„Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?“
Ovi stihovi Branka Miljkovića očigledno nisu došli do svesti Sanje Tucaković, Jasne Marković, Pavla Petrovića i ogromnog broja drugih građana Srbije koji, zahvaljujući članstvu u SNS-u, postadoše u prethodnoj deceniji direktori i rukovodioci u javnim preduzećima i institucijama širom Srbije.
Ako neko misli da oni zbig toga nisu ucenjeni, grdno se vara. Skala ucenjenosti, u ovom slučaju, ima uzlaznu putanju. Najucenjeniji je na vrhu. Taj s vrha, u pokušaju da olakša svoj položaj, kreće u akciju piramidalnog delovanja u ucenjivanju.
Pomenute građanke s početka teksta su direktorka i rukovodilac sektora ljudskih resursa u ODS (Operater distributivnog sistema u ogranku Kragujevac) i vrlo predano, pritom i sa puno strasti, vrše presiju na zaposlene, kako ODS, tako i one „iznajmljene“ od PRO TENT-a, da, ako su im posao i egzistencija mili, moraju obavezno danas, petak 26. maj, da iskoriste plaćeno odsustvo i prisustvuju naprednjačkom Skupu (valjda da bi mogli da nastave da kradu), nazvanom ,,Srbija nade“.
„Ko ne dođe na miting sutra, slobodno nek ne dolazi na posao u ponedeljak !“, izgovorio Pavle Petrović, naprednjački kadar i jedan od osnivača odbora SNS-a u Obrenovcu, tek reizabrani direktor JP ,,Poslovni prostor Obrenovac“.
Gromka tišina sindikata
Ova dva primera, kao i mnogo drugih širom Srbije, predstavljaju primere najdrastičnijeg kršenja Zakona o radu, Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu (tzv. Zakon o mobingu), Ustava Republike Srbije i prava na dostojanstven rad.
Ko bi trebalo da sprečava ovakve pojave? Na prvom mestu država, tačnije vlast i institucije sistema. Međutim, svedoci smo i savremenici otete nam države. Ima li ko drugi ko bi se mogao suprotstaviti ovoj, toliko rasprostranjenoj, pojavi u našem društvu? Da, „na papiru“ ima, ali nas u praksi još uvek nisu uverili da zaista postoje, a to su Sindikati.
U Srbiji postoji najmanje pet sindikalnih centrala, od kojih su dve formalno reprezentativne ( Savez Samostalnih Sindikata Srbije i Ujedinjeni Granski Sindikati Nezavisnost), a jedna čak i parlamentarna ( Ujedinjeni Granski Sindikati Sloga).
Gromka je tišina kojom u prethodnih desetak dana reaguju na pojačani mobing koji SNS direktori vrše nad zaposlenima. Šta više, sindikati su kao delovi društvenog sistema u svojim Statutima sebe obavezali da će štititi sve tekovine demokratije i ljudskih prava. A demokratije i ljudskih prava nikada manje u prethodne 23 godine, a ni sindikalne buke.
Generalni štrajk!
Posle zločina u „Ribnikaru“ i u okolini Mladenovca, Srbija definitivno više nikada neće i ne sme biti ista, takođe, ni mi.
Da bi srpsko društvo doživelo nužno ozdravljenje, neophodno je uspostavljanje demokratije u njenom izvornom značenju i obliku. Bez pravog parlamentarizma, slobode medija, poštovanja Ustava i ljudskih prava, bez prava na dostojanstven rad, to se neće dogoditi, niti je moguće.
Kako doći do toga?
Za početak, da preživimo današnji desant na Beograd, a onda, već od sutra, još masovnije i odlučnije, da se na celu teritoriju Srbije prošire protestne šetnje protiv nasilja. U dosadašnjim šetnjama često se čulo razmišljanje da se protesti moraju radikalizovati. Ali, kako?
Moj predlog je da pomenute sindikalne centrale napokon postanu svesne svoje društvene uloge i odgovornosti i donesu jedinu moguću odluku, koja bi bila adekvatan odgovor na aktuelno društveno stanje: Generalni štrajk!
Kao dugogodišnji sindikalni aktivista i kao predsednik resornog odbora za saradnju sa sindikatima Socijaldemokratske Stranke