Protest za sve žrtve ovog sistema

Osim što je protest u subotu po brojnosti nadmašio “najveći skup u istoriji Srbije” održan u režiji vlasti u petak 26. maja, ovaj, četvrti po redu protest “Srbija protiv nasilja” ostaće upamćen i po performansu organizacije Lokalnog fronta iz Kraljeva. Aktivisti ove organizacije, zajedno sa drugim građanima, među kojima je bilo i javnih ličnosti, nosili su kartone: na leđima Vučićev “čuveni” skupštinski citat iz 1995. godine “Sto za jednog”, a na grudima imena građana koji su izgubili život tokom Vučićeve vlasti.

“Prvi put imam utisak da se odnos snaga promenio i to u doživljaju stvarnosti”, kaže u intervjuu za “Vreme” Predrag Voštinić, lider Lokalnog fronta. “Ne mislim na to ko je na vlasti, već imam utisak da se oni sada više boje opstanka naših protesta. Imam utisak da smo nešto rešeniji, i da nemamo više tu bojazan od represije. Oni su organizovali kontramiting, što je zapravo stvar koja se retko organizuje. Koliko god da bude veličanstven ili veliki, to je moguće uraditi jednom u nekoliko meseci, a ispostavilo se da je kontramiting nosio mnogo lošiju poruku nego ovi protesti na kojima se mi pojavljujemo. Tako da mislim da se odnos snaga promenio.”

“VREME”: Šta je zapravo bila ta poruka kontramitinga?

PREDRAG VOŠTINIĆ: Mislim da je najpre hteo da nam uzme termin. Bilo mu je mnogo važno da se pojavi u isto vreme i da se kontinuitet protesta prekine, kao kad u košarkaškoj utakmici pravite faulove u poslednjem minutu. Ali, ispostavilo se da ekipa koja ga podržava na jedan ili drugi način nije baš tako konzistentna u nameri da s njim opstaje doveka.

Kako vidite dalji razvoj situacije? Kažete da on ne može stalno da organizuje kontramitinge – što je tačno – ali se pokazalo da su svi prethodni protesti nekako zamirali i na kraju se ugasili, a da nije došlo do bilo kakvih suštinskih političkih ili društvenih promena, a ponekad je čak bilo i gore. Da li je ovaj protest drugačiji od ranijih?

Mnogo mi je teško da procenjujem protest, jer ga živim. Protest za mene nije neko dešavanje, nego artikulacija bunta koji zapravo živi ogromna većina ljudi u zemlji. Svaka mogućnost uništavanja tog bunta zvuči mi kao nemoguća, ali ne mislim ni da su se prethodni protesti gasili i završavali tako što se nešto loše desilo. Ako ništa drugo, prethodni protesti su nam doneli iskustvo prethodnih protesta. Prethodni bunt nam je doneo iskustvo prethodnog bunta, a prethodne odluke ljudi koji su upravljali protestima takođe su neko novo iskustvo. Njihove greške takođe mogu biti novo iskustvo u ovom trenutku.

Mislim da je ključna reč sada rešenost, jer su postavljene crvene linije u društvu, a ja ne znam ništa gore što bi moglo da se desi jednom društvu od ovoga što se nama desilo, i stvarno je više nego crvena linija. Protest može da se pretvori u neku drugu vrstu bunta koja može duže da traje nego samo okupljanje na ulici – može da iznedri nove ljude, nove ideje, može da pokaže slabosti organizacionih kapaciteta, ali može i da pokaže, čemu se posebno nadam, slabost strukture u vlasti koja više ne može na isti način kao ranije da upravlja svojim resursima.

Deluje da je tada, na prethodnim protestima, vlast samo puštala da se ti protesti dešavaju, uz obavezno satanizovanje – puštaš ih, pa će da se izduvaju i to će da prođe.

Tako je izgledalo ranije. Izgledalo je da ih puštaju, ali su oni zapravo vrlo aktivno radili na njihovom rušenju time što nisu dozvoljavali da ti protesti dođu do medija, pa su se protesti dešavali samo za nas koji smo na njima učestvovali. Ako uporedimo nedavanje nikakvog prostora u medijima, sada je zapravo bolje – ako se već dešava da se u RTS-u nešto čuje.

