Apstinencija u nuklearnom komšiluku

Kao što je to bio slučaj barem pet puta u poslednje dve decenije, u Srbiji se ovog proleća ponovo razmišlja o zabranjenom voću i razgovara o nuklearnoj energiji. Pojavile su se neke nove ideje i novi akteri, ali situacija sa ovim pitanjem godinama je gotovo identična – broj stručnjaka se nije povećao, i dalje je na snazi izuzetno restriktivni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, poznat kao Moratorijum i uprkos političkim inicijativama, čini se da je Srbija jednako kao uvek istrajna u svom protiv nuklearnom raspoloženju. Kao i sa tolikim stvarima u životu, u nuklearnim pitanjima možete imati svoju sopstvenu politiku nultog rizika, ali to ne znači da ste od njega pošteđeni jer izvesnu ulogu igra i stanje u komšiluku. Kao nepušač u zadimljenom restoranu, Srbija je kao evropska zemlja opasana nuklearnim postrojenjima.

Kako se u starim horor pričama govorilo za stare i velike gradove, konkretno za viktorijanski London – da u njima ne postoji soba u kojoj neko nije umro – tako u Evropi nema mesta koje je udaljeno više od 500 kilometara od najbližeg reaktora. Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), čak i nakon što je Nemačka ugasila svoje reaktore, danas u Evropi ima 168 nuklearnih reaktora čija ukupna instalisana snaga dostiže skoro 150.000 megavata. Najveći udeo ovog nuklearnog kapaciteta nalazi se, po tradiciji, u Francuskoj, koja ima 56 reaktora, potom u Rusiji koja ih ima 37, dok se na trećem mestu nalazi Ukrajina sa 15 reaktora (od kojih se pet u Zaporožju nalazi u ratnom okruženju).

Takođe, i Velika Britanija, Španija, Švajcarska, Češka, Slovačka i Belgija imaju značajne nuklearne kapacitete, a kad se gleda na nivou Evropske unije, situacija je podeljena – pola članica ima aktivne reaktore, a pola nema. Trenutno se i bez zaključaka pronuklearne deklaracije koja je u martu doneta u Briselu, već gradi ukupno 10 novih reaktora – u Rusiji 4, u Ukrajini i Velikoj Britaniji po 2, a u Francuskoj i Slovačkoj po 1.

Dvadeset država na kontinentu, kao i Srbija, uopšte nemaju komercijalne nuklearne reaktore, niti ih trenutno grade. Neke su, poput Italije i Nemačke, imale znatan kapacitet, ali su svoje reaktore ugasile što zbog toga što im je istekao radni vek, što zbog političkih odluka. Prema podacima IAEA, nenuklearnim zemljama se smatra šest suseda Srbije, a to su: Grčka, Makedonija, BIH, Crna Gora, Albanija i uslovno Hrvatska.

Međutim, uprkos tome, Srbija je doslovno okružena nuklearnim reaktorima – u neposrednoj okolini naše zemlje postoji čitav arsenal nuklearnih elektrana. Naime, trenutno je u susedstvu Srbije aktivno devet reaktora koji se nalaze u četiri države: četiri u Mađarskoj, dva u Bugarskoj, dva u Rumuniji i jedan u Sloveniji. Ukupna instalisana snaga ovih postrojenja veća je od 5900 megavata, što je više od snage naših domaćih termoelektrana. Svi ovi reaktori, osim slovenačkog koji se nalazi na Savi, podignuti su na toku Dunava, a neki su na manjem rastojanju od Beograda nego neki delovi Srbije.

NUKLEARNA NEVESTA

Uzimajući to u obzir, kao i problem sa klimatskim promenama i diskusije o gašenju termoelektrana do polovine 21. veka u Evropi, pitanje opravdanosti Moratorijuma otvaralo se više puta tokom poslednje dve decenije. Nuklearna energija je ekološki čista jer nema sagorevanja i oslobađanja CO₂, danas je daleko bezbednija nego u prošlosti, ali ako se ipak desi incident, može prerasti u veliki problem. Polazeći od tih argumenata, još 2007. tadašnji ministar finansija i visoki funkcioner Demokratske stranke Božidar Đelić otvorio je to pitanje, ali je ono izazvalo samo veliku buru u javnosti. Ova debata je, međutim, tada prvi put razotkrila niz teško rešivih pitanja – od odijuma javnosti, političkih izazova, preko finansiranja, izbora vrste reaktora (ruskog VVER ili zapadnog PWR), međunarodnog pritiska, do izbora potencijalne lokacije nuklearke i vrlo izazovnog pitanja manjka nuklearnih eksperata čiji broj sa trajanjem Moratorijuma sve više opada.

Nekoliko godina kasnije, pojavio se jedan drugačiji pristup istom problemu – vezan za loš projekat – koji ništa nije rešio. Naime, 2009. i 2010. godine predsednik Boris Tadić otvorio je mogućnost da se Srbija udruži sa Bugarskom i uzme učešća u dugo odlaganom projektu izgradnje bugarskih reaktora na lokalitetu Belene, koja je ocenjena kao svadba sa “nuklearnom nevestom”. Poduhvat inače nije previše obećavao mada je za Srbiju ovo moglo da reši neke izazove kao što je manjak kadrova i finansija. No, sama elektrana Belene bila je sporna inicijativa na više nivoa, i tehnički i finansijski, ideja nije naišla na odobravanje, a potom se cela inicijativa ugasila sa nesrećom u Fukušimi 2011. godine kada je došlo do potpunog zaokreta u nuklearnoj industriji.

Na sličnu ideju došao je i aktuelni predsednik Aleksandar Vučić kada je prošle godine predložio da se Srbija uključi u projekat izgradnje novih kapaciteta u elektrani Pakš u Mađarskoj. No, to je bila samo jedna od ideja (koja zapravo nije loše prošla u javnosti) u nizu predloga koji su povodom nuklearki stigli sa Andrićevog venca, uključujući onu koja se u poslednje vreme prodaje brojnim liderima nenuklearnih zemalja širom sveta – da počnemo da kupujemo male modularne nuklearne elektrane, mada one nisu još nigde instalisane u komercijalne svrhe, a ne može se govoriti ni da predstavljaju manji rizik.

Energetika danas, a posebno njena nuklearna strana, svakako nije jednačina sa jednom nepoznatom koja ima samo jedno rešenje. Uz klimatske promene i uporedo, narastajuću potrebu za energijom, ni za jednu teritoriju ili državu ne može se reći da je jedno rešenje pravi izbor, već je to pitanje strategije koja uključuje pravljenje izbora na osnovu procene rizika. Zbog toga i u Evropi danas postoji tako mnogo različitih strategija. Francuska je, recimo, potpuno okrenuta nuklearnoj energiji, a Nemačka joj se potpuno protivi. I dok Srbija razmišlja o tome, nije se loše podsetiti situacije u regionu – sa jedne strane, devet reaktora u komšiluku su neizbežan rizik, ali mogu predstavljati i važno iskustvo za buduće poduhvate.

KOMŠIJINA NUKLEARNA KRAVA

Od devet reaktora u okruženju Srbije, sedam za moderator koristi vodu pod pritiskom, što je u naše doba najčešća vrsta reaktora na svetu, ali njih šest, četiri u Mađarskoj i dva u Bugarskoj, predstavljaju rusku VVER tehnologiju, dok se u Sloveniji koristi Vestinghausov PWR reaktor. Dva rumunska CANDU reaktora za moderator koriste tešku vodu, što je nešto ređi izbor.

Bugarska je, inače, lokalna nuklearna sila sa dugom tradicijom, velikom proizvodnjom struje koja je snabdevala ceo region, ali i sa nuklearnim problemima. U Bugarskoj zapravo postoje dve nuklearne elektrane, Kozloduj i Belene, ali samo na jednoj postoje operativni reaktori. Dva reaktora od po 1000 MW u elektrani Belene nikada nisu završena. Njihova izgradnja je zaustavljena početkom devedesetih godina 20. veka, a pokušaj obnove ideje se okončao zbog nesreće u Fukušimi.

U Kozloduju, na obali Dunava, izgrađeno je čak šest reaktora od 1974. godine. Prva četiri su bili reaktori sovjetske tehnologije koji su dugo bili predviđeni za gašenje. Jedinice 1 i 2 su ugašene u decembru 2002. godine, a jedinice 3 i 4 u decembru 2006, neposredno pred ulazak Bugarske u Evropsku uniju. U Kolzoduju danas rade dva ruska, ali znatno savremenija i bezbednija VVER-1000 reaktora sa vodom pod pritiskom koji su izgrađeni 1988. i 1992. godine, ukupne snage 2006 MW, koji pokrivaju oko 40 odsto bugarske potrošnje.

Mađarska u elektrani Pakš, na toku Dunava, nedaleko od srpske i hrvatske granice, poseduje četiri VVER440/V-213 reaktora ukupne snage oko 1900 MW. Oni pokrivaju oko trećinu nacionalne potrošnje struje. Najavljena je izgradnja još dva reaktora od po 1000 MW, što je projekat za koji se govorilo da bi Srbija mogla da se u njega uključi, da tako obezbedi neophodne megavate i stekne ekspertizu za dalji nuklearni razvoj.

Rumunija ima jednu nuklearnu elektranu, Černa voda, koja se nalazi takođe na Dunavu. Postojali su planovi za veći broj reaktora, ali trenutno u Černoj vodi se nalaze dva CANDU 6 reaktora kanadske proizvodnje, snage po 655 MW, koji kao moderator koriste tešku vodu. Ovi reaktori pokrivaju oko deset odsto rumunske potrošnje.

Sa druge strane, na Savi, nedaleko i od Ljubljane i Zagreba, Slovenija ima jednu nuklearnu elektranu, Krško. Ona poseduje jedan Westinghouse PWR reaktor sa vodom pod pritiskom, čija je snaga na pragu oko 690 MW. On godišnje proizvodi oko 40 odsto ukupne potrošnje struje u Sloveniji, a kapacitet je deljen sa Hrvatskom, kao zajednički projekat. Slovenija je najavila izgradnju još jednog reaktora od 1000MW na istoj lokaciji.

Sadašnji reaktor je ušao u petu deceniju. Na Krškom polju je građen od 1974. godine i dovršen 1981. godine, kao prva u nizu nuklearki u SFRJ, ali je potom ostala i jedina. Malo je poznato da su postojali planovi koji su bili dovedeni pred samu realizaciju za izgradnju čitave serije nuklearnih elektrana u SFRJ. Prema tom planu, polovinom osamdesetih se planirala izgradnja kapaciteta od 2000 MW, a zatim još četiri elektrane sa 4000 MW. Da se to realizovalo, i Srbija bi imala svoje nuklearne kapacitete. Bio je raspisan međunarodni konkurs, ali se upravo tada, u aprilu 1986. godine, dogodio – Černobilj. Nakon ove tragedije u Ukrajini, ostale jugoslovenske republike, a posebno Srbija, odlučile su se za nenuklearni put.