Prošlo je 44 godine od Titovog pogreba, koji se pretvorio u politički događaj svetskog značaja jer je okupio najveći broj državnika koji se ikada do tada sastao na jednom mestu. Na tužan, skaredan način treba podsetiti na to zbog sulude ideje da se poruši grobnica Josipa Broza, spomenik koji je jedan od simbola značaja glavnog grada Srbije
Sve je bilo spremno za Titovu sahranu. Meni je 8. maja 1980. dodeljen zadatak da dežuram u SIV-u (danas Palata Srbija) za slučaj da naiđe predstavnik neke od brojnih inostranih delegacija koje su stigle u Beograd. Iz jednog salona sam dovukao fotelju i sedeo u holu kod svečanog ulaza.
Tu je bilo i nekoliko visokih oficira i funkcionera bezbednosti, predstavnici protokola, osoblje zaduženo za zgradu, kelneri… Niko reč nije progovarao, mukla tišina u ogromnoj prostoriji bila je avetinjska. Prenos sahrane gledali smo na velikom televizoru koji su u holu montirali za nas. Dva dana pre toga bio sam član počasne straže književnika u Saveznoj skupštini.
Poslednji put sam Tita video živog u septembru 1979. u Havani. Neupućeni su hteli da me predstave, ali je odmahnuo, rekao da me poznaje, na svoj večno ljubazni način zahvalio se na tome što sam tamo radio. Naravno da nisam znao da se opraštam od njega, ali delovao je umorno i oronulo, došao je na taj skup uprkos preporukama lekara.
Bio sam među onima koji su već danima znali da njegova smrt neposredno predstoji. U SSIP-u – Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove – stiskali smo se oko tri posle podne pred aparatom na koji bi stizali neulepšani bilteni o njegovom zdravstvenom stanju, za javnost su bili doterani.
Na sahranu je stiglo 209 delegacija iz 128 zemalja, među njima četiri kralja, pet prinčeva, 33 predsednika država i 21 predsednik vlada. Bio je to najveći skup vodećih svetskih državnika koji se do tada sastao. To govori o Titovom značaju u svetskim razmerama, ali i značaju zemlje koja se identifikovala sa njim.
Malo ko razmišlja o tome da su državnici stizali svojim avionima, valjalo je regulisati vazdušni prostor, odrediti redosled sletanja, pobrinuti se za pilote i stjuardese tih letilica. Sa kraljevima, predsednicima i drugim najvažnijim gostima stigli su i neki ministri, šefovi kabineta, sekretari, ađutanti, savetnici, lični lekari, obezbeđenje, batleri, garderoberi. Nisam naišao na podatak koliko ih je moglo biti ukupno, ali uključujući inostrane televizijske ekipe i novinare, sigurno više hiljada. Za sve njih trebalo je naći prigodan smeštaj, prevoz, obezbediti ishranu, rešavati zdravstvene probleme, misliti na sitnice kao što je peglanje odeće, sve moguće sitne usluge, hirove, ispunjavanje posebnih želja gostiju. Organizaciona i logistička noćna mora.
Mnogi su državnici koristili priliku da se sretnu na marginama pogrebnih svečanosti, mimo javnosti, na primer Helmut Šmit, kancelar Savezne Republike Nemačke i Erih Honeker, vođa Istočne Nemačke Demokratske Republike. Za desetinu takvih susreta trebalo je organizovati salone u određenim vilama, obezbeđenje i personal za posluživanje kafom, čajem, pićem, sendvičima, kolačićima. Rekao bih da na svakog učesnika važnih događaja dolazi bar desetak lica koja večno ostaju u senci.
ULOGA PROTOKOLA
Ja sam ranije organizovao neka gostovanja Narodnog pozorišta sa više od stotinu učesnika, pa znam da je i to bilo baš teško, gotovo ludilo. U vezi sa stranim posetama naš protokol je sve probleme munjevito rešavao, nije bilo ni jednog jedinog incidenta.
U takvim prilikama, inače pomalo prezreni protokol postaje pokretač svih poluga događanja, njega moraju da slušaju vlade, bezbednost, vojska, medicinske službe, ugostitelji. Pošto sam bio na Prvom zasedanju KEBS-a, preteče OEBS-a, u Helsinkiju 1975, na zasedanju vođa komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu 1976. i na samitu nesvrstanih zemalja u Havani 1979, znao sam koliko protokol može da oteža politički rad, koliko je naša delegacija imala muka sa tim službama, a sa njihovog stanovišta, naravno, oni sa nama.
