Gde su snaga i moć “malog čoveka”

Na prvoj blokadi Gazele 27. novembra 2021, a to je već i ikonički foto-dokumentovano, glumica Jelena Stupljanin je prva kročila na auto-put, stala ispred vozila i zaustavila saobraćaj. Onda smo je videli kao protagonistu u “zabranjenoj” reklami protiv Rio Tinta, koju je javni servis odbio da prikazuje. Na masovnim protestima protiv iskopavanja litijuma obraćala se okupljenima sa govornice pružajući im bezrezervnu podršku zajedno sa svojim suprugom, glumcem Bojanom Dimitrijevićem. “Bitno je da svi zajedno budemo uz meštane Gornjih Nedeljica i okoline”, poručivala je i kada se pridružila blokadi puta kod Loznice. Ministarki kulture javno je otpisala, u znak podrške kolegi Nikoli Koji, da ne razume šta je kultura i da se kultura ne kupuje novcem: “Zato se ne slažemo, draga ministarko i zato nikada nećete razumeti zašto je ovoliki narod na protestima”.

Profesionalni put ju je svojevremeno odveo u Njujork, a po povratku u Beograd, kao i prethodno, najviše vezao za Atelje 212. U njemu trenutno igra u nekoliko predstava, a od novijih u Mami Nebojše Bradića i u komadu Kao i sve slobodne djevojke Selme Spahić, rediteljke iz Sarajeva. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavi Zašto je poludeo gospodin R, koju je režirao Bobo Jelčić iz Zagreba. U Pozorištu na Terazijama, u režiji Nebojše Bradića, igra naslovnu ulogu u predstavi Žene na ivici nervnog sloma. “Vremenu” otkriva: “Za koji dan krećem s probama za novi komad u režiji Ive Milošević u Ateljeu 212”.

Kao kontrapost njenom odveć vidljivom društvenom angažmanu i krutoj oporosti državnog sistema koji neposlušnost teško prašta – umetnost, pozorište i pozorišne kolege čine i dalje snažan zaštitni okvir njenog profesionalnog uspeha i lične slobode.

“VREME”: Ušli ste u aktivizam energično, s puno saosećajnosti prema bilo kome ko se nađe na meti vlasti, postali ste nerazdvojni deo protesta, blokada. Nedavno ste opet snažno reagovali sve noseći jedan dosta emotivan transparent na protestu ispred porodilišta u Sremskoj Mitrovici. U trenutku dok razgovaramo, svi ti prethodni događaji i svi ti problemi i dalje su otvoreni, kao sveže rane, ali čini li vam se da su malo i utihnuli? Kakav je vaš utisak posle svega?

JELENA STUPLJANIN: Za ljude koji imaju težnju da se bore za nešto bolje, najnormalnija reakcija je naprosto to – da reaguju odmah kada se nešto desi. Nažalost, ništa od nabrojanog još nije prošlo. To sve i dalje traje, tinja, sve i dalje čeka priliku da iskoči iz žbuna i da nas opet nečim strašnim iznenadi. Kao što vidimo, priča o Rio Tintu nije prošlost, ponovo se najavljuje kopanje, hoće li ga biti ili ga neće biti, to je konstantna igra živaca. Ta priča nije završena i definitivno će se i dalje dešavati, razvijati.

Subjektivno, moj unutrašnji osećaj prema svim tim stvarima kaže sledeće: iz kojeg god razloga i ma koliko ja zapravo suštinski nastojala da se sklonim i posvetim svojoj profesiji glumi, ma koliko nastojala da “ne čačkam mečku” i ne budem tamo gde, kako se obično kaže, “ništa ne možeš da uradiš”, takvi događaji me lično jako pogađaju i stvaraju zdravorazumsku potrebu za otporom, da tome kažem “ne”. Baš kao u osnovnoj školi, barem u mojoj generaciji kada smo bili deca, pa kada se neko potuče ili neko bije mlađeg, uvek je neko od nas skakao da kaže: “Ej, šta ti je”, pa isto tako i sada. U mom slučaju, to je prirodna potreba da nasilnicima, bio to državni aparat ili doktor nasilnik ili sistem koji nasilno vodi ka nečemu što po svim kriterijumima nije normalno, kažem: ne, dosta.

Mogu li ovde empatija, aktivizam, ulični protest, na kraju i dovesti do željenog rešenja?

