Foto: AP Photo/Darko Vojinović
Mesto dodira fabrike laži i nasilja i stvarnosti počelo je da popušta. Omanji rat u Banjskoj i jesenji štrajkovi i protesti posledice su klizanja i odranjanja tla na kome Vučićevi naprednjaci stoje
I onomad je bilo tako: ako uspemo da obezbedimo salu uđe nas nekoliko desetina ili nekoliko stotina i slušamo neke pametne ljude, dok nas sa partijskih glasila polivaju kiblama najgnusnijih izlučevina. Po ulicama ordinira partijska policija sačinjena od kriminalaca, ratni i mirnodopski zločinci upravljaju novcem i aparatima prisile, aktiviste prebijaju, a umelo je to i da ubije. Govorimo o Miloševićevom režimu Da li je bilo nade? Možda tek na dan glasanja 24. septembra 2000. godine kada smo videli ogroman broj ljudi koji se sliva na glasačka mesta i odliva s njih, potom 5. oktobar i prva srpska Republika.
Sličnosti su uočljive, ali i razlike. Vučićev režim svakim danom povećava nasilje i kako se izbori budu bližili nasilje će, bez ikakve sumnje, bivati još brutalnije, ali još uvek nisu počeli da ubijaju (osim ako Olivera Ivanovića, čuvara iz Hercegovačke, decu „Ribnikara“ i ljude pobijene u okolini Mladenovca, ne smatramo žrtvama režima).
Miloševićeva Srbija bila je potpuno rasturena od sankcija i bombardovanja, dok je Vučićeva Srbija jednako razvaljena, ali bez sankcija i bombardovanja. Moglo bi se pomisliti da će ljudi zaključiti kako jednak stepen razaranja u dva naizgled odvojena slučaja (jer, naravno, reč je o kontinuitetu propasti) ide na štetu Vučiću – Vučić je, naime, Srbiju razorio svojeručno, bez pomoći NATO-a, te bi, po nekakvoj logici, trebalo da bude kažnjen zbog toga – no takvim se misaonim dometima prosečnog glasača ne treba nadati: samo su bombe po glavi stanovnika tog i takvog glasača otreznile, i to ne naročito ubedljivo – setimo se da je Milošević izgubio predsedničku stolicu, ali da ga nije uhvatila panika još neko vreme je, zahvaljujući komotnoj većini, mogao da upravlja parlamentom i vladom.
Najzad, Milošević je ostajao bez novca, dok Vučić i dalje izdašno koristi zajednički novac za partijske i sopstvene ciljeve. Da li nam sličnosti i razlike mogu pomoći da shvatimo šta će se događati do 17. decembra, a naročito posle njega?
Medijsko i stvarno nasilje
Proevropska i antifašistička opozicija već je dosta toga uradila, a sada joj ostaje da to što je uradila sačuva, dok će ostalo uraditi erozija režima. Šta to, međutim, znači? Šta je to proevropska opozicija uspela i o kakvoj eroziji govorimo?
Posle masakra u Ribnikaru veliki deo Srbije izašao je iz katatonije, jer vrlo je dobro shvatio gde je i šta je uzrok tom nemislivom događaju: vlast Aleksandra Vučića. Protesti Srbija protiv nasilja bili su, uprkos svemu što se moglo čuti, zahtev za opozicionim političkim delovanjem, što su organizatori i proevropske stranke dobro shvatili i, opet uprkos svemu što se okolo pričalo, strpljivo i dobro izneli stvar, te su iz protesta izvukli najviše što se moglo izvući: ispunili su očekivanja i udružili se u jednu političku grupaciju. U međuvremenu tlo je, po prirodi stvari, počelo da se izmiče varvarskoj strukturi na vlasti, što znači da je erozija vrlo masivna i, za ovaj režim, nezaustavljiva: mesto dodira fabrike laži i nasilja (koja radi 24 časa dnevno) i stvarnosti počelo je da popušta. Omanji rat u Banjskoj i jesenji štrajkovi i protesti samo su posledice klizanja i odranjanja tla.
