Legenda veli da je pravnički jezik precizan, čist, bez ukrasa, bez viškova i bez manjkova (zato nedvosmislen), a da je, u svojoj svedenosti, naročito rafiniran u tekstovima ustava i zakona. Ako ustav i zakone piše obrazovan ustavopisac, poznavalac pravne tradicije i jezika poput Valtazara Bogišića, na primer, to zaista ume biti tako. No, ako je zakonodavac neuk, a pisac polupismen, jezik biva neprecizan, višesmislen ili besmislen, a tekst neupotrebljiv. To je slučaj sa srpskim zakonodavcem. U Zakonu o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma (“Sl. glasnik RS”, br. 89/2021) dva stava drugog člana tog Zakona glase ovako: 1. Srpskim jezikom, u smislu ovog zakona, smatra se standardizovani tip srpskog jezika, kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture. 2. Matičnim pismom, u smislu ovog zakona, smatra se standardizovani tip ćirilice srpskog jezika, koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta.
Impresivno je da neko u 37 reči uspe da sabije toliko besmislica te da demonstrira svu raskoš svog neobrazovanja i gluposti.
Ostavićemo po strani pravničku poštapalicu “u smislu ovog zakona”, koja se pojavljuje u obe rečenice, iako bi zanimljivo bilo čuti pravnike kako je opravdavaju. Najpre ono o čemu je već puno rečeno (podsećanje, dakle, na to da naš neuki zakonodavac nije slušao ništa i nije slušao nikoga dok je pisao zakon): pismo, po definiciji, ne može biti uporištem identiteta jer pismo je konvencija, dogovor, slučajnost. U konvenciji, dogovoru, slučajnosti, nema nikakve nužnosti. Identitet je pak stvar nužnosti. Ako se, jednoga dana, dogovorimo da glas “š”, na primer, pišemo drugačije, u nama se i svetu neće promeniti ništa. Savršeno je nevažno kako se piše glas “š”, na primer: “ш”, “ch”, “sh”, “s”, ili “*/”, ili “<#/”, jer kako god da se označi, taj glas, “š”, ne menja svoju prirodu. Naš neuki zakonodavac, međutim, uveren je da je ćirilica nešto poput petlove krvi u vudu ritualu, te da bi prave Srpkinje i pravi Srbi, ukoliko se ne poškrope krvlju tek zaklanog petla, dakle ukoliko ne pišu ćirilicom nego, na primer, latinicom, pogubili svoje duše.
Naš je zakonodavac, potom, uveren da ukoliko zna svih trideset ćiriličnih znakova (dobro, možda ne baš svih trideset), zna i jezik, ali to svoje uverenje izneverava upravo u stavu kojim se dotiče jezika. Za njega jezik je, kako i piše u stavu 1 člana 2 Zakona, sredstvo. Sredstvo za otčepljenje odvoda? Sredstvo za lakšu probavu? Prevozno sredstvo? Sredstvo za zaprašivanje komaraca? Ili misli zakonodavac na nešto poput čekića, kašike, pincete, ili kuglcange Schroeder od 25 centimetara koje se koriste u ginekološkim zahvatima? Dakle, možda zakonodavac veruje da se jezik svodi na instrument, na ono što posreduje u komunikaciji, na primer, kao što ušni levak Hartman služi otorinolaringologu da gvirne u pacijentovo uho? Zabavno je (premda i zastrašujuće) da neuki zakonodavac, kome su usta puna identiteta, ne zna da je upravo jezik armatura identiteta, te ga proglašava pukim sredstvom. I jezik je konvencija, naravno, ali od onog vremena kada se bog na ljude naljuti – jer pomisli da htedoše vlast da mu otmu – i u besu poruši im kulu vavilonsku (koju, podozrevaše On, gradiše s namerom da se uspnu do prestolja Njegovog i verovatno ga uhvate na spavanju), jezik je konvencija koja se, da tako kažemo, prenosi majčinim mlekom i ne dâ se tako lako zameniti drugim jezikom. Jezik, utoliko, nije “opšte dobro nacionalne kulture”, kako nesrećni naš zakonodavac smatra, zato što kultura jeste jezik, zato što jezik utemeljuje svaku opštost, zato što se jezik kao vrednost može samo jezikom legitimisati. Ne stoji jezik između čoveka i sveta onako kao plug, kao oruđe, kao sredstvo za rad, stoji između onoga ko obrađuje zemlju i same zemlje – pa kad zameniš plug to ne menja ni zemlju ni vlasnika pluga – niti jezik služi pukom prenošenju informacija, već je upravo jezik ono što stvara svet, ono što neko jeste (ne postoji identitet izvan jezika), dakle armatura identiteta.
Svaka identifikacija se događa u jeziku. Nema Srbina koji to nije pre svega u srpskom jeziku. Ako ga nešto određuje, određuje ga jezik (a ne pismo). “Srpkinja sam”, kaže se na srpskom, kao što se “ne osećam se Srbinom” takođe kaže na srpskom jeziku. Jezik prethodi etničkom identitetu. Jezik je uslov identiteta, kao što je i uslov neprihvatanja identiteta u onoj meri u kojoj ne pristaje na jednu (nacionalističku, šovinističku, patriotsku) varijantu toga jezika. Zbog toga kultura koja gubi jezik gubi sebe i gubi svet. Naš neuki zakonodavac, kao što vidimo, ulaže značajan napor da srpski jezik svede na meru sopstvene nepismenosti i nekulture, da tu kulturu ćirilizuje, da je načini nedostupnijom za nekoliko miliona ljudi koji sebe ne doživljavaju kao Srbe (iako, nuto jada, govore istim jezikom kao Srbi, jedino ga drugačije zovu, dogovorili se da ga drugačije zovu, ali se taj jezik, kao što smo, deco, naučili, neće promeniti zato što smo se dogovorili da ga zovemo drugačije), da ga zatvori u sebe, da ga načini palanačkim, da ga liši razmene životodavnih sokova s drugim kulturama makar tako što će prognati latinično pismo (možda će nas razumeti, ali neće moći da nas čitaju), te da ga, na kraju, pusti da slavno premine. Jezik našeg zakonodavca proizvoljan je, nevezan logičkim i gramatičkim pravilima za stvarnost, a svet koji nastoji da stvori upravo je svet po meri tog i takvog jezika: skrnav, besmislen, nemušt, tužan, lažljiv, polumrtav, beznadežan.