PUKOVNIK MARKO AGBABA
Neka imena zaduženih za Titovu sahranu su poznata. Glavni za organizaciju bio je general-pukovnik Bruno Vuletić, komandant svečane povorke general-pukovnik Miloš Stanimirović, ali ovde ističem ime čoveka koji je uvek bio sa Titom, pa i posle njegove smrti dva puta – njegovog šofera, pukovnika Marka Agbabu. Kada je iz Ljubljane u Beograd stigao Plavi voz sa kovčegom u kome je bio mrtav Tito, on je vozio pogrebna kola od železničke stanice do Savezne skupštine, a u pogrebnoj povorci terenska kola – kampanjolu – fiat-zastava 1107 koja su vukla lafet brdskog topa B 1 na kome se nalazio kovčeg od Savezne skupštine do Kuće cveća na Dedinju.
Tito, koji je bio odličan šofer – radio je 1910/1911. kao probni vozač u fabrici “Dajmler-Benc” u Manhajmu gde je bio pretplaćen na jedne socijalističke novine – rado je pričao sa Agbabom o kolima i njihovom održavanju. Njegovi bezbednjaci mu nisu dozvoljavali da sam vozi po Beogradu, lično je vozio samo još na Brionima, ali znam bar za jedan slučaj kada je u dvorištu vile u Užičkoj ulici iskoristio nepažnju osoblja, “ukrao” mercedes u kome je bio ostavljen ključ, odvezao se na železničku stanicu Topčider, seo u gostionicu, naručio pivo, pa konstatovao da nema novčanik a ni para. Častili su ga železničari.
Na putovanjima sa stranim delegacijama po zemlji na doručku, ponekad na večeri, sa nama – prevodiocima, lekarima, ađutantima – sedeo je i Agbaba, tako sam ga lično upoznao. Siromaštvo našeg Gugla sam i ranije često zapažao, o Agbabi nema ni reči, ne znam šta je posle Titove smrti radio, teško da bi još mogao da bude živ, pitam se kada li je on umro.
ŠIFRA “X+4”
U vezi sa mestom Titove sahrane pojavljivale su se mnoge lažne vesti, pored ostalog da uopšte nije sahranjen u Kući cveća. Upućujem na Jošku Broza, njegovog unuka, koji je uz telo svog dede bio sve vreme od bolnice u Ljubljani do Kuće cveća.
Što se tiče debate o tome zašto je grobnica baš na tom mestu na Dedinju, poznato je da je to bila želja samog Tita. Naravno da je znao koliko ima godina i da je bolestan, a kada su u krugu njegovih najužih saradnika počeli razgovori o događaju pod šifrom “X+4”, što je značilo “četvrti dan posle Titove smrti”, on se umešao u debatu. Bilo je ideja da se sagradi mauzolej i njegovo telo balzamuje kao Lenjinovo ili Mao Ce Dunga. Energično je odbio, zaželeo je “normalnu sahranu” i rekao: “Najviše bih voleo da budem sahranjen među svojim borcima na Sutjesci, ali ako mislite da sam vam i mrtav potreban u Beogradu, onda u mojoj Kući cveća”.
Mnogo je proizvoljnih, pa i namerno lažnih vesti napisano i objavljeno o Titovoj bolesti i smrti. Upućujem na knjigu profesora Predraga Lalevića “S Titom po svetu”. Anesteziolog dr Lalević je poslednjih 16 godina bio sa Titom na svakom putovanju, a uvek bio spreman da pruži svoje usluge i kad je bio u zemlji, dužnost mu je bila da ako ikad zatreba, održi Tita u životu dok konzilijum lekara ne odredi lečenje. Sve do poslednje bolesti 1979/80. nije bilo ničega dramatičnog. Lalević se neko vreme opirao da piše o toku poslednje bolesti i smrti svog najvažnijeg pacijenta, govorio da je to “lekarska tajna”, ali je zbog tolikih gluposti koje su se pojavljivale u javnosti popustio.
Lalević potvrđuje da je Tito 26. februara morao da bude priključen na aparat za veštačko disanje, da je stavljen u veštačku komu, prikačen na infuziju i da 68 dana nije bio pri svesti. Četvrtog maja srce mu je stalo.
