Namere i posledice

Angela Merkel je na čelo nemačke Savezne vlade stupila 2005. godine nasledivši vlast od socijaldemokrata Gerharda Šredera, koji su prethodnih osam godina dominirali nemačkom političkom scenom (1998–2005). Temelji njene vladavine, međutim, nisu postavljeni njenim dolaskom, već su značajno oblikovani tokom Šrederovog mandata. Ti temelji oslikavaju tri ključne zavisnosti Nemačke: trgovinsku zavisnost od Kine, energetsku zavisnost od Rusije i bezbednosnu zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država. Ove zavisnosti, od kojih poslednja datira još od kraja Drugog svetskog rata, dok su druge dve nastale tokom devedesetih godina, oblikovale su i određivale geopolitičku poziciju Nemačke koju je vodila dok je bila kancelarka.

foto: ap / tanjug

PROŠIRENJE NATO I RUSKA INTERVENCIJA U UKRAJINI

Sećanja Angele Merkel na susrete sa Vladimirom Putinom u periodu 2007–2008. godine pružaju nam dragocen uvid u sadašnju geopolitičku situaciju. Ova svedočanstva bacaju svetlo na ključne elemente ruske spoljne politike i na motive koji leže u osnovi trenutne agresije Rusije na Ukrajinu. Razumevanje tih događaja kroz vizuru ove autobiografije može doprineti dubljem shvatanju posledica koje ovaj sukob ima po međunarodne odnose.

U zapadnim političkim i intelektualnim krugovima danas uglavnom preovladava tumačenje da je agresija na Ukrajinu izraz težnje Rusije da obnovi svoju istorijsku sferu uticaja. Ovaj poduhvat, prema mnogima, motivisan je kako geopolitičkim, tako i ideološkim ciljevima. S jedne strane, ruska agresija se vidi kao otvoreni izazov liberalnom međunarodnom poretku, osmišljen da suzbije širenje institucija poput NATO-a i Evropske unije. Istovremeno, ona ima za cilj podrivanje demokratskih normi u državama koje su posle sloma komunizma 1989. godine prihvatile zapadne vrednosti.

Drugi analitičari, pak, naglašavaju da je cilj ove intervencije oživljavanje ideje ruskog carstva. Kroz mešavinu političkih, kulturnih i strateških sredstava, Rusija nastoji da preoblikuje regionalne odnose, osnaži ruski nacionalizam i povrati status velike sile koji joj je pripadao za vreme Ruskog carstva u 19. veku. U oba slučaja, uočava se sličan obrazac imperijalnih težnji: povećanje ruskog uticaja u evropskim zemljama koje su nekada bile pod kontrolom Sovjetskog Saveza ili bile deo Ruskog carstva. Ova navodna ambicija ne samo da ima za cilj da destabilizuje evropske zemlje, već i postavlja temeljne izazove za međunarodni poredak, koji se zasniva na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta. U tom smislu, događaji u Ukrajini predstavljaju ne samo regionalnu krizu, već i prelomni trenutak za budućnost globalne politike.

Sećanja Angele Merkel na susrete sa Vladimirom Putinom, predsednikom Rusije, tokom 2007/2008. mogu da nam pomognu da malo drugačije (realističnije) razumemo pozadinu trenutnog sukoba u Ukrajini. Ona se prvi put sastala s Putinom tokom međuvladinih konsultacija u Tomsku 2006. Susret je bio obeležen razmatranjima o raspadu Sovjetskog Saveza, širenju NATO-a i Severnom toku 1.

Putin je već tada ocenio da je raspad Sovjetskog Saveza “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”. Merkelova ističe da je Putin ovaj stav tumačio kroz prizmu nestanka bipolarnog sveta, gde je Rusija gubitkom Sovjetskog Saveza izgubila i svoje mesto u odlučivanju o ključnim globalnim pitanjima. Proces marginalizacije Rusije, sprovođen često na način koji je bio ponižavajući, učvrstio je Putinovu ambiciju da povrati nekadašnju ulogu Rusije na svetskoj sceni.

Razgovori o “Severnom toku 1”, puštenom u rad 2011, otkrivaju njegovu spremnost da energetske resurse koristi kao sredstvo geopolitičkog uticaja. Ovo je išlo zajedno sa Putinovim provokativnim gestovima, poput kašnjenja na sastanke ili dovođenja psa na razgovore što Angela Merkel vidi kao deo strategije suptilne dominacije i testiranja sagovornika. Ti simbolični potezi pratili su ozbiljnu geopolitičku viziju i jasno izraženu želju da Rusija ponovo postane faktor u redefinisanju odnosa među svetskim silama, što je izgubila raspadom Sovjetskog Saveza 1991. Angela Merkel je, drugim rečima, već na početku mandata bila svesna da Putin ne blefira i kako je ozbiljno rešen da se suoprotstavi širenju NATO-a i iskoristi kontrole ključnih energetskih resursa, neophodnih Nemačkoj i Evropi, za geopolitičke ciljeve.

Najveći problem u odnosima Zapada i Rusije bilo je širenje NATO-a. Angela Merkel podseća da je 2007, na samitu G8, Putin izrazio oštro protivljenje planovima za proširenje na Ukrajinu i Gruziju, smatrajući ih pretnjom bezbednosti Rusije. Jednako je bio protiv američkih planova za postavljanje protivraketnog sistema u Poljskoj i Češkoj, koje je doživljavao kao direktno ugrožavanje, nametnuto od strane Zapada bez prostora za kompromis.