Time sada zalazimo u sferu politike, to je više političko pitanje. Mogu da vidim i svesna sam toga šta sve ovde ne može da se uradi, ali kao i svaki put do sada, i dalje smatram da nije na meni da razmišljam da li će nešto moći dalje da se uradi ili ne, jer ja nisam političar. Ne bavim se time, niti me zanima da se time bavim. Ono što očigledno kod mene postoji to je ljudski impuls da ne dozvolim da samu sebe ućutkam kada vidim da se nešto loše dešava i zato reagujem. Jasno je meni u kakvoj zemlji živimo i da će ko zna kada doći do suštinske promene sistema. I moram sada da citiram svog supruga Bojana Dimitrijevića, koji u trenucima kada padnem u očaj zato što se ništa ne menja, zapravo objasni prirodu i moje i njegove potrebe da društveno delamo, da javno govorimo: “Na kraju dana, bitno je to da li si ti lično na strani dobra ili na strani zla”. Kao i u svakoj sagi, dobro neće odmah pobediti niti, u krajnjem, ja nešto radim da bi dobro pobedilo – nego zato što naprosto želim da pripadam toj strani. I to je sve što ja mogu da uradim. Dalje od toga ne zavisi od mene.

Od koga onda konkretno zavisi dalji tok i ishod borbe?

Uzmimo kao primer ovu situaciju s akušerskim nasiljem. Krenulo je s porodiljom Maricom Mihajlović i smrću njene bebe u porodilištu u Sremskoj Mitrovici, za sve to vreme je Ana Mihajlovski na instagram “storijima” objavljivala ogroman broj sličnih strašnih iskustava žena. Zatim je u javnost izašla i Jelena Ivković, žena koja je kod istog doktora u Sremskoj Mitrovici izgubila bebu pre godinu dana, aktivisti “Kreni-Promeni” iz Sremske Mitrovice organizovali su protest ispred tamošnjeg porodilišta, Jelena Riznić iz Ženske solidarnosti organizovala je protest u Beogradu ispred Ministarstva zdravlja, žene u Vranju imale su zatim protest protiv akušerskog nasilja. Društvene mreže su gorele, nema ko se povodom akušerskog nasilja i onoga što se desilo Marici nije oglasio, takođe među njima je bio i veliki broj mojih kolega. Hoću reći, kada treba da dođe do borbe običnih građana, “malog čoveka”, mi smo tu.

Međutim, mi imamo sutuaciju da lekari iz Sremske Mitrovice pod pritiskom “malog čoveka”, ne političara nego “malih ljudi” kao što smo mi, urade obdukciju i kažu da je beba preminula zbog nasilja. Nakon toga, predsednik države primi Maricu i njenog supruga i kaže kako će sve uraditi da se taj slučaj ispita, a sutradan ministarka zdravlja Danica Grujičić izjavi kako su kolege potrčale i prerano donele odluku o krivici doktora te da će se tek pravom obdukcijom, ne znam kakvom, suditi. Dakle, to dalje očigledno postaje vrlo politička priča. Videćemo, naravno, šta će se dalje dešavati, ali čini mi se da je i ovo slučaj za neke hrabre političke aktere sa vrlo promišljenim, “bezobraznim” planom kako to dalje da se izgura u zemlji gde normalan sistem ne postoji.

Kao što je rekao jedan mladić u Sremskoj Mitrovici, “mi građani smo ostavljeni na putu koji vodi u anarhiju”. A anarhija nikome ne pomaže, naprotiv. One večeri kada smo imali, doduše, jednu isplaniranu, nameštenu anarhiju ispred Skupštine Grada, desilo se da su nevini studenti osuđeni i da su završili u zatvoru u kome i dalje sede.

Kako na vas lično, kao aktivistkinju, kao nekog ko ulaže sebe, deluje uputstvo ili “upozorenje” da predstoji veoma duga borba. Postoji li strah od iscrpljivanja?