Vučić je nekoliko puta u “Hit–tvitu” u nedelju za izveštavanje RTS–a sa protesta rekao da toliko uključenja u protest ima samo u Severnoj Koreji. Otprilike, “na šta to liči”.

On o važnim stvarima uglavnom ne govori i zato manje pažnje obraćam na ono što govori, a uvek sam fokusiran na ono što prećutkuje. Kao što je na samom kontramitingu prećutao šta se događa na Kosovu, kad pominje RTS i njegovo “nedopustivo ponašanje”, više me zanima šta je ovog puta prećutao u vezi sa medijima. Naravno, to ne znamo tačno, možda će se pokazati za nekoliko dana.

Takođe, koga Vučić satanizuje, to znači da mu je taj trenutno poželjan kao opozicija. Ne mislim da ti ljudi sarađuju s njim, već da ih on satanizuje jer mu takvi odgovaraju kao oponenti u političkom smislu. Istovremeno, često postoje dobro proračunate marketinške aktivnosti koje mi smatramo laičkim potezima, a zapravo je samo posvećenost tome da beskompromisno i bez ikakvih skrupula pregazi preko svega da bi došao do cilja.

Videli smo da Vučić i ove užasne događaje tretira kao nekakvu aferu koja će uobičajenim medijskim ispiranjem i propagandom da se reši, kao što je “rešio” neke druge stvari ranije…

Od tolikog bavljenja sobom i politikom, Vučić nema više nikakvu empatiju, nema odnos prema ljudima, imenima, događajima – naročito u emotivnom smislu. On ih sve smatra pionima u svojoj političkoj nameri. Sad već postoji ozbiljan problem kompleksa istorijske veličine, davanja sebi epskih dimenzija… Ono što je nama najveća muka jeste što ljudi u Vučićevim okolnostima posle izvesnog vremena iskoriste sve odbrambene mehanizme, od sopstvenog zla i nepočinstava, i počnu da racionalizuju sve što su radili. Počnu čak i da ne vide to kao loše. I Vučić nije sam u tome – mnogo je ljudi u tom odbrambenom mehanizmu zapravo uništilo sopstvene moralne kapacitete.

Ono što su ranije smatrali rubnim, graničnim slučajevima u moralnom smislu, sada su doveli ne do stepena prihvatljivog, nego i poželjnog. Reč je o nedostatku empatije, krađi ovde ili onde, korupciji… Oni korupciju više i ne zovu tako, već je zovu normalnim političkim dogovorom da bi se nešto desilo. Relativizacija svega što je u politici prozvano sredstvom dovodi do opravdanja – da bi se opstalo na vlasti, potpuno je normalno da zauzmeš neki medij. I šta sad – naravno da nećeš dozvoliti da priča ko šta hoće. To u određenom trenutku postne ponašanje na ivici, a onda preraste u “da, ja imam svoj medij i nema u tome ničega lošeg, hoću da upotrebim medije da bih plasirao svoju poruku”.

Ovo poslednje što sam izgovorio verovatno sada čak i ne zvuči strašno nekom prosečnom čoveku. Ali od početka – od slobode govora, ustavnih ovlašćenja i ograničenja – do te rečenice postoji čitav put racionalizacije i relativizacije zločina nad društvom. To je ključna stvar – zločin nad društvom, kome, kako reče Nikola Kojo, oduzmeš radost i svaku drugu izvesnost osim one koja se tiče opstanka.

Sa jedne strane, vlast je govorila da je opozicija maltene obmanula veliki deo ljudi koji je izašao na protest i preuzela proteste, a opozicija je, naravno, odvratna. Druga vrsta poruke je taj poziv na dijalog toj istoj opoziciji, i svi sad pričaju o pruženoj ruci. To je odgovor vlasti koji smo čuli. Vidite li još nešto?