Lalević: “Konačno u 15 časova i 5 minuta EKG je pokazao ravnu liniju, znak da je srce prestalo da radi. Pored kreveta smo, u potpunoj tišini, proveli još petnaestak minuta, onda sam pogledao profesora Brecelja pokazujući na aparate koji su još uvek svojim zvučnim signalima pokazivali da rade. Klimnuo je glavom kao znak da ih isključim. Isključio sam respirator, EKG, monitor, pejsmejker i elektronsku pumpu za davanje lekova u venu”.
Pojavljivale su se priče da je Tito umro još ranije, da se to tajilo, s druge strane, da su ga nepotrebno mučili održavajući ga u životu iz političkih, a ne iz medicinskih razloga. Sa svoje strane mogu da potvrdim da se danas tako postupa sa svakim pacijentom. Moja tetka Olga Šomlo, lekarka, dugo je i teško bolovala, u trenutku lucidnosti mi je rekla: “Ne znam zašto me održavaju u životu, mi smo u svoje vreme pomagali pacijentima da lakše umru”.
ŠAPIĆ I ŠEŠELJ
Razmišljanje o Titovom grobu, takođe i o njegovoj bolesti i smrti, nepotrebno je postalo aktuelno nakon izjave Aleksandra Šapića da njegove posmrtne ostatke treba prebaciti u Kumrovec. Valjda je to rekao kao privatno lice, jer kao predsedavajućeg privremenog organa koji upravlja Beogradom, za to ga niko nije ovlastio, koliko je poznato, ni Srpska napredna stranka čiji je potpredsednik, makar ne javno do trenutka kada pišem ovaj tekst.
Vojislav Šešelj se svojevremeno, 4. maja 1991. bio pojavio na Dedinju sa glogovim kolcem da bi probio srce “vampiru” Titu, a kasnije je rekao da je izveo samo simbolički čin jer mu je bilo jasno da glogovim kolcem ne može da probije granitni grob.
Titova grobnica jeste simbol, i to simbol antifašističke borbe u kojoj su brojno najviše učestvovali upravo Srbi. Jednačina je jednostavna: ko je protiv antifašizma je ili fašista ili vrlo blizak toj ideologiji.
Nisam uspeo da ustanovim da li je istina kako se Franjo Tuđman nosio idejom da predloži prenošenje Titovih posmrtnih ostataka u Kumrovec i sahrani pred njegovom rodnom kućom. Ne isključujem da bi njemu bilo dobrodošlo da dobije neke antifašističke simbole radi poravnavanja sa ustaškim simbolima od kojih je obolela Hrvatska od njegovog dolaska na vlast.
Mislim da nije nemesno ovde prepričati vic prema kome Tuđman i Slobodan Milošević na rubu neke međunarodne konferencije sede u ćošku i veoma se glasno oko nečeg prepiru. Priđe im ambasador Izraela i pita o čemu se radi, a oni mu kažu da raspravljaju o tome da li Titov grob treba da ostane u Beogradu ili da se prebaci u Kumrovec:
“Ako ne možete da se saglasite, ja imam predlog”, kaže Izraelac. “Mi bismo rado primili kovčeg sa Titom i obezbedili mu dostojno mesto.”
“Samo to ne!”, viknuše predsednici Srbije i Hrvatske uglas.
“A zašto?”
“Pa, kod vas je jedan već vaskrsnuo!”
PREDOSEĆAJ PROPASTI SFRJ
Sedeći 8. maja 1980. bez mnogo posla u zgradi iz koje se vladalo Jugoslavijom, imao sam vremena da razmišljam. Kao prevodilac u raznim prilikama dobro sam je upoznao. Na prvom spratu postojao je apartman namenjen za Tita, ali on ga gotovo nikad nije koristio. Važnim poslovima najradije se posvećivao u svojoj radnoj sobi u vili u Užičkoj ulici. Dvor na Dedinju i sale ove palate bile su za njega reprezentativnog karaktera. Međutim, na četvrtom spratu bio je kabinet predsednika jugoslovenske vlade, tadašnjim rečnikom Saveznog izvršnog veća, tamo su se nalazile poluge izvršne vlasti, praktično se odande vladalo.
Pitao sam se šta li je prolazilo kroz Titovu glavu kad je postao svestan da umire. Ne da će jednog dana da umre, nego sad. On je nesumnjivo bio veoma hrabar čovek. Bio je jedini vrhovni komandant koji je u Drugom svetskom ratu komandovao i odeljenjem kad je morao da napusti Užice 1941, jedini koji je i ranjen u borbi juna 1943. Druge evropske vođe otpora bile su daleko od bojišta, general De Gol vodio je francuski pokret otpora iz Londona.