Na mene to deluje prilično demorališuće. Iskreno me zanimaju koraci te borbe i mislim da građani trenutno ne znaju te korake. Jer ako nas pozovu na ulicu, a izlazili smo sto puta na ulicu i ništa se nije promenilo, prirodno je da ljudi pitaju: “A zašto opet na ulicu?”. Šta je cilj ulice ako na ulici ne može da se dobije ono što se tamo traži. Ako se od građana očekuje da pristanu na borbu, prirodno je da građani čuju koji je plan te borbe. Sve češće se pitam, u stvari, ja se stalno pitam – šta je ova borba? Protiv koga se mi to zapravo borimo? Šta je i ko je naš “neprijatelj”, ona druga, suprotna strana i nažalost, mislim da je to sve češće neartikulisano. A to nas dovodi do toga da sve dublje padamo.

Kako to mislite? Na primer, u slučaju Rio Tinta, ne znate protiv koga se borite?

A kako da znamo kada se stalno menjaju informacije? I ne samo da se stalno menjaju, nego informacije i nisu do kraja dostupne. Ono što nam se jednom kaže da jeste, posle nekoliko meseci ili godina tvrdi se da nikada nije rečeno. Naprosto, moraju da se otvore sva dokumenta, da se izjave više ne menjaju, jer ovako se stvarno ne zna šta se tamo dešava i šta se tamo radi. Ne zna se ništa, kako i kad je sve počelo, zašto ovo može, zašto ono ne može, zašto ne može poljoprivreda, zašto može litijum, zašto sve tako mora, zašto, zašto, zašto… Pitanja oko litijuma je bezbroj, a odgovora pravog nema. Razumem da vlast namerno tako i radi. Godinama nas ubija u pojam direktno vređajući našu inteligenciju, javno nas vređajući i ako smo došli do toga da je na sve što mi uradimo njen odgovor “pa, šta?!”, onda mi se čini da nije produktivno misliti kako građani “neće da se bore”. Jer, prirodno je da ćemo svi u jednom trenutku reći: “Ja imam samo jedan život i moram da gledam samo sebe”. Iako sam lično mesece stvarno ostavila na ulici izlazeći na proteste, boreći se, ne čitajući knjige, ne odlazeći na kastinge, ne dobijajući nove uloge, kompromitovana, prozivana, sve češće se pitam: dokle? Ljudi jesu masovno izlazili. Samo, jedno je biti građanin i to šta kao građanin uopšte možeš da uradiš, a drugo je boriti se kao političar.

foto: marija janković

Stavljate sebe van političke sfere, pa u tom svetlu možda i priča o prihvatanju ili neprihvatanju mandata opozicije nosi etiketu politike?

Iskreno, nisam se bavila tim pitanjem. Suština problema i jeste u tome: ko sam ja ili ko smo mi, kao građani, da uopšte toliko pričamo o politici i da se duboko razumemo u nju. Jesam osvešćena osoba i na političkom i na društvenom nivou, i zbog toga što aktivno učestvujem u svemu želim da znam šta se dešava kod nas. Ali politika je ozbiljna nauka i ne mogu toliko da znam o nečemu što i nije deo mog posla. A čini mi se kao da se nekako očekuje od nas, građana, da sve pratimo i sve znamo, i to svakodnevno, non-stop. Jer, ako ne pratimo, onda smo mi zbog nečega “krivi” što živimo u ovakvoj zemlji. A nije tako. To je bukvalno guranje građanina ne u ulogu političara, nego u samog političara, a građani nisu dužni o tome da znaju, niti to da budu.

Ko, po vašem mišljenju, to očekuje i ko od građana pravi političare?

Mislim na to kada se kaže “zavisi od građana”. Evo, sada, ne znamo da li će se Evropa angažovati i izboriti za našu izbornu pravdu, što navodno zavisi od nas građana. Šta zavisi od mene? Apropo toga moram da kažem kako je odličan potez dveju studentkinja Emilije Milenković i Staše Cvetković, koje su otišle u Brisel. I Dobrica Veselinović je bio u Briselu. To su odlični koraci. I to je ono što profesionalni političar može da uradi. Postoji izraz “pičovanje” (od engl. startup pich – prezentacija, pokušaj ubeđivanja poslovnog partnera, prim. aut.) koji se koristi u filmskoj industriji, kad “pičuješ” svoj film. U političkom smislu, u Briselu “pičuj” svoju politiku. Ali ne možeš da dopustiš nikome iz Evrope da ti kaže – pa to zavisi od vaših građana. Građani su glasali za opoziciju, ali su glasovi pokradeni! Šta dalje građani mogu da urade? Da izađu na ulicu. Pa, izašli su na ulicu. I dobili batine. Neki studenti su još u zatvoru. Pa, šta dalje obični građani mogu da urade u zemlji gde se zakon ne poštuje i gde se brutalna sila primenjuje na mirnim demonstracijama?!

Zamerate li drugima oko sebe što ćute, što nema mnogo više onih koji su spremni da izađu i kažu “ne”?

Ne zameram. Nisam sklona razmišljanju o tome šta će drugi da urade, nekako to nije deo moje priče. Ne znam kako bi se ti drugi ljudi ponašali, zapravo ne znam ni kako misle. Što se mene tiče, uvek i isključivo idem samo zbog onih koji su u tom trenutku ugroženi. I nisu samo oni ugroženi, svi smo ugroženi. U slučaju pokradenih izbora, to je tek očigledno, ukradeni su direktno naši glasovi, moj glas. Ali, nemam očekivanja o tome da li će istim putem krenuti bilo ko drugi. Ovde se vraćamo na temu koliko su i do sada ljudi izlazili, gde su sve bili, u kakvoj su uopšte situaciji oni koji ovde žive. Mislim da je istina na kontra strani od popularne ideje da ljudi nisu svesni gde žive i da ih ne zanima politika, već je istina da su ljudi zapravo svesni da ovde ne može ništa da se promeni. Nekad uhvatim sebe u mislima da su oni koji su ostali kod kuće pametnije prošli nego ja.

U kom smislu? Šta je posledica njihovog neaktivizma odnosno vašeg aktivizma?

Mogu sad već slobodno da kažem, pomirila sam se s tim što me nema u televizijskim ulogama, u serijama, jer takve uloge već dugo ne dobijam. I vrlo sam pomirena s tim da se to neće desiti ni u neko skorije vreme. Poželjno je da glumac ili glumica, zbog same prirode zanimanja, treba da budu kao neka nenapisana knjiga kako bi se tu razni likovi upisivali. Ako sam ja neko ko je prepoznat po bilo kakvom radu van uloga, koji nema veze s mojom profesijom, većina i produkcije i reditelja zvaće glumicu koja ih ne opterećuje ličnim sadržajem radije nego nekoga koga publika može vezati za neke druge priče. Posebna stvar je i to što sam bila prozivana u Skupštini, Pink je pravio video, javno ili tajno sigurno sam se zamerila nekima i svojim društvenim angažmanom zatvorila neka vrata za sobom.

A u pozorišnom radu?

U pozorištu, ljudi sa kojima radim, prvenstveno reditelji, a i Atelje 212 gde najviše radim, ostali su pre svega otvoreni za umetničko stvaranje i delanje. Ljudima sa kojima radim nije prvenstveno šta radim van pozorišne sale, već to šta mogu na sceni da dam. I na tome sam im, moram da kažem, beskrajno zahvalna.

Među vašim istomišljenicima su ljudi koji vam se dive, koji vas nazivaju heroinom protesta. Vaš angažman se doživljava kao inspiracija za druge, da se i oni probude i bore sa istom strašću kao i vi.

Moram reći da moj društveni angažman nema takav, nameran plan, pre bi se reklo naprotiv. U stvari, ako ćemo iskreno, jako sam tužna zbog svega ovoga. Zato što bih volela da se prepoznajemo po poslu, profesiji kojom se bavimo, da svako u svom poslu ima osobu koja ga inspiriše i da nam to bude dovoljno.

Da, ali život osvešćenih i hrabrih u jednom posve drastičnom društvu kao da ne nudi veliki izbor, niti modele drugačijeg ponašanja.

Živimo u duboko opresivnom društvu. To nije radost, više bih volela da se na drugi način upoznajemo. Meni su inspiracija i Ceca Bojković i Seka Sablić koje su izvanredne u svojoj, glumačkoj profesiji. Ali, ne vidim ih u vodećim ili glavnim ulogama u filmovima i serijama koje se trenutno prikazuju. Mi smo sada postali inspiracija jedni drugima u kategorijama aktivizma, hrabrosti.

Imate li utisak da se društveni, politički događaji ipak mogu okrenuti u pozitivnom, očekivanom pravcu?

Faza pesimizma je apsolutno normalna, a naročito nakon tek završenih izbora. Mi se naprosto sada tako osećamo, kao gubitnici, i imamo prava da se tako osećamo jer su izbori prošli kako su prošli. Međutim, to je samo osećanje, a osećanja nisu činjenice. Šta će dalje biti i da li će se nešto promeniti, opet ću reći, nisam neko ko to može da zna pa čak i da razmišlja o tome, jer se ne bavim politikom. Stvari će se promeniti ako postoji plan za to da se stvari promene, konkretan, dobar plan. Naravno da on zavisi od mnoštva faktora, pre svega finansijskih kako bi se taj plan dalje razvijao jer su opoziciji pre svega preko potrebni mnogi stručnjaci.

Jedan period života, oko 12 godina, proveli ste u Americi. Da li ste se interesovali za društveni aktivizam i tamo i naprosto šta ste mogli da uvidite?

Jesam, tamo sam živela upravo u vreme kada se dešavao pokret “Okupiraj Wall Street”, kada su prvi put izašli na ulicu “Mi smo 99 odsto” protiv “Jedan odsto”, to su bile čuvene demonstracije. Naravno da sam bila i na ulici sa svojim prijateljima u protestima protiv policijske brutalnosti za “Black Lives Matter”. Tada sam i bukvalno na koži svojih prijatelja videla mračnu stranu američkog sistema. Najzad i shvatila da ne mogu da pobegnem od sebe i svog aktivizma, gde god da se nalazim. S druge strane, nikada ne mogu reći da je tamo i ovde isto, jer razlike su kao nebo i zemlja, iako oba društva nose svoje složene probleme.

U kom smislu? Koja je mogućnost “malog čoveka”, građanina, da se izbori za svoje pravo, tamo i ovde?

Za razliku od svih drugih zemalja, i to je vrlo upadljivo – kod nas se zakon ne poštuje. Mi često i slušamo o tome, kod nas stručnjaci govore kako zakoni postoje, čak su i dobri, ali primena tih zakona, njihova odbrana je sasvim druga priča. I to je suštinska razlika. Naravno da postoje problemi u svakoj zemlji, ali da li se u Americi zakoni poštuju, odnosno ako se ne poštuju da li su počinioci sankcionisani, svi pa i “prljavi detektivi”? Apsolutno da. Možda je potrebno neko vreme da se dođe do pravde, ali do pravde se dolazi. Čuvena je njihova rečenica koja se promoviše stalno i svuda: I know my rights (Znam svoja prava). I to niko ne sme da prekrši, a kada prekrši, kao što se dešavalo u slučajevima policijske brutalnosti, cela zemlja izađe i protestuje, vlast se zbog toga menja.

U vašoj društvenoj vidljivosti, borbi, postoji li jasan politički aspekt? Politički okvir, ideja?

Jedina moja ideja je, trenutno, da se poštuje zakon, da institucije rade svoj posao. Što se tiče Rio Tinta, da se otvore dokumenta, da se daju jasne informacije, da postoje jasni odgovori. Što se tiče akušerskog nasilja, pa koliko je strašno da doktor koga zovu “Mesar” porađa žene, godinama unazad ima smrtne slučajeve beba, a majke vređa po nacionalnoj osnovi? I opet se vraćam na nepostojeće institucije koje ovo ne sankcionišu. To su sve osnovne stvari koje kod nas ne postoje. Šire u idejnom smislu – ja sam vegetarijanac, verujem u klimatske promene i znam da udišemo katastrofalan vazduh, verujem da ekologija mora da bude mnogo osvešćenija kod ljudi koji žive ovde, ali i globalno, verujem u obnovljive izvore energije, zdrave materijale, verujem da AI može da pomogne ljudima, ali samo ako se usredsredi na to da planeta bude zelenija, humanija. Da li je to politički pravac ili ne, neko će reći da jeste, ali ja na to ne gledam u kontekstu stranačke politike već kao na elementarna ljudska prava.

Najzad, ako bi sutra bili izbori, da li biste ponovo izašli na njih?

Pa da, ja izlazim na izbore pa izlazim, to više i nema veze s tim da li oni nešto mogu da promene i koliko mogu da promene. Ali, ne mislim da bi opozicija izašla na izbore pod istim uslovima. Kako sada stvari stoje, stvarno ne mogu da vidim sledeće izbore pod istim uslovima, za mene je to nezamislivo.