Naša humanost njihov je jedini lek

Željka Bojić ima 35 godina i u petom mesecu je trudnoće. Vesela je trudnica, kaže da nije imala mučnine niti bilo koje prateće “čari trudnoće”. I dalje vozi i prilično je pokretna. Na Željki se, kaže ona, primećuje samo jedna specifična stvar mada to u savremenom svetu tehnologija i nije toliko čudno. Ona uvek uz sebe ima mobilni telefon, ali sa upaljenim tonom, podešenim na najglasnije.

“Ljudi su navikli da stišavaju telefon, pogotovo kada su na predstavi, u bioskopu, meni je to velika nelagoda”, kaže Željka za “Vreme”.

Ona nije nekulturna, pa da zato drži uključeno zvono, već od jednog poziva Željki zavisi život. Jedna je od 1.800 pacijenata u Srbiji koji su na listi za transplantaciju organa. Činjenicu da je ostala trudna i da za sada ima normalnu, iako visokorizičnu trudnoću, sa hroničnim oboljenjem jetre, Željka opisuje kao čudo. Lekari specijalisti odobrili su trudnoću, ali je sve vreme budno prate.

“Iako znam da sam, dok sam trudna, na pauzi od mogućnosti transplantacije, i dalje nikada ne gasim telefon. Više puta sam i sanjala da me pozovu i kažu – dođite po svoju novu jetru”, objašnjava ona vedro mada je težak hronični bolesnik.

NEČIJE “DA” KAO SPAS

Željka je u borbu za novi organ ušla 2022. godine, ali njena priča sa bolešću počinje još 2011. kada joj je otkriveno kamenje u žučnoj kesi. Morala je tada da ode na rutinsku operaciju. Ipak, imala je postoperativne komplikacije, bila je životno ugrožena, čekala ju je ubrzo i nova operacija, a lekari su joj spasli život na operacionom stolu. Ipak, kao posledicu tih komplikacija dobila je hroničnu upalu žučnih kanala. Nije ni slutila da će to dovesti do dijagnoze ciroze jetre.

“Na jednoj od redovnih kontrola lekar mi je saopštio – vaš jedini lek je transplantacija”, seća se ona. “Nisam mogla da verujem jer sam se osećala potpuno normalno, nisam imala nikakve tegobe. Međutim, ispostavilo se da će mi se život svesti na iščekivanje jednog poziva. Čovek se oseti beznadežno, jer ne postoji nijedan lek koji možete da popijete. Postanete svesni da je jedini lek zapravo da nečija porodica, u najtežem trenutku gubitka voljenog, izgovori to sudbinsko – da.”

Nečije sudbinsko “da” podrazumeva da, u trenutku moždane smrti, porodica preminulog u Srbiji da dozvolu lekarima da njegovi organi budu transplantirani.

Željka je i sama medicinski radnik, zaposlena je kao biološki tehničar u jednoj bolnici, ali kaže da u Srbiji i dalje ljudi malo znaju o doniranju organa, pa i oni koji rade u zdravstvu. “Motiviše me da ljudima pričam svoju priču jer pokušavam da im promenim mišljenje o doniranju organa”, dodaje Željka.

KOLIKO SMO SE PROMENILI

Sličan motiv imao je generalni direktor Hemofarma Ronald Zeliger da postane i sam vlasnik donorske kartice i vodi specifičnu kampanju.

“Od 2016. godine vodimo kampanju za povećanje broja donora i transplantacija organa – Najvažniji poziv u životu”, kaže Zeliger za “Vreme”. “Ova tema je za nas u Hemofarmu postala lična misija jer smatramo da je veoma važno da se svest ljudi, slika društva o donorstvu promeni i tako sačuvaju ljudski životi. Vlasnik sam donorske kartice u Nemačkoj. Smatram da je obaveza svakog punoletnog građanina da bude donor i spase život druge osobe, jer je život najvrednije što imamo.”

Kao pojedinac, Zeliger kaže da “duboko veruje u to da svako od nas može da pruži ogroman doprinos svetu oko nas”.

Prvi čovek Hemofarma objašnjava: “Govorim o malim i velikim stvarima koje svako od nas čini za svoje najvoljenije, ali i za ljude koje ne poznaje. Humanost ne sme i ne može da ima granice, a doniranje organa svakako predstavlja najveći primer humanosti kojim pomažete drugima da nastave život. Veoma je važno da ljudi budu informisani o procedurama i važnosti donacije. Verujem da im to može pomoći da donesu ispravnu odluku i postanu donori.”

Hemofarm grupa i njena fondacija u partnerstvu sa Ministarstvom zdravlja Srbije i udruženjima pacijenata koji su na listama čekanja organa, “Zajedno za novi život”, “Donorstvo je herojstvo”, “PAN transplant”, i u saradnji sa Fondom B92, sprovode kampanju “Najvažniji poziv u životu”. Cilj kampanje, pokrenute 2016. godine, jeste povećanje broja donora i transplantacija, usvajanje izmena i dopuna Zakona o presađivanju ljudskih organa, ali i članstvo Srbije u “Eurotransplantu”.