Tito je poslednjih godina svog života sve češće vapio: “Čuvajte mi bratstvo jedinstvo kao zenicu oka svoga”. Meni je to tada već bilo dosadilo. Naknadno sam shvatio da je on slutio kako njegovom životnom delu, samoupravnoj i nesvrstanoj Jugoslaviji, preti propast. Ustav iz 1974. godine, koji je Kardelj progurao, umesto da smiri apetite naroda i narodnosti na sopstvene države, samo ih je još više raspalio.
Odakle sebi uzimam za pravo da analiziram šta je Tita mučilo? Pored Tita sam bio kada bi u posetu dolazili državnici sa nemačkog govornog područja ili kad je te zemlje posećivao, tridesetak puta na po nekoliko dana tokom 19 godina. To zaista nije mnogo. Ali ja sam, samo napola u šali, jednom rekao da prevodilac svog klijenta duhovno i intelektualno vidi u donjem vešu, a Ginter Gras me je hrabrio da o tome pišem: “Prevodilaca ima mnogo, ali ti si jedini literata koji se našao u takvoj ulozi”.
Šta su pored mene mislili oficiri, policajci, kelneri, čistačice, sigurno sve osobe odane Titu, odabrane jer su bili verni njegovoj ideji? Uvek bih voleo da znam šta drugi misle, u romanima svojim likovima mogu da pripišem štogod mi je volja, ali ovo je bio stvarni život. Život u kome se upravo završavala jedna epoha važna sigurno za našu zemlju, verovatno za region, na neki način za celi svet, jer se sahranjivao poslednji velikan Drugog svetskog rata.
Šta obećava, bolje rečeno, čime preti epoha koja je započela napadom Rusije na Ukrajinu?
OPSTANAK SEĆANJA NA TITA
Ponavljam, razmišljanje o Titovom grobnom mestu podstakao je Aleksandar Šapić svojom ingeniozno neoriginalnom idejom da jedan od simbola otpora fašizmu izbaci iz Beograda.
Za vreme Titove sahrane verovatno niko nije mogao ni da nasluti da će se takve ideje pojaviti koju deceniju posle događaja koji sam bio pratio na malom ekranu u SIV-u. Milioni ljudi, ne samo širom Jugoslavije nego širom sveta, pratili su na televiziji kako se Jugoslavija i svetski državnici opraštaju od Tita.
Šešelj i Šapić kažu da su pravoslavni vernici. Srpska pravoslavna crkva posvećuje pažnju groblju i grobovima, po tumačenju Eparhije britansko-skandinavske, čiji stav citiram jer je jednostavan i prihvatljiv za svakodnevni jezik: “Grobovi se drže u pristojnom i urednom stanju”.
Šešelj i Šapić su građani Srbije. U Srbiji zakon štiti groblja i grobove, o tome postoje i presude Apelacionog suda.
Bilo bi značajno ako bi patrijarh Porfirije i Sveti arhijerejski sabor saopštili svoj stav o ekshumaciji Titovih posmrtnih ostataka.
Možda će zaista Titov grob biti oskrnavljen. U ovoj današnjoj, naprednjačkoj Srbiji mogu da zamislim svaku moguću glupost, svako iznenađenje, svako zlo. Možda će na tom mestu podići spomenik nekom drugom, zaslužnom da ga se građani Srbije sećaju po nekim drugim kriterijumima. A možda će se podići novi stambeno-upravni blok pod direkcijom Beograda na vodi. Pogled sa Dedinja u pravcu grada i njegovih reka je fantastičan. Svejedno sam uveren da će se čak i ako ne bude bilo nikakvih oznaka, nastaviti hodočašća tamo gde se danas nalazi Kuća cveća, da će opstati sećanje na Josipa Broza poznatijeg kao Tito.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Šta se sve nalazi u sefu u kojem su pohranjeni predmeti iz Belog dvora nakon smrti Josipa Broza Tita? Zašto je sporno njegovo otvaranje pre 11 godina? Koji je danas odgovor države na pitanje šta se planira sa pomenutim predmetima? Šta su do sada sudovi odlučivali? U kojoj je fazi taj spor? Koja su potraživanja Karađorđevića? Konačno, kako naslednici Josipa Broza vide ovaj višedecenijski proces