Problem je kulminirao na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. kada je tada odlazeći američki predsednik Džordž Buš prvi put javno predložio ulazak Ukrajine i Gruzije u NATO. Nemačka i Francuska, predvođene Merkelovom i Sarkozijem, usprotivile su se ovom predlogu smatrajući da bi takav potez izazvao oštru reakciju Rusije i destabilizovao region. Njihov otpor sprečio je proširenje, ali su predložili jače veze Ukrajine i Gruzije sa Evropskom unijom. Merkelova je tada verovala da će takva odluka (zaustavljenje proširenja NATO) umiriti Putina, ali sama (prećutno) priznaje da je pogrešila. Putin joj je, na kraju samita, jasno rekao: “Vi nećete biti kancelarka zauvek, a Ukrajina i Gruzija jednog dana će ući u NATO. Ja ću to sprečiti”.

Putinove aktivnosti protiv daljeg širenja NATO-a počele su odmah nakon Bukureštanskog samita. Oružani sukobi u Južnoj Osetiji i Abhaziji povodom otcepljenja ovih dveju pokrajina od Gruzije, u kojima je Rusija pomagala separatiste, destabilizovali su Gruziju već 2008. Mešanje u unutrašnje stvari Ukrajine počele su 2013. kada je postalo jasno da će proruski predsednik Janukovič morati da ode. Posle Majdanske revolucije i bekstva Janukoviča 2014, usledila je aneksija Krima i podrška separatistima u Donjecku i Lugansku. Angela Merkel u memoarima ističe da je Putinova ideja o stvaranju tampon-zone između Rusije i Zapada ključna za razumevanje njegovih postupaka od 2008.

Kancelarkino protivljenje proširenju NATO-a bilo je vođeno pragmatičnim razlozima. Svesna energetske zavisnosti Nemačke od Rusije, kao i rizika novih bezbednosnih problema u Evropi, njen cilj bio je očuvanje nivoa blagostanja nemačkih građana i evropske stabilnosti. Razumela je da ni NATO ni SAD neće vojno intervenisati kako bi branile Ukrajinu, jer bi direktna konfrontacija s Rusijom mogla da vodi u nuklearnu katastrofu. Njena politika, iako osporavana, bila je oblik realpolitike – balansiranje između potreba Evrope za sigurnošću i izbegavanja otvorenog sukoba s Rusijom.

ZAPADNI BALKAN

Pitanju proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan Angela Merkel posvećuje svega nekoliko stranica u autobiografiji, čime se otprilike može razumeti značaj koje ovo pitanje ima za Nemačku i Evropu u poređenju sa ostalim pitanjima koja su bila aktuelna u to vreme (migrantska kriza, kriza evrozone…). Merkelova je proširenje videla kao ključ za dugoročnu stabilnost i mir u regionu. Uprkos tome što su Slovenija i Hrvatska postale članice EU 2004. odn. 2013, ostale zemlje Zapadnog Balkana suočavale su se sa ozbiljnim političkim tenzijama. Merkelova misli na tenzije između Srbije i Kosova, kao i unutar same Bosne i Hercegovine. Ona prepoznaje da su ključni problemi na Zapadnom Balkanu proistekli iz nerešenih političkih i etničkih sukoba nakon raspada Jugoslavije i ratova devedesetih godina. Srbija nije priznala nezavisnost Kosova, što je predstavljalo jednu od najvećih prepreka za stabilnost u regionu.

Da bi ubrzala proces integracije i smanjila opasnost od novih sukoba, Angela Merkel je 2014. godine pokrenula Berlinski proces, platformu namenjenu jačanju saradnje između zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije. Diplomatskim jezikom rečeno, ovaj poduhvat predstavljao je pragmatičan korak ka približavanju regiona evropskim standardima i vrednostima, uz istovremeno pružanje podrške EU u prevazilaženju političkih i ekonomskih izazova s kojima se Balkan suočava. Praktično je to značilo da Srbija i Kosovo, te etničke grupe u Bosni moraju da okončaju svoje sukobe pre uklaska u EU. Berlinski proces nudio je jednu neformalnu platformu da se to postigne.

Merkelova u knjizi ne ulazi u pitanje uspeha Berlinskog procesa. Ipak, ovde bismo mogli zastati i upitati se: nije li upravo Berlinski proces pružao izuzetnu priliku za preispitivanje politike proširenja? Deset godina kasnije, rezultati govore sami za sebe – Berlinski proces nije doprineo smanjenju napetosti u regionu, niti je pružio jasniju perspektivu članstva za Zapadni Balkan.

Paradoksalno, ova inicijativa Angele Merkel, premda osmišljena s dobrom namerom, omogućila je Evropskoj uniji da se na neko vreme povuče iz neposrednog institucionalnog angažmana sa regionom prepuštajući ključnu odgovornost lokalnim političkim akterima. Međutim, EU je pri tome uspela da zadrži dominantnu kontrolu nad procesima stvarajući svojevrsnu asimetriju moći i odgovornosti.

Autor je profesor na FPN Univerziteta u Beogradu