Kampanju nose ljudi koji su dali saglasnost da se organi preminulog člana njihove porodice doniraju, kao i pacijenti koji čekaju na transplantaciju organa ili su transplantirani. U celokupnoj mreži saradnje jako su bitni i lekari koji građanima ukazuju na veličinu ovog problema i značaj zaveštanja organa, kako bi se broj donora povećao i tako spasli životi velikog broja ljudi, među kojima je i oko 40 dece koja čekaju transplantaciju.

Ispostavilo se da je svaki put kada je kampanja bila aktivna, bilo više donora i transplantacija. Od početka 2025. godine, osam porodica je dalo saglasnost za donaciju organa svojih preminulih članova, čime je spaseno 36 života. Zahvaljujući njihovoj odluci, donirano je jedanaest bubrega, pet jetri, šest srca i četrnaest rožnjača. Deset porodica je, ipak, odbilo da donira organe propuštajući priliku da trajno poboljša kvalitet života onih koji čekaju na donora.

Mladenu Todiću iz Udruženja “Zajedno za novi život” obavljena je transplantacija pre devet godina, a ovo udruženje, pored pacijenata kojima je doniran organ i onih koji ga čekaju, okuplja i roditelje dece koja su na ovoj specifičnoj sudbinskoj listi.

“Svaka kampanja koja govori o društveno osetljivoj temi ima poseban značaj, a u slučaju transplantacije organa svi subjekti koji učestvuju imaju posebnu odgovornost za mnoge živote koje bi potencijalno mogli da spasu”, kaže Todić za “Vreme”. “Kao društvo smo odmakli tokom poslednje decenije, ali imamo još mnogo toga da uradimo. Ova kampanja nam je ponudila vetar u leđa i da idemo nekoliko koraka napred. Ali je jako bitno i da mediji adekvatno reaguju, da ne pišu mitove, da neistinitim tekstovima jure klikove, pogotovo kada te vesti nemaju nikakve veze sa Srbijom. Zbog toga se onda vratimo deset koraka unazad.”

Za gotovo deset godina, koliko kampanja traje, broj donora beleži rast, jer je, uz pomoć različitih institucija, organizacija i uglednih pojedinaca, kampanja podigla svest o značaju doniranja organa. Proglašen je i Nacionalni dan donora – 6. jun. U kampanji su učestvovali i brojni srpski sportisti.

“Odlučili smo da, igrajući na kartu nacionalnog ponosa, preokrenemo rezultat koji je u tom trenutku pokazivao da zemlje u okruženju imaju znatno veći broj donora organa od Srbije, a da smo na evropskoj tabeli na samom začelju”, kažu iz Hemofarma. “Dokazani šampioni pružili su šampionski doprinos širenju istine i borbi protiv predrasuda, a time i povećanju broja donora i spasavanju života ljudi.”

“I ja sam donor! Jer navijam za Srbiju” – poručili su tada naši sportski pobednici Ivana Španović, Maja Ognjenović, Dejan Stanković, Dejan Savić, Branko Lazić, Dragan Škrbić i Zoran Tošić, a Mladen Todić kaže da je ovaj apel sportista, nacionalnih heroja, posebno u ljudima probudio potrebu da budu humani.

Nacionalni dan donora mnogo znači, ali za Todića je važno da se o ljudima koji čekaju organ govori i inače jer se oni svakoga dana bore za preživljavanje.

“Jako dobar primer kontinuirane prakse je Hrvatska, koja je 20 godina konstantno radila na tome da svojim građanima objasni šta znači doniranje organa za celu naciju. Oni sada na dnevnom nivou obave onoliko transplantacija kao Srbija za pola godine”, dodaje Todić.

Razgovori sa ljudima poput Željke, obraćanje najboljih sportista naciji, ali i desetogodišnja kampanja jeste nas promenila. Istraživanje Udruženja pacijenata “Donorstvo je herojstvo” iz 2024. godine pokazalo je da više od 80 odsto ispitanika u Srbiji podržava doniranje organa. Takođe, gotovo 90 odsto ispitanika bi doniralo bubreg da je to potrebno nekom bliskom članu porodice, a skoro dve trećine su saglasne da u slučaju moždane smrti, njihova porodica da saglasnost da se organi doniraju.

Kod ljudi koji ne žele da budu donori, najčešći razlog koji su naveli bilo je “nepoverenje u sistem”. Ostali su smatrali da im religija i veroispovest to ne dozvoljavaju.

foto: pexels carolina grabowska

ŠTA SE ČEKA

Srpska pravoslavna crkva, kao institucija kojoj se u društvu najviše veruje, istupila je javno i saopštila da se Crkva “saglašava sa transplantacijom organa ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe, a donatorova porodica posmrtno dala svoju saglasnost”. Veruje se da bi ovaj stav Crkve mogao da pomogne Nacionalni program transplantacije organa i ohrabri donorstvo u Srbiji.

