Znate onu fotografiju zagrljaja policajca i studenta-redara koja je nastala 28. januara oko osam sati ujutru na Autokomandi, dva sata pre kraja 24-časovne blokade koju su organizovali studenti?
Sticajem okolnosti – ja sam autorka te fotografije (što je najmanje važno), ali autorska prava na nju polaže moja matična kuća – Novinska agencija FoNet jer je prvobitno objavljena u agencijskom foto-servisu i na njenom portalu.
Ta fotografija osvedočila je jutro na kraju blokade Autokomande i jednu čistu, iskrenu i spontanu emociju, mnogima otvarajući nadu da će studentski pokret razdaniti buduća jutra nad Srbijom.
Krađa i laži
Pretplatnici na FoNetove servise su uglavnom mediji i oni imaju pravo da koriste tu fotografiju, a nakon što je fotografija i objavljena, nekome sa, nesumnjivo, dopala i to potpuno razumem.
Ali, ne razumem poriv te osobe da fotografiju ukrade, okači na Iks jer joj je palo na pamet da bi baš ta fotografija – nastala nakon 18 sati boravka na Autokomadi – mogla njen profil da učini viralnim.
Vidljivo je i da je fotografija, objavljena na njenom postu, prethodno provučena kroz filter i oskrnavljena, bez adekvatne priče o samom događaju. Podeljena je oko 10.000 puta, što znači da je, verovatno videlo stotine hiljada ljudi.
Istovremeno, proširala se i romansirana – a u suštini lažna – priča da su na fotografiji otac policajac i sin redar, a usledili su i komentari botova da je fotografija, navodno, nastala na studentskim protestima devedesetih godina 20. veka.
Kako je nastala fotografija
Fotografija je zapravo nastala ovako: stajala sam negde blizu centralnog dela petlje na Autokomandi, pored redara koji je koordinirao čišćenje prostora posle blokade. U susret mu je krenuo saobraćajac i – mada sam na tren strepela od mogućih reakcija – podigla sam telefon, intuitivno osetivši da će uslediti prizor vredan novinarskog reagovanja.
Policajac je nešto rekao redaru, rukovali su se, razmenili još koju reč i onda je usledio taj istorijski zagrljaj, koji bi u svesti mnogih preplašenih, ostrašćenih ili zabludelih u Srbiji mogao da promeni puno toga.
Celu foto-priču sam koji minut kasnije poslala redakciji FoNeta i tako je počeo da se odmotava film koji je izbacio na površinu sve ono protiv čega se studenti bore poslednjih dana – principe.
Gospođa koja ne shvata
Gospođi, koja je ukrala fotografiju i koja je u hiljadama postova i medijskih članaka potpisana kao autorka, pisala sam i zamolila je da ukloni fotku, objasnivši joj ko, kako i zašto polaže prava. Dopisivale smo se satima, a ona je pristajala na sve sem da fotografiju koja je njen profil učinila viralnim – obriše.
Na kraju je obrisala, ali mi je uveče napisala da je ona tu fotografiju učinila popularnom svojim „kreativnim opisom”. Rekla mi je i da sam „sujetna”, insinuirajući da ona „zbog viralnosti njenog posta” smatra da fotografija više pripada njoj nego autoru.
I kako to biva u emotivnim i ostrašćenim brzopletosima, koje su postale zla kob društvenih mreža – oglasili su se u komentarima mnogi koji ne žele ni da čuju istinu o fotografiji, pojavljuju se lažni svedoci događaja…. Kao da fotografija sama po sebi ne nosi dovoljno emotivnu poruku pa joj treba dodavati mitske opise i pojačavati njen intenzitet lažnom pričom o ocu i sinu.
Napadi na društvenim mrežama
Postala sam meta ljudi koji su mi – u svojevrsnom internet nasilju (Internet bullying) – osporavajući potrebu da objasnim istinu o toj fotografiji, rekli kako nije važna i da je važniji istorijski trenutak i opštedruštveni značaj, a da uopšte nije bitno ni ko je autor fotografije, ni ko polaže autorska prava.
Pripisano mi je da „stavljam svoju sujetu iznad studentske borbe”, da ću „zažaliti“ što sam od jednog autora teksta – čijoj čitanosti je verovatno doprinela i fotografija – tražila da iz teksta povuče neistinu kako je reč o ocu i sinu, a fotografiju potpiše kako to podrazumevaju principi elemetarnog poštovanja autorstva i zakona o autorskim pravima.
Dakle, da budem jasna – ovde ni jednog časa nije reč o sujeti, već o pukom poštovanju principa, što je i jedna od odlika studentskog pokreta koji od instiutucija i države traži da funkcionišu po zakonima, kodeksima i principima, koje bi, valjda, i svi mi trebalo da poštujemo.
Principi i zakoni
Studenti se dva meseca mrznu na ulicama i – dok ih gaze i tuku – pokušavaju da svima razbistre dioptriju i pokažu kako je društvo trulo i da mora da se menja iz korena.
Sudeći po reakcijama – posebno po komentarima na društvenim mrežama – rekla bih da neki ljudi podsvesno reaguju manirom upravo onih kojima studenti svakog dana ispostavljaju zahteve da se drže reda, zakona, principa.
Društvo je živ organizam koji čine ljudi, a ako se ne promenimo i ukoliko promene ne krenu od svakog od nas tako što ćemo poštovati zakone, tuđa prava i izbegavati senzacionalne laži, onda nam promena ni ove, ni bilo koje vlasti, neće doneti ništa novo ni bolje.
Nadam se da će i ovih nekoliko redova koje potpisujem doprineti razumevanju principa i zakona koje poštuje uređeno društvo za koje se bore studenti, društvo dovoljno svesno da pravi razliku između laži i istine, pravde i nepravde, oholosti, bahatosti i odgovornosti koju prvo svako mora naći u sebi da bi je tražio od drugih.