Još jednom da ponovim, mislim da on nema nikakvu konsolidovanu političku nameru. On je vođen istraživanjima koja za cilj imaju održavanje rejtinga. To se svakog dana može promeniti – taj poziv na dijalog koji je prošle godine nažalost i prihvatio jedan deo opozicije, najnormalnije je izvrdan, kao da se nije ni desio. Sećate se dogovora oko beogradskih izbora. Od kakvog je značaja to što on sada poziva na dijalog? Može za pet dana da se pravi lud na ovo što je izgovorio i da nas još pravi gluvima pa da kaže da nismo dobro čuli. Potpuno je nevažno šta on izgovara, jer će istraživanje od tog dana reći da li treba da izgovori ovo ili ono kad ga budu ponovo pitali.

Brine me ta njegova predvidivost u smislu marketinga zato što su ljudi koji su okrenuti ostvarenju nekog političkog cilja, a bez ikakvih moralnih ograničenja, stvarno spremni na sve. To kod ljudi uslovno rečeno na našoj strani može da izazove odgovor koji umesto da bude nenasilan postane vrlo agresivan kada su politika i vlast u pitanju. I oni mogu da prestanu da nose cveće i da protesti postanu vrlo odlučni u zahtevu da se Vučić i svi njemu slični nikada više ne ponove na političkoj sceni. Mi to ne možemo da znamo, i samo me to brine: to koliko je on predvidiv u marketingu, toliko su ljudi nepredvidivi u postupcima kada ih ponižavaš dovoljno dugo da se razbesne.

Za sada, postoje neki zahtevi koji se ne menjaju i koje je opozicija verbalizovala, iza kojih stoje građani koji dolaze na proteste…

Ne stoje. Niko nije protiv, ali svi ovi protesti koji se dešavaju u Beogradu i na lokalu stvarno su jedan ogroman odgovor na frustraciju življenja već 12 godina. Jeste neposredan povod poslednje nasilje, ali se ovde već dosta dugo nasilje sprovodi na svim nivoima protiv svake vrste čovečnosti, profesionalnosti, dobronamernosti, uređenih odnosa i svega onoga na čemu bi trebalo jedno društvo da počiva. To je nasilje nad pravilima postupanja u zajednici – da ne govorimo o emocijama i empatiji. To nasilje eskalira i ljudi su sad naravno frustrirani svim i svačim. Izašli su jer ne mogu da trpe tu vrstu nasilja, a izazvani su poslednjim događajima.

Naravno, niko nije protiv ovih formulisanih zahteva. Ali, da sad pitate ljude šta im je ultimativni zahtev, to je da se samo sve ovo zameni, dakle da se zameni potpuno drugim ljudima, gotovo bez ograničenja ko će ih naknadno voditi, samo da se ovo više ne dešava. Nije sad zahtev sam po sebi najbolja artikulacija, ali je možda najbolje što je parlamentarna opozicija uspela da stvori.

I naš poslednji performans je pokazao da nisu jedino ljudi u parlamentu oni koji se bave politikom i koje zanimaju politička dešavanja, a da je naspram njih Andrićev venac. Ima nas mnogo koji se politikom aktivno bavimo da bismo stvari suzili na jedan protest ili jedan zahtev. Dobro je biti rešen i ne odustajati od zahteva, jer se na taj način čuva kapacitet samih protesta, ali istovremeno ne treba biti gluv ni slep na sve one ljude koji i ne poslušaju zahteve sa kamiona, ali će se i dalje uporno pojavljivati svakog puta.

Kako su ljudi reagovali na performans Lokalnog fronta?

Super je bilo što je padala kiša, pa nismo morali da krijemo sopstvene reakcije. Mogli smo da budemo to što jesmo i da kažemo da je to zbog kiše, jer gde god da smo prošli, to je bilo sricanje imena, teški uzdasi, podsećanje… Mnogo je teško kad nosite na sebi nešto, a neko je bio zaboravio na to zlo i onda ga podsetite, a pritom ne možete da reagujete, ne možete da se uhvatite za tog čoveka, samo morate da podnesete teškoću čina za koji ste se odlučili.

Mi smo baš to morali da izdržimo, da iznesemo to ceo krug i da kažemo: mnogo je teško bilo, ali izneli smo to do kraja. Na trenutke ostanete bez daha, na trenutke niste baš sigurni kako treba da reagujete na ljude sa strane jer neko zajeca, a neko vam aplaudira, a jedna i druga reakcija su potpuno opravdane. Ne možemo da kažemo da je bilo ko tu imao pogrešnu procenu onoga što vidi. Neko je bio presrećan što ih neko podseća na to, a neko potpuno nemoćan, iz istog razloga, osetio se očajno.