Mnogi potencijalni donori ili njihove porodice, objašnjava Mladen Todić, često zatraže da se konsultuju, pre konačne odluke, sa svojim parohijskim sveštenikom. “Ono što nas posebno raduje je što u velikom broju slučajeva ti sveštenici objasne ljudima da doniranje organa nije greh, već upravo suprotno, čin najveće humanosti”, dodaje on.

Osim podrške Srpske pravoslavne crkve, važno je i da Srbija dobije Zakon koji bi uredio ovu oblast. Zakon o presađivanju ljudskih organa je usvojen 2018. godine i podrazumevao je da su svi građani potencijalni donori organa osim ako se tome izričito ne usprotive. Ustavni sud je 2021. godine doneo odluku kojom je član 23 Zakona, koji se odnosio na darivanje ljudskih organa sa umrlog lica, proglašen neustavnim, a Ministarstvu zdravlja je dat rok od šest meseci za izmenu nacrta zakona.

Srbija se od tada nalazi u limbu, a izmene zakona i pored nekoliko pokušaja nisu usvojene jer je parlament raspušten. Krajem 2024. formirana je Radna grupa koja radi na tekstu Nacrta izmena i dopuna zakona. Sada se razmatra i predlog Udruženja pacijenata “Donorstvo je herojstvo”, koje se zalaže za zakon zasnovan na principu autonomije volje pojedinca.

Pored usvajanja izmena i dopuna Zakona, za nestajanje liste čekanja na transplantaciju organa u Srbiji potrebno je najmanje deset donora na milion stanovnika. Ako bi se, naime, ispunili ti uslovi, Srbija bi mogla da postane članica međunarodne organizacije za razmenu organa “Eurotransplant”.

Todić kaže da će čak i da zakonska regulativa ne ispuni nivo dozvola koje postoje u Evropskoj uniji – gde je svaki čovek automatski donor osim ako porodica naknadno ne odluči drugačije – i samo postojanje zakona značiti. “Kada ljudi čuju da je nešto uređeno zakonom, onda je već to drugačije, ta društvena pojava dobije na važnosti. Zato se nadamo da će nova regulativa biti uskoro usvojena”, napominje on.

ŽIVOTI ODLAZE, MI OKREĆEMO GLAVU

“Ne mogu da planiram ništa – sve zavisi od jednog poziva.” “Svakog dana čekam da zazvoni telefon. I bojim se da neće.” “Ne smem da se udaljim od Beograda – poziv može doći bilo kad.” “Svaka kontrola izgleda kao korak dalje od transplantacije.”

Dok ljudi u Srbiji veruju u mitove i neistine i nisu dobro informisani, pa misle da je greh donirati organe, oni koji čekaju transplantaciju u konstantnoj su borbi za život. Ovo su samo neke od njihovih rečenica, kojima opisuju kako se bore sa neizvesnošću i strahom da li će poziv za organ ikada stići. Ljudi u Srbiji često nisu ni svesni činjenice da je 20 puta veća šansa da njima zatreba organ – nego da oni budu donori.

“Ne možemo da planiramo dan, a kamoli život”, kaže jedan, dok drugi opisuje dnevnu borbu i govori: “Svaki odlazak u bolnicu je možda poslednji susret.”

Željka svoje trudničke dane provodi trudeći se da se što više opusti i što manje negativno razmišlja. Ipak, poslednje godine su joj donele mnogo muka i borbe, ali i nedoumica – kako će njen život dugoročno izgledati.

“Čekanje kraja pretvorilo se u čekanje početka”, kaže Željka, kojoj će neki septembar 2025. godine, kada bi trebalo da se porodi, verovatno biti najlepši dan u dosadašnjem životu. Vrlo brzo će opet biti na listi za transplantaciju i čekati još jedan dan u kojem će je, nakon što je sama podarila novi život i donela bebu na svet, nečiji humani gest spasti.

Teške godine

Borbu za donorstvo u ovoj deceniji pratila je i najveća kriza javnog zdravlja. Tokom epidemije korona virusa nacionalni program transplantacije bio je skoro potpuno zaustavljen, a 2022. godine obavljene su samo dve transplantacije.

“Zato smo, na poziv Ministarstva zdravlja Srbije i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, 2023. ponovo pokrenuli kampanju koja podstiče kulturu donorstva i podigli broj transplantacija na 32”, dodaju iz Hemofarma.

Kampanja je 2024. nastavljena u minut do 12 časova, instalacijom 2.000 peščanih satova na Trgu republike, koji su simbolično predstavljali oko 2.000 ljudi koji se nalaze na listi za transplantaciju organa u Srbiji. Ideja je bila da se ukaže da vreme ističe za ljude koji čekaju na transplantaciju. Zahvaljujući kampanji i saglasnosti devet porodica, obavljene su 44 transplantacije u 2024 godini.

Tekst je nastao u saradnji sa Hemofarm fondacijom