Očito je da predsednik i njegovi saradnici imaju problem da ubede građane, pa i svoje pristalice, da je otvaranje rudnika, iskopavanje i prerada litijuma dobro za Srbiju, da nije koruptivni projekat koji sa sobom nosi velike rizike po zdravlje i životnu sredinu i koji ugrožava vodne resurse, pa je zato važno da predsednik bude prisutan u Narodnoj skupštini i da beskrajno govori o svemu i svačemu – da uzurpira sednicu, skreće pažnju i pokriva temu. Ostali će biti scenografija za podršku
Predlog predsednice Narodne skupštine da sednici o iskopavanju litijuma – to jest, predlogu opozicije o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu – prisustvuje predsednik Republike izazvala je u javnosti dosta polemike, ali i zabavu. Veliki doprinos tome dao je sam predsednik. Ton je uvek isti, opozicija se plaši da Vučić prisustvuje sednici jer će je razbiti “ko Panta pitu”. Nismo mnogo saznali o koristi projekta “Jadar” po zdravlje i životnu sredinu, ali je kolateralna dobit ove rasprave ogromna.
Najpre, dobili smo još jedan prilog etnolingvistici i antropologiji, kandidata za Pantu. Nije poznato kako je nastala ova izreka i ko je Panta iz nje, one duhovitije on podseća na Rableovog junaka, komičnog, večito gladnog i proždrljivog, ali i intelektualno i politički ambicioznog giganta Pantagruela. Ne znamo da li je Panta bio gigant, ali znamo da predsednik jeste, čuli smo i videli na televiziji da voli da proždire i razvaljuje opoziciju, lupa banane deci, rastura Kurtija u dijalogu, pobeđuje u UN-u, igra teške mečeve sa svetskim liderima i pobeđuje ih. Najviše to voli da radi na televiziji, pred neprijateljskim i kritički nastrojenim novinarima Pinka, Hepija, Informera ili RTS-a. Uvek sam protiv svih, bez dovoljne podrške od nepouzdanih saradnika i iz stranke.
SAM SA SOBOM I SAM PROTIV SVIH
Kako predsednik Srbije zamišlja dijalog sa političkim protivnicima videli smo u mnogim studijima, na prethodnim sednicama Narodne skupštine ili tokom njegovih turneja u Podrinju. Omiljeni formati su sam sa sobom ili sam sa sobom protiv svih. U studijima se uvek pojavljuje sam, njegovi protivnici su uvek prisutni, ali na monitoru kroz citate koje servira novinar ili novinarka ili naprosto u njegovoj glavi. U skupštini su politički protivnici fizički prisutni, ali je postavka takva kao da je sam, priča sam sa sobom o onome što hoće ili sa nekim u svojoj glavi. Uopšte nije važno da li neko drugi nešto govori. Nešto drugačije, ali slično je i na razgovorima s narodom koje smo dosad videli. U svakom od ovih slučajeva radi se o velikoj scenografiji u kojoj gigant nekoga rastura, proždire, razvaljuje, pobeđuje, sam.
Zbog toga ne iznenađuje ideja da se Aleksandar Vučić pozove na predstojeću sednicu Narodne skupštine. I ovu sednicu, kao i svaku na kojoj su velika politička pitanja na dnevnom redu, treba inscenirati na isti način. Na vanrednoj sednici na kojoj je podnesen izveštaj o pregovorima sa Prištinom i zbivanjima na Kosovu, samo prvog dana Aleksandar Vučić je govorio više od tri sata, asistirali su mu predsednik skupštine i šef poslaničke grupe, papire su mu dostavljali šef kabineta i još neki ljudi. Možda je još neko progovorio, ali ostali su uglavnom klicali i aplaudirali. Kamera za RTS je u situacijama kada se u sali nešto dešava izvan uigranog scenarija snimala šta on govori i kako tumači situaciju u sali, a povremeno mu je u tome asistirao današnji šef BIA-e Vladimir Orlić.
Ako prisustvo predsednika u skupštini znači potvrdu njegovog gigantskog statusa, opstruiranje svake smisaone rasprave i režiranje sednice prema poznatom scenariju, onda će opozicija biti protiv prisustva predsednika u skupštini, ne samo na predstojećoj sednici. Ukoliko predsednik hoće dijalog sa opozicijom i to dijalog koji će lično on voditi, za to je do sada imao mnogo prilika i mnogo foruma. Imaće ih i u buduće, ali to mora biti dijalog. Podsetimo, to znači da makar dvoje razgovaraju pod ravnopravnim uslovima.
Nije jasno zašto je baš predsednik taj koji bi iznosio svoje mišljenje o ovoj temi. Razumeli bismo da je predsednica Skupštine predložila profesora Jovića ili nekog sličnog ako vladajuća stranka već želi da brani projekat “Jadar” i da kopa i prerađuje litijum. To su ljudi koji više znaju i o projektu i o materiji i mogli bi uspešnije da brane argumentaciju u prilog otvaranja rudnika. Ali ovde se očigledno ne radi o dijalogu, raspravi i argumentima. Radi se o scenografiji pobedničkog bojnog polja za giganta u kome on mora da pokaže svoju dominaciju nad svima – opozicijom, protivnicima, svojom partijom, saradnicima, koalicionim partnerima.
Još više, u ovom slučaju mora se pokazati da svi na istoj političkoj strani misle istom glavom, glavom Aleksandra Vučića. U devetnaestom veku su francuski konstitucionalisti i britanski utilitaristi mislili kako je parlamentarizam najbolje političko uređenje zato što sabira “rasute elemente razuma” u celom društvu – i one koji ostaju van parlamenta i institucija i one u parlamentu i institucijama. Oni su, dosta optimistično, verovali da će se ovako sabrani elementi pretvarati u najbolje politike koje su u javnom interesu. Možda je njihovo uverenje bilo previše optimistično, ali uverenje da će se sva mudrost sabrati u glavi Aleksandra Vučića i da se u njegovoj glavi ona pretvara u najbolje politike, te da je samo on sposoban da ih javno brani, spada u političku teologiju. U više navrata smo slušali takve panegirike u skupštini i van nje.
Verujem da u ovom slučaju to ipak znači manje od toga. Nije vladajućoj stranci važno da dokazuju da su u pravu ili da pravdaju svoje stavove, makar i teološkim argumentima o natprirodnim moćima predsednika. Radi se o političkoj dominaciji i njenom održavanju. U više navrata smo javno čuli da su SNS i svi njeni članovi niko i ništa bez predsenika države, i da ne bi mogli nikoga da pobede. Održavanje ovog privida je ključno za opstanak na vlasti, ali je pogubno za demokratiju u Srbiji.
ČEMU SLUŽE POSLANICI I DA LI SE MOĆNI SNS PLAŠI
Nije onda suvišno postaviti pitanje čemu služi poslanička grupa vladajuće stranke sa 118 članova, poduprta predsednicom Skupštine, sa nekoliko satelitskih poslaničkih grupa i sa koalicionim partnerima. Da li to znači da oni ili nisu sposobni da dobro razumeju i brane političke odluke predsednika ili da vrh vlasti ne veruje svojim poslanicima, saradnicima i koalicionim partnerima. Za obe tvrdnje mogli bismo da pronađemo argumente u javno iznetim stavovima predstavnika vlasti. Ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da se od predstavnika vlasti na raznim funkcijama, pa i u parlamentu gde su vlasnici mandata, ne očekuje da misle svojom glavom ili da, ako i misle, to ne govore javno. Očekuje se da govore ono što predsednik govori.
Zašto onda i na ovoj sednici oni ne govore ono što predsednik inače govori? Očito je da predsednik i njegovi saradnici imaju problem da ubede građane, pa i svoje pristalice, da je otvaranje rudnika, iskopavanje i prerada litijuma, dobro za Srbiju, da nije koruptivni projekat koji sa sobom nosi velike rizike po zdravlje i životnu sredinu i koji ugrožava vodne resurse, pa je zato važno da predsednik bude prisutan i da beskrajno govori o svemu i svačemu. Da on uzurpira sednicu, da bude tema, da skreće pažnju i pokriva temu. Ostali će biti scenografija za podršku.
Narodna skupština je, u ovom smislu, samo skupa igračka. Ona bi trebalo da stvara privid legitimnosti, čak i kada jedna tako štetna odluka kakva je otvaranje rudnika litijuma u Jadru želi da se nametne na toliko nasilan i grub način. A da bi ovaj privid bio ubedljiv, opozicija ne sme da se vidi ili, ne daj bože, da njena reč bude poslednja. Jednom se to dogodilo, u raspravi o tragediji u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju i produbilo je krizu. Ovaj put takav luksuz se ne sme dati opoziciji. Stoga je važno da Aleksandar Vučić u zgradi skupštine i pred kamerama RTS-a izvede svoj gigantomahski igrokaz, sam protiv svih, i baš na ovoj sednici. Neuspeh projekta “Jadar” je veliki rizik za njega i njegovu vlast.
Ipak, rizici od ovakvih gigantomahskih igrokaza još su veći za sve druge. Oni ugrožavaju političko društvo u Srbiji. Svako društvo i svaki razložni akter, partija, udruženje ili pojedinac – da pomenem verovatno najuticajnijeg političkog filozofa dvadesetog veka Džona Rolsa – ima svoj način formulisanja planova, postavljanja ciljeva i određivanja prioriteta i donošenja odluka. Taj način on naziva javni um, koji se u krajnjem sastoji u intelektualnim i moralnim sposobnostima njegovih članova da kolektivno formulišu planove, ciljeve i prioritete. Političko društvo koje nije u stanju da to učini, nije u stanju da odredi šta je njegov javni interes, nego nečiji privatni interes postaje interes celokupnog društva, a način njegovog ostvarivanja prinudan.
Vladavina Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera vodi nas u pravcu toga da se javni um političkog društva u Srbiji svede na moralne i intelektualne sposobnosti Aleksandra Vučića i njegovih saradnika. Njihovi ciljevi postaće naši ciljevi, njihovi planovi naši planovi, a njihovi prioriteti naši prioriteti. Onda će se kopati svuda, nećemo se iznenaditi kad nestanu javne škole i javno zdravstvo, kada nestane čistog vazduha i čiste vode za sve, kada nestane opozicije i svi počnu da misle istom glavom.
Neka se javi koga to ne plaši?
Autor je narodni poslanik ZLF-a
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