Ako tako posmatramo, onda ću dati sebi za pravo da kažem da su ljudi shvatili da su to ključni motivi za ove proteste. Za sve žrtve ovog sistema, a ne samo ove poslednje, iako je dosta neodgovorno reći da je neko iz vlasti direktno odgovoran za poslednje zločine. To stvarno nekako nije normalno reći i ne treba da se time bavimo, jer to oni najčešće kasnije zloupotrebe u svom javnom pojavljivanju.

Stvarno je nasilje nad svim i svačim dozvolilo nasilju koje niko nije planirao da se razmahne, jer društvo koje kod svih svojih članova razvija samo najmračnije strane, ne može ničemu drugom ni da se nada, nego samo multiplikaciji zločina – od administrativnih do krvnih. Svako je, siguran sam, na tom trgu i prstenu oko Tašmajdanskog parka i RTS-a imao ličnu frustraciju i ličnu žrtvu koju je mogao da nosi oko vrata. Ne bi bilo preterano čak ni da svako sopstveno ime nosi na tom logoraškom kartonu na sledećem protestu, što je možda i najbolja poruka – da se pojavimo u toj zatvorenoj državi otetih svih prava, sa svojim imenima ili imenima ljudi za koje mislimo da su njihove najveće žrtve.

Kako vidite ishod svega ovoga što se dešava u poslednjih mesec dana? Šta može da se desi?

Može da se desi svašta. Mi ni za ovo nismo mogli da pretpostavimo da će se desiti pre dva meseca. U svemu, u životu pa i u politici, mnogo stvari zavisi od sada nama nedostupnih i nepoznatih informacija i od nepredviđenih događaja. Dobro je što je bunt artikulisan, dobro je što je nenasilan i što se intenzivno povećava stepen otpora prema ludilu u kome živimo. U ovakvim okolnostima mi bivamo pripremljeni za te nove i neočekivane situacije.

Mi ne možemo znati šta će se desiti sa Vučićem i ljudima koji ga sada okružuju – mogu za par dana da počnu da ga napuštaju kada osete da im manjkaju privilegije, kao ovi što su sad zvezde nekih medija, a ne tužilaštva. Sve to može da se desi, mi to sada ne možemo da pretpostavimo, a i glupo je i ne treba zasnivati političko delovanje na pretpostavkama, nego na planu, i onda usaglašavati plan sa onim što se dešava. Taj plan mora biti fleksibilan – okvirni plan koji podrazumeva druge ljude, zajednicu i društvo u kome ćemo sutra biti tolerantni jedni prema drugima.

Vi ste pre dve nedelje rekli da ćete početi i na lokalnom nivou da organizujete neku vrstu protesta. Šta se sa tim dešava?

Odmah prvog dana to je prihvatilo 12 ili 13 gradova i sada je četvrtak siguran dan. Tada u Beogradu neće biti protesta, a za svaku sredinu u kojoj postoji makar i minimalna grupa ljudi koja može da organizuje tako nešto to jeste prilika za one koji žive u manjim mestima da ćute, da izađu i da se ne slažu u svemu drugom, ali da makar u ćutanju budu saglasni. Dosta je važno da se ta energija neguje i na tim malim trgovima, među komšijama i prijateljima. Jer, tu se dosta iskristiališe ona stvarna podrška zajednice.

Ovo što se gleda po televiziji i broje lajkovi na društvenim mrežama nikada nisu stvarni međuljudski odnosi. Stvarni međuljudski odnosi su u komšiluku, na trgovima i ulicama. Tu dođu ili vam se obraćaju ljudi koji vas cene ili ne cene, ali koji imaju lični odnos sa vama. Nama i politika i kultura uopšte obiluju ljudima koje ne vole bližnji, koje ne vole ljudi sa kojima žive i rade, nego ih vole na društvenim mrežama i u pojavljivanjima u medijima, a vi vidite da je njihovo neposredno okruženje vrlo tanko i sa prijateljima i sa rodbinom i kumovima. Na lokalu se mnogo zdravije živi, tačniji su odnosi. Bez obzira na to koliko se ljudi na lokalu možda ne cene u političkom smislu, mi znamo jedni druge, znamo da li komšija glasa za mene ili za nekog drugog, i iz kog razloga, a ne ovako da izbrojimo 5000 lajkova na Fejsbuku za nekoga koga u životu niste sreli i sudite o njemu samo po njegovom pojavljivanju u medijima. Zato mislim da to treba da se desi na lokalu, i prethodnog četvrtka se već desilo – bilo je 250–300 ljudi u Kraljevu. Nije to impozantan broj, ali je za prvo okupljanje sasvim u redu. U Raški je bilo 100 ljudi, bilo je ljudi u Kuli, Somboru, Zaječaru, Zrenjaninu…

Važno je da se ljudi prepoznaju. Čak i ta podozrivost koja dolazi sa lokala nije loša. Tako se ljudi prebiraju i za lokalne politike i za javno zastupanje. Nije bilo loše pojaviti se u Kraljevu nakon protesta u Beogradu. Koliko god nama neprijatna bivala sva dobacivanja koja često vidimo na mrežama, bilo je dosta ohrabrujuće prošetati se gradom nakon što smo imali jednu od najznačajnijih poruka u Beogradu. Čak i od tih najpodozrivijih dobijate klimanje glavom ili neku vrstu odobravanja da smo nešto uradili. Onda se tako kandidujemo i kao reprezenti za njihovo zastupanje u javnom prostoru. Voleo bih da to postane praksa u politici – ljudi da imaju neposredan kontakt sa ljudima tamo gde žive i da se to uzme kao jedna od procena koje smo mi kao društvo zaboravili da uzmemo kao validne reference. A to je: kakav si čovek i kako te prepoznaju ljudi sa kojima živiš i radiš.

Pominjali ste i nešto u smislu “ne treba da se postavljaju zahtevi za vlast, jer tako legitimišemo vlast koja je mnogo više kriminalna nego politička organizacija”.

Tako je.

Šta je onda rešenje, ako nema zahteva?

Moja davna preporuka jeste da postavimo zahteve jedni drugima. To je dosta nestabilno polje, ali kada bi društvo ispostavilo horizontalne a ne vertikalne zahteve, mnogo bi više postiglo u sopstvenom napretku. Oni jesu registrovana politička partija, ali postoji jedna specifična vrsta poniženja za svako dostojanstvo kada zahtev ispostavljaš mnogo gorem od sebe. Tu je najveća muka svakoga ko ispostavlja zahteve ovoj vlasti. Mi kad dolazimo i uzvikujemo bilo šta na protestima, mislimo da je to nama neophodno, da treba da se ovo ili ono desi, ali bilo bi dobro da se ispunjenje tog zahteva desilo tako što smo se mi izborili, a ne zato što nam je to neko dao.

Mi na taj način prihvatamo ulogu političke i ekonomske nadmoći onoga ko nam je to dao. A najteže se zapravo podnosi činjenica da je društveni talog nadmoćniji od vas. Zbog toga mi je mnogo teže nego zbog činjenice da bismo ih legitimizovali kao političku organizaciju – to narušeno dostojanstvo, nemoć koju bismo priznali u slučaju da oni nama ispunjavaju zahteve.

U tom narativu, oni kažu za te zahteve “ovo može, ovo ne može, a ovo vam ne damo”. Postoji jedna specifična doza poniženja koja se u društvu ne kažnjava drugačije do izopštavanjem. Šta ti imaš kome da ne daš, čoveče? Taj zahtev nije upućen tebi, jer nije tvoja ustavna odgovornost niti ovlašćenje. Skloni se, nije tebi upućeno. A Vučić se oseća prozvanim, da on dozvoljava, mrači i oblači. To me brine, a ne da li ćemo legitimizovati njih kao političku organizaciju – jer, ono što se legitimizuje može se i delegitimizovati, ali poniženje živi doveka, to je ono što najviše razbesni čoveka.