Politika poskupljenja i odloženih reformi

Ako sve bude kao što je trenutno, ova godina će biti mnogo mirnija kada je tržište električne energije u pitanju. To se vidi i po tome što ovog leta nema panike i priča o tome kako ćemo se na zimu smrzavati i kako će ova, 2023. godina biti još teža nego ona prethodna.

Na sreću, prethodna zima bila je blaga pa se tmurne najave iz vrha vlasti da ćemo imati mnogo problema kada bude počela grejna sezona nisu obistinile. Ko može da se seti, u leto prošle godine elektroenegetski sistem bio je pred slomom jer se pokazalo da se najveće preduzeće u Srbiji EPS nalazi pred kolapsom i da čitav energetski sistem zavisi od svakodnevnog uvoza električne energije. Kada se ima u vidu da je za uvoz bilo potrebno potrošiti skoro milion evra na dan, a cena struje je zbog rata u Ukrajini odletela u nebo, nije bilo čudno što je već od juna vlast grmela da mora da se štedi, da se bude pažljiv i vidi kako će da se pregura zima.

“Ova zima (2022/23) biće teška, a ona naredna biće još gora”, poručivao je više puta predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je na sebe preuzeo ulogu portparola Elektroprivrede Srbije. Ova kompanija, kojom je godinama upravljao SNS kadar iz Obrenovca Milorad Grčić, kome su se izrugivali zbog toga što nije imao neko prethodno iskustvo u vođenju velikih sistema, našla se u situaciji koja je izgleda gora od one posle bombardovanja 1999. godine.

Ispostavilo se da je samo za osnovno funkcionisanje firme potrebno iz budžeta dati više stotina miliona evra i da način na koji se upravljalo od smene Aleksandra Obradovića zvanog Čez u martu daleke 2016. godine nije imao mnogo veze sa strategijom razvoja energetskog sistema, nego više sa insistiranjem režima da se na kopovima ovog preduzeća kopa što više da bi se “naduvali brojevi”, i da bi taj “strujni buldožer” terao napred srpski BDP.

Slom sistema ogledao se i u tome što je tadašnja ministarka za energetiku Zorana Mihajlović bila potpuno isključena iz kontrole upravljanja EPS-om i bila svedena na ministarku za zamenu solarija u okviru projekta povećanja energetske efikasnosti.

POMOĆ PRIJATELJA

Slom u leto 2022. godine bio je stvaran i doneo je ogroman strah kod Vučića i njegovog tima. Ono što se sada zna jeste da je on u tim kritičnim danima zatražio pomoć od tadašnjeg norveškog ambasadora (koji je nedavno završio svoj mandat u Beogradu i bio svečano ispraćen), i “pomoć” je stigla. Javnost je ubrzo saznala da je Vlada Srbije, njeno Ministarstvo finansija (ministar Siniša Mali) angažovalo norvešku kompaniju “Ristad enerdži” u cilju sprovođenja kompletne analize rada i funkcionisanja EPS-a, kao i savetovanja kada je u pitanju strateško upravljanje ovom kompanijom u budućnosti.

Samo objavljivanje informacije prošle jeseni o tome da je došlo do ovog sporazuma uznemirilo je dodatno Vladu Srbije i, čini se, koštalo političke karijere Zoranu Mihajlović, dotad jednu od uzdanica vladajuće SNS i decenijske ministarke i potpredsednice Vlade. Ona je prepoznata kao osoba koja je dostavila novinarima dnevnog lista “Nova” informaciju o tom dogovoru, ali se dugo ništa specifično o celoj akciji nije znalo.

Sve se ubrzalo izborom Dubravke Đedović na mesto ministarke za rudarstvo i energetiku i posle zajedničke posete koju su ona i Vučić imali u zimu Norveškoj, počeli su da proviruju delovi planova za budućnost EPS-a i elektroenergetskog sistema Srbije.

Pre toga, na mesto direktora u V. D. statusu bio je postavljen Miroslav Tomašević, čovek EPS-a koji je čitavu profesionalnu karijeru proveo u tom preduzeću i za sve to vreme nije imao mrlje u karijeri. On je sa svojim timom, i uz pomoć novca koji je stizao iz budžeta i iz zajmova, uspeo da uspostavi kontrolu nad funkcionisanjem firme i da se na kraju prvog kvartala 2023. godine pohvali pozitivnim bilansima.

Uporedo sa ovakvom dinamikom u Vladi i u samoj firmi, struja je za privredu i domaćinstva nekoliko puta poskupela i sa najavljenim poskupljenjem u novembru ove godine (novih osam odsto), i onim koje bi trebalo da bude u maju 2024. godine, Srbija će izaći daleko iz zone onih zemalja u kojima je struja socijalna kategorija, kako se to decenijama unazad govorilo. Poskupljenja dolaze kao deo paketa dogovora sa MMF-om, koji se ispostavlja kao ključni donosilac odluka kada su ovako teška pitanja na dnevnom redu. O tome da li je struja socijalna kategorija ili ne dugo se vode rasprave, ali jedno je jasno: norveški konsultanti koji su dovedeni da pregledaju EPS i tržište i da predlože način rada i poslovanja u budućnosti insistiraju na tome da cena kilovata bude tržišna, a da Vlada Srbije preko drugih mehanizama subvencioniše one građane koji ne budu mogli da je plate. Jednostavnije, razliku između tzv. tržišne i “cene za sirotinju” trebalo bi platiti EPS-u iz budžeta i pitanje je da li bi taj iznos bio manji od visine subvencija u poslednje dve godine, tako da nije jasno šta bi takva politika cena uopšte donela.

Razume se, Vlada je svesna da bi pored ogromne inflacije koju već ima i u uslovima poskupljenja osnovnih životnih namirnica – kako se to kaže administrativnim jezikom, a misli se na ono što kupujemo svakoga dana u prodavnici – naglo poskupljenje struje imalo negativne efekte možda i po rejting Aleksandra Vučića, pa se opredelila za princip – više puta po osam odsto. Između tih hajdučkih podizanja cena (od Đurđevdana do Mitrovdana) rade se druge stvari, deli se neki novac za decu, za majke, podižu se po neki procenat plate u javnom sektoru, kao da struju imaju samo oni koji su na plati kod države, a ne većina koja radi “kod privatnika”.

MINISTARKA U AKCIJI

Dalje, agilna ministarka Đedović, bez iskustva u radu u javnoj upravi i vođenju velikih sistema, ali sa dobrim vezama u nekim međunarodnim finansijskim institucijama i sa ljudima iz sadašnjeg režima, zaređala je po TV stanicama sa nacionalnim pokrivanjem i najzastupljenija je posle Vučića i Ane Brnabić, čak je možda ima više i od predsednice Vlade. Ona je još jedan od kadrova za koje se prvo verovalo da dolazi sa pozicija struke i ekspertize, da je neko ko posle uspešne poslovne karijere želi da zaista posveti neko vreme služenju Srbiji u cilju reformi u određenoj oblasti, ali se brzo pokazalo da je vredan igrač partijskog nameštenja i da je lojalnija i od dugogodišnjih naprednjaka.

Bacila se na posao: najpre, brzo se videlo da tadašnji V. D. direktora EPS-a Tomašević nema “neku prođu” kod nje, što bi moglo da se razume jer je on čovek iz struke, iz najveće kompanije, a ona, čini se, nije baš ni želela da se mnogo bavi kadrovima EPS-a. U saradnji sa norveškim “stručnjacima” iz kompanije “Risted enerdži”, koji u svojoj istoriji nikada pre nisu radili sličan posao, dala se na restruktuiranje firme uprkos protestima dela sindikata i uprave. Posle nekoliko meseci dobili smo novo preduzeće, EPS AD, sa novim načinom upravljanja. Na čelu je skupština koju čine akcionari, to jest država, odnosno ministar, ispod je Nadzorni odbor i direktor kompanije. Jedna od komičnijih stvari u ovoj situaciji je kada jave da je održana sednica Skupštine EPS AD, a ta Skupština ima samo jednog člana!

Ovakvu reorganizaciju modela preduzeća, koje više nije javno preduzeće, širokogrudo je u javnim nastupima podržavao Aleksandar Vučić koristeći dobar argument: on je tvrdio kako je dosta bilo toga da oni koji su na vlasti upravljaju, da takve firme budu deo partijskog plena i da te kompanije moraju da vode najkompetentniji stručnjaci. I zaista, sve je to tačno osim što je Vučić deset godina pre toga sve to sam radio: EPS je pretvoren u SNS tvrđavu, vodio ga je partijski poslušnik koji je dodeljivao poslove firmama povezanim sa vladajućom strankom. Tek kada je voda došla do grla, Vučić se pozvao na princip korporativizacije upravljanja, navodnog dovođenja stručnjaka i slično. Bukvalno na isti način kao što je govorio 2012. godine kada je za direktora EPS-a postavio Aleksandra Obradovića, člana SNS-a koji je imao nekog iskustva u elektroenergetskom sektoru.

PODIZANJE EPS–a I SMENA MIROSLAVA TOMAŠEVIĆA

Dok je Đedovićeva sprovodila ideju promene prirode firme i načina upravljanja, EPS se polako podizao iz prašine i ove godine posluje i radi nešto stabilnije nego prethodne dve godine. Onaj koji je za to bio delimično zaslužan, Miroslav Tomašević, smenjen je sa funkcije V. D. direktora 15. juna ove godine, pres saopštenjem objavljenim na portalu kompanije. Nije tajna da on nije bio “u ljubavi” sa ministarkom i sa idejom da sad neka norveška kompanija pravi strategiju upravljanja i razvoja EPS-a, ali je način na koji je smenjen mnogo govorio o tome šta se traži čak i u ovom “reformisanom” EPS-u. To je prvenstveno lojalnost i to bi moglo da bude razumljivo da je reč o privatnoj kompaniji, ali ako se radi o državnoj imovini, teško je razumeti takav pristup, osim ako osoba nije otvoreno radila na podrivanju same države.

Ništa takvo nije pokazano kada je reč o Tomaševiću, njega su poslali na odmor, on je pre toga imao svojih pet minuta medijske slave i poslednje “vesti” govore da je ipak zainteresovan da se prijavi na najavljeni konkurs za direktora EPS-a, jednom kada se za to odluči trenutno rukovodstvo. Sada se na čelu kompanije nalazi takođe kadar iz EPS-a Dušan Živković. Tomašević očevidno nije bio impresioniran onim što je čuo od Norvežana i nije želeo da podrži predlog da EPS uđe u formiranje zajedničkog preduzeća sa mađarskom MVM grupom, konsultantskom firmom povezanom sa režimom Viktora Orbana. Pre nego što će ga smeniti, pojavila se informacija o tome da je u EPS stigao predlog pravljenja firme kojim bi iz EPS-a bile izdvojene najbolje hidroelektrane, a mađarski partner bi trebalo da obezbedi novac iz EU fondova za obnovljive izvore energije u visini od 600 miliona evra. Odmah su se pojavile informacije o mogućem koruptivnom potencijalu takvog udruživanja i izgledalo je da bi, iako se priča da nema privatizacije EPS-a, na ovaj način, izdvajanjem zdravog jezgra, do privatizacije moglo da dođe. Još kada se zna da tih jedanaest HE godišnje zaradi više od 120 miliona evra, bilo je jasno da sa tim predlogom nešto nije u redu.

Protiv tog predloga bili su norveški konsultanti, koji nisu videli mađarsku MVM grupu kao ozbiljnog igrača na energetskom tržištu. Međutim, Norvežani su iskoristili svoj uticaj i u novi Nadzorni odbor EPS-a doveli troje svojih stručnjaka, koji su povezani sa norveškom državnom kompanijom Statkraft, kojom upravlja norveško ministarstvo privrede.

Otkaz Tomaševiću “dao” je Oluf Ulset, za koga se u zvaničnoj biografiji kaže da je “jedan od klјučnih lјudi transformacije načina na koji norveška vlada uspešno upravlјa državnim energetskim preduzećima”. Pored njega, tu je još dvoje norveških stručnjaka i četvoro predstavnika EPS-a. Iako je većina na strani vlasnika, države, prema onome što se nezvanično zna, Norvežanima je prepušteno da na najbolji način upravljaju ovim telom, da neće biti preglasavanja nego da će se odluke donositi zasnovane na objektivnim, a ne političkim i partijskim parametrima.

IMA LI DOMAĆE PAMETI

Međutim, javnost u Srbiji, iako je to odavno bilo najavljeno, još nije imala prilike ni da vidi uživo one koji bi trebalo da kontrolišu rad najveće srpske kompanije, niti da se upozna sa onim što oni vide kao budućnost te firme, ključne za dalji napredak Srbije.

Ugovor sa kompanijom “Ristad enerdži” ostao je tajna, najava formiranja nove firme sa Mađarima takođe. Zbog prve stvari pala je Zorana Mihajlović, zbog druge Tomašević. Aleksandar Vučić i Siniša Mali, koji su suštinski preuzeli upravljanje celokupnim energetskim sistemom Srbije, ne žele da građanima saopšte ni pravo stanje ni prave namere kada je u pitanju energetska budućnost Srbije. O njoj se govori u načelu, govori se o zelenoj tranziciji, o velikim ulaganjima, ali ništa se konkretno ne zna i ne vidi osim povećanja računa za struju. Srbija je u postupku pridruživanja Evropskoj uniji i u okviru učešća u radu Energetske zajednice Jugoistočne Evrope obavezala se da postepeno prelazi sa fosilnih goriva (čitaj, sa uglja) na obnovljive izvore energije (OIE) ali, prema svemu sudeći, to neće moći da postigne u roku koji je predviđen (27 odsto proizvodnje iz OIE do 2030. godine).

Rat u Ukrajini i energetska kriza u Evropi ubrzali su stvari i naterale države da brže idu u “zelenu tranziciju” i da menjaju svoju zavisnost od ruskog gasa. U Srbiji, kao ni o drugim stvarima, nema pravog razgovora na tu temu, niti se vlast trudi da uključi one koji o tome nešto znaju u procese koji su neminovni. Izgleda da se više veruje nekoj norveškoj grupi konsultanata koji, na kraju, nisu dobili podatke ni o tome da li i koliko dve velike kineske kompanije troše i plaćaju električnu energiju.

S druge strane, vlast je i dalje nema i gluva na ozbiljne studije koje rade domaći stručnjaci. Jedna od takvih je studija koju su izradili srpski akademici i profesori iz Odbora za energetiku SANU pod nazivom “Razvoj elektroenergetike u RS do 2050. godine”; na više od 250 stranica daje kompletan pregled stanja i nudi predloge rešenja za buduće politike u ovoj oblasti. Međutim, za sada o tom dokumentu nije bio nekog organizovanog razgovora, niti je poznato da je vlada sela da razgovara sa autorima o mogućnostima reformisanja i unapređenja energetskog sistema. Valjda ni ti naši stručnjaci nisu dovoljno pametni da urede ono što je sedam godina u V. D. stanju radio partijski kadar iz Obrenovca.

Jesen i nova poskupljenja dodatno će ubrzati stvari pa se možda vlada, suočena sa nezadovoljstvom građana koji ne mogu da plate energiju i hranu, seti umnih glava iz Srbije i proba da reši ogromne probleme.