“Odluka je nepravična bez obzira na to što je u slučaju troje aktivista rešenje o produženju pritvora preinačeno, a za ostale je vraćeno na ponovno odlučivanje. Nepravičnost se sastoji u tome što je Apelacioni sud morao da ukine pritvor bez zabrane napuštanja stana za sve pritvorenike. Osim toga, nije pravilno odredio postojanje osnova za meru zabrane kretanja i komunikacije”, kaže za “Vreme” Vladimir Horovic
U utorak po podne Apelacioni sud u Novom Sadu delimično je usvojio žalbe advokata zatočenih aktivista na prethodnu odluku Višeg suda da im se pritvor na Klisi produži za još 30 dana. Marija Vasić, Lado Jovović i Lazar Dinić idu kući, ali sa nanogicama. Neće smeti da napuštaju stan, zabranjeno im je korišćenje telefona i interneta, neće smeti niko ni da ih posećuje.
Mladen Cvijetić, Srđan Đurić i Davor Stefanović ostaju u pritvoru na Klisi, iako je u njihovom slučaju ukinuto rešenje o produženju pritvora i vraćeno Višem sudu na ponovno odlučivanje. Viši sud novu odluku mora doneti u roku od sedam dana, a advokati, ukoliko ona bude nepovoljna po branjenike, imaju pravo da se ponovo žale Apelacionom sudu. Inače, Apelacioni sud je ukinuo rešenje zbog toga što “nisu dati dovoljno jasni, konkretni i potpuni razlozi u pogledu postojanja uslova za eventualnu primenu blaže mere”.
Šta reći na ovo? Teško se oteti utisku da je odluka neka vrsta kompromisa, da se želelo udovoljiti i režimu ali i buntovnim studentima i građanima koji su danima blokirali pravosudnu zgradu u Novom Sadu i privremeno je “pustili u rad” kako bi Apelacija mogla da zaseda. Studenti i drugi građani zahtevali su da se aktivistima odmah ukine nezakoniti pritvor, a strasti su posebno bile izražene zbog loših vesti o zdravstvenom stanju Marije Vasić, koja se odlučila na štrajk glađu i žeđu i iz pritvorske jedinice je prebačena u bolnicu beogradskog Centralnog zatvora.
U utorak smo od njenog advokata, Aleksandra Petrovića, saznali da je Marija smeštena na neuropsihijatrijsko odeljenje bolnice beogradskog CZ, da je malaksala, kreće se u invalidskim kolicima, te da je dobila zapaljenje vena zbog tromboze. Nije jasno zašto je strpana na ovo odeljenje, ali advokat kaže da je stekao utisak da je osoblje bolnice profesionalno i veoma brižno prema Mariji.
“Ono što s druge strane nije za pohvalu jeste tretman koji je imala na putu od Okružnog zatvora u Novom Sadu do Specijalne zatvorske bolnice, kada su se vozili u marici. Bila je potpuno onemoćala i oni su je faktički samo spustili na patos marice i onda su je stavili na stolicu. Ona nije mogla ni da ustane, ni da se pomeri, jer je bila potpuno kolabirala”, rekao je advokat Petrović.
Marija će, hvala bogu, posle odluke Apelacije, prekinuti štrajk. Time će spasiti život, koji je bio ozbiljno ugrožen, pre svega zbog neunošenja tečnosti. Tek ćemo videti da li će ova progon-epopeja ostaviti trajne posledice po njeno zdravlje.
Naš sagovornik, advokat Vladimir Horovic, takođe smatra da je odluka Apelacionog suda kompromisna, polovična, ali i dalje nepravična. Smatra da je sud morao da ukine pritvor svim aktivistima i pusti ih na slobodu.
“Odluka je nepravična bez obzira na to što je u slučaju troje aktivista rešenje o produženju pritvora preinačeno, a za ostale je vraćeno na ponovno odlučivanje. Nepravičnost se sastoji u tome što je Apelacioni sud morao da ukine pritvor bez zabrane napuštanja stana za sve pritvorenike. Osim toga, nije pravilno odredio postojanje osnova za meru zabrane kretanja i komunikacije”, kaže Horovic.
Horovic smatra da je kompromisno rešenje doneto pod pritiskom, odnosno u sadejstvu građanskih i studentskih protesta, advokata i evropskih institucija, koje su poslednjih dana javno osudile kršenje ljudskih prava u ovom procesu.
“Za sada je ipak najvažnije da se njih troje vraćaju kući, a da će Viši sud uskoro odlučivati i o statusu Cvijetića, Đurića i Stefanovića”, kaže on.
Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. To se videlo se u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može tokom jedne noći ili jednog dana promeniti. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti
Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup u Novom Sadu, to je snažnije mahao rukama u sopstvenom živom blatu. Naspram toga, stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola
Pitanje za crkveno osoblje: ako već u držanju i govoru Vućić Aleksandra i njegove svite nema ničeg hrišćanskog, zašto sveštenici uopšte dopuštaju da u kuću božju dolazi ta ekipa na slikanje i primenjenu glumu
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Bol Dijane Hrke od ovog trenutka bol je svakog građanina Srbije, koji je sačuvao u sebi jezgro ljudskosti u neljudskom režimu Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Optuženi aktivisti u Novom Sadu ucenjuju se i usmeravaju da priznaju nešto što nisu učinili, kako bi eventualno bili oslobođeni ili se nagodili sa tužilaštvom oko visine kazne. Pritvor, dakle, u ovom slučaju služi kao sredstvo uslovljavanja i ucene. Ako vam se nudi izlaz iz pritvora kroz priznanje — to nije slobodna volja. I to je pravno nedopustivo
