt-out saglasnosti. To bi značilo da Uprava za biomedicinu vodi registar u kojem bi se evidentirale izjave građana koji žele da budu donori nakon smrti (opt-in), kao i onih koji se izričito protive doniranju svojih organa (opt-out). Ako se osoba tokom života nije izjasnila, primenjivao bi se princip pretpostavljene saglasnosti, ali na način koji bi zakon morao jasno i precizno da definiše.
Važno je da građani Srbije imaju zakonom zagarantovanu mogućnost da se izjasne da li žele ili ne žele da budu davaoci organa nakon smrti, jer je autonomija pojedinca – pravo da samostalno donosi odluke koje se tiču njegove ličnosti i sopstvenog tela – civilizacijska tekovina. Idealnog sistema, naravno, nema, ali treba težiti onom koji bi, s jedne strane, povećao broj donora organa pogodnih za transplantaciju, a s druge strane, u najvećoj mogućoj meri očuvao autonomiju svakog pojedinca kao potencijalnog donora.
