Beograd je suočen sa saobraćajnim kolapsom. Automobila je sve više, a gužve su neizbežne u centralnim gradskim zonama, što mnoge građane primorava da prilagode svoje dnevne rutine i kreću ranije gde god da su se uputili. Proverili smo kako je voziti se u saobraćajnom špicu linijom 95, od Bloka 45 do Borče 3. Ova linija ima 22,15 kilometara i 41 stajalište
U poslednjih nekoliko meseci jedna od najvećih „rak rana“ srpske prestonice je ogromna saobraćajna gužva, pa gotovo da nema stanovnika Beograda koji bar jednom nije zakasnio tamo gde je krenuo zbog „opšteg ludila“ na ovdašnjim ulicama. Automobila je nikad više, kolapsi su svakodnevni, a u centralnoj gradskoj zoni u toku radnog dana kolone vozila znaju da se razvuku i po nekoliko kilometara.
Celom tom haosu značajno doprinose i vozila javnog gradskog prevoza. Zato i oni koji ih koriste znaju da ukoliko žele da stignu na vreme – moraju da pođu znatno ranije.
A kako prolaze ljudi koji putuju sa jednog na drugi kraj grada? Koliko vremena im je potrebno da stignu na odredište? Želeli smo da se uverimo kako izgleda kada se odlučite na put usred špica, na jednoj od najdužih linija u Beogradu. A koja je bolja za tako nešto od trase autobusa 95?
Popularna „devedesetpetica“ najduža je linija u užem jezgru grada, veoma je frekventna, prolazi preko dva mosta, ide od novoeogradskog Bloka 45 do Borče 3 i dugačka je čak 22,15 kilometara. Ona ima 41 stajalište i autobusi koji voze tom trasom uvek su puni.
Ovo pokazuje i istraživanje koje je pre devet godina predstavila gradska vlast, koje je otkrilo da je ova linija – najopterećenija u gradu.
Rezultati su pokazali da u toku jednog dana „devedesetpetica“ preveze čak 84.057 putnika, dok drugoplasirana „dvadesettrojka“ ima 76.036.
Uverili smo se da se i skoro 10 godina nakon ovog istraživanja stanje nije mnogo promenilo.
Za putovanje smo izabrali radni dan, i smer od Novog Beograda ka Borči. Na početnoj stanici u Bloku 45 nema mnogo putnika, ali je očito zbog prevelike gužve red vožnje pomeren, pa se stajalište polako puni.
„U ‘devedesetpetici’ kao da sam pola života izgubio“
Prisutni komentarišu skoro postavljene panele sa elektronskim obaveštenjima o broju stanica i vremenu za koji će vozila naići, i opšti je utisak da ama baš nijedan od sedam ili osam autobusa nije došao u vreme koje je označeno na tabli.
Student ETF-a Dejan Petrović kaže da svakodnevno koristi ovu liniju od Novog Beograda do centra i da vreme putovanja varira od 25 minuta do sat vremena, u zavisnosti od gužve u saobraćaju.
Na pitanje kako podnosi toliku vožnju odgovara: „Naoružaš se strpljenjem i to je to. Ne isplati se da se nerviraš. A koliko sam vremena proveo u ovom autobusu – kao pola života da sam izgubio“.
Nakon petnaestominutnog čekanja na okretnicu stiže jedan od autobusa sa brojem 95, garažnog broja 3087, i bez odmora na okretnici vozač kreće na novu turu. Iz Bloka 45 sa početne stanice autobus je krenuo u 16.30 sati. Taman kada je u Beogradu počeo da pada mrak.
Na pitanje koliko mu prosečno treba da u ovo doba dana stigne do Borče, vozač odgovara: „Od sat i po, pa naviše, u zavisnosti od mnogo čega“.
Putnici koji ulaze na početnim stanicama imaju tu privilegiju da biraju svoja mesta, a što više vožnja odmiče, plastična stolica postaje „luksuz“.
Već posle nekoliko stanica ovaj autobus opravdava svoj imidž, jer je putnika sve više, a na stajalištu u Gandijevoj ulici već je tolika gužva da građani moraju da se guraju na vratima kako bi ušli.
Novobeogradski bulevari, iako široki, ne mogu da prime ogroman broj vozila koji njima prolaze, pa autobus, kao i svi ostali, mili ka centru.
„Jelice, kasnim, nismo stigli do Brankovog mosta još“
I tako vožnja izgleda do Sava centra, a dotle mu je bilo potrebno 33 minuta da dođe. A od Sava Centra sledi teži deo puta. Ljudi zbijeni jedni do drugih, vrata autobusa se jedva otvaraju na stajalištima. Napetu atmosferu jedino „razbija“ džez muzika koju vozač pušta preko radija, da se putnici „ne pobiju“.
Najgori deo linije je bez sumnje onaj od Milentija Popovića do ulaska u Bulevar Mihajla Pupina. Do tada je autobus mileo, ali je bar išao, a sada mnogo više stoji nego što se kreće.
Ljudi nervozni, hoće da izađu ranije, pre stajališta kod „Hajata“.
„Ajde bre više otvaraj ta vrata da izađemo, pogušićemo se“, dobacuje jedan od putnika. Vozač na početku nije poslušao, ali pošto su i drugi počeli da se žale otvorio je vrata kako bi najnervozniji izašli.
Posle dugog stajanja, počeli smo da se krećemo i nekako skrenuli u pomenuti bulevar koji vodi na Brankov most.
Penzionerka Desanka, koja je ušla u autobus u Bloku 62, izvadila je telefon i pozvala nekog: „Jelice, kasnim, nismo stigli do Brankovog mosta još…Ma pusti, jebo ih Šapić“.
A vreme teče. Kada je autobus bio otprilike na polovini mosta, prošlo je 50 minuta od polaska, bilo je 17.10 sati.
Usledilo je stajalište Zeleni venac, na kome je izašlo dosta putnika, ali je i ušao ne mali broj njih. To je jedno od najfrekventnijih stajališta na celoj trasi, pored onoga kod Doma Omladine i Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja u Bulevaru despota Stefana, poznatijeg kao „Banija“.
Tunel, centar grada, ulazak u bivšu Ulicu 29. novembra. Autobus ponovo mili. Mrak je uveliko pao.
Čini se kao da se potpuno promenila „ekipa“ putnika, ali njihov broj nije bio značajno manji.
Nekako se autobus probio kroz jednu od najzagađenijih ulica u gradu, i kada je bio kod Cvijićeve, na stajalištu prekoputa Lidla, već je prošao pun sat od polaska sa Novog Beograda.
A u Borči – automobili, mnogo automobila
Drastično smanjivanje putnika kreće od uključenja na Pančevački most i stanica koje slede nakon njega. Primetno je da dok se vozila u traci ka Borči i Pančevu kreću, ona u suprotnom smeru ka gradu stoje.
Sa druge strane mosta isti problemi. Magistrala ka Borči je prepuna automobila, pa se u kombinaciji sa čestim zastojima zbog mnogih semafora, ovo putovanje pretvara u napornu avanturu. Onaj ko se dugo nije uputio ka Borči može samo da se načudi količinom objekata koji su izgrađeni uz put. I automobilima, ogromnom broju automobila.
Ovom autobusu je trebalo 1h i 15 minuta da dođe do skretanja za Kotež, i još 15 minuta da stigne na „Borču raskršće“. Dakle, punih sat i po vožnje, i autobus je ušao u poslednje veliko naselje na ovom putovanju.
A u Borči još više vozila, uske ulice i „dugi semafori“, pa je vozač autobusa tek nakon 1 sat i 42 minuta vožnje stigao na poslednje stajalište na ovoj trasi. Sa čekanjem od 15 minuta na početku putovanja – prošlo je nestvarnih dva sata sa jednog kraja Beograda na drugi.
O tome koliko je to dugo, govori činjenica da vam po ovim najnovijim pravilima o ukucavanju SMS-a i slanja elektronske karte nije dovoljno da se pošalje samo jedna poruka, jer ona važi za 90 minuta od trenutka kada je pošaljete, već dve, pošto je dužina ovog putovanja iznosila – 102 minuta.
Podsećamo da voz Soko na relaciji Beograd – Novi Sad putuje 36 minuta, dok ekspresni voz istu trasu prolazi za nepunih sat vremena.
Takođe, vredi podsetiti da je za 24. novembar najavljeno otvaranje železničke linije Beograd – Subotica, koje će se prelaziti za sat i 10 minuta, baš koliko je bilo potrebno „devedesetpetici“ da pređe od Bloka 45 do kraja Pančevačkog mosta.
A kada će moći brže do Borče? Pa – kad se izgradi pruga. A možda ni tada.
Kako je moguće da brzi voz iz Beograda za 12 časova stigne tek do Valjeva? Problemi na pruzi, neorganizovanost, kvarovi i manjak informacija napravili su od jednog običnog putovanja pravu dramu
Buru u prosveti izazvala je najava dolaska stranih fakulteta bez akreditacije, zbog čega je Univerzitet u Beogradu zapretio „privremenom obustavom rada“. Vlast je ubrzo popustila, a premijer Vučević je saopštio da se predlog zakona povlači „zbog nezapamćenih pritisaka i ucena“. O problemima u prosveti u novom broju „Vremena“ govore bivša rektorka Ivanka Popović i bivši ministar prosvete Srđan Verbić
Za godinu dana zabeleženo je 350 ubistava trans osoba u svetu, što je za deset odsto više nego prošle godine, saopštio je Beograd Prajd
Ove bakterije razvile su otpornost na antibiotike, što ih čini smrtonosnijim i težim za lečenje
Da li je ukidanje statusa Generalštabu znak da će se to desiti i drugim kulturnim dobrima u zemlji, pitaju u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, i pomišljaju da će biti ukinuti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