S jedne strane, dakle, imamo ozbiljno uzdrmanu vlast za koju je teško očekivati da može da povrati ravnotežu i kontrolu, te da popuni oštećenja na svome zdanju koje će samo nastaviti da se kruni, jer reč je o zakonitosti: oni za drugo i za bolje ne znaju. S druge strane imamo opoziciju – proevropsku i antifašističku – koja je i dalje goloruka, ali, ovoga puta, iza nje stoji značajan broj građana. U ovom je trenutku nemoguće predvideti kakve će učinke proizvesti izborna kampanja, mada je, bez velikog rizika od greške, moguće pretpostaviti kako će se ponašati SNS: brutalnost, neistine, medijsko i stvarno nasilje, besomučna krađa, najprizemniji načini dodvoravanja glasačima, kupovenje glasova, ucenjivanje, sve smo to videli i doživeli i sve ćemo to još jednom videti i doživeti (a možda i preživeti).
Očekivanja i izazovi
No, ovoga puta pitanje je da li će to SNS-u biti dovoljno da dobaci do 40 odsto glasova. Opozicija će raditi šta može, ali neće biti mnogo vidljivija nego bilo u kom trenutku u poslednjih 11 godina, premda će se sinergijski učinak udruživanja nesumnjivo osetiti, pre svega u radu na terenu. Koliko-toliko očuvana infrastruktura Demokratske stranke, postojana inercija Zeleno-levog fronta, stabilan centar oko Stranke slobode i pravde, nova lica poput Pavla Grbovića (koji nije napravio nijedan gaf do sada), te desno krilo proevropske opozicije koje drže Aleksić i Ponoš pre svega, daje šansu da se prebaci 30 odsto glasova (po istraživanjima i 35 odsto, ali mi se držimo pesimističnije procene). Borba za Beograd i veće gradove posebna je priča.
Od decembarskih izbora ne bi trebalo očekivati dramatičnu promenu parlamentarnog odnosa snaga, a tu okolnost ne bi promenilo ni značajno povećavanje broja opozicionih poslanika jer stvarna moć je već sabrana u Vučićevim rukama, te sve dok bude imao većinu u parlamentu – zajedno s Dačićem, naravno – neće doći do usporavanja pada Srbije u ništavilo. Ali značajan, pa čak i relativan uspeh opozicije na ovim izborima, računajući i preuzimanje Beograda, iznedrio bi novi zahtev koji će opozicija, takva kakva je, morati da uvaži i da radi na njegovom ispunjenju: učvršćivanje odnosa u sopstvenim redovima i stvaranje koherentnijeg bloka koji bi, ako već ne preraste u jednu partiju – možda je to previše očekivati – morao da očuva jedinstvo do sledećih izbora.
Zahtev težak, ali moguć. Jer, takva bi formacija, između ostalog, mogla da uđe u pregovore sa strancima (sa rascepkanom opozicijom Evropska unija, razumljivo, nije želela da pregovara), a bez pomoći svojih evropskih prijatelja, koji su se jasno distancirali od njega, Vučiću nema političkog života.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Dragan J. Vučićević: „Lazović je njihov kandidat za premijera“. Jovana Jeremić: „Strašno!“ Vučićević: „Taj maneken pivarske industrije, ponositi alkoholičar...“ Jeremić: „Strašno!“
"Opozicionu kampanju vidim, koliko mogu da je vidim u jednom delu medija i na društvenim mrežama, ali to su resursi sa kojima opozicija raspolaže. Vidimo da je koalicija Srbija protiv nasilja juče počela sa skupovima", kaže za portal "Vremena" politikolog Boban Stojanović
Veliki broj građana nema ambiciju da se aktivno bavi politikom, kao ni četrnaestero govornika koje sluša u raznim gradovima Srbije. Ali svi oni i te kako žele da učestvuje u kreiranju odluka koje utiču na društvo, lične i sudbine vlastite dece. Politika je suviše važna da bi se prepustila političarima
“Čovek postavlja sebi i pitanje šta je uradio u svom životu, a ne samo u svom poslu. Dakle, živeti u vremenu koje je naopako, ne reagovati i ne usprotiviti se – naročito ako postoje objektivne mogućnosti da se moj glas čuje – to nije samo moja obaveza i dužnost, nego i pitanje časti. Zato sam prelomio, svestan svih nevolja i pretnji. Ova garnitura na vlasti ima raznih mogućnosti da može da mi naudi i, boga mi, ne štede se u tome. Ali ja sam na to spreman. Spreman sam da s tim živim, spreman sam da se branim i spreman da se uzdignuta čela nosim sa svim njihovim napadima”
Pokrajinski izbori su napokon ozvaničeni. Proevropska opozicija, kao na republičkim i beogradskim izborima, nastupa ujedinjena na listi Srbija protiv nasilja. Koje će još koalicije učestvovati i šta obeležava ove izbore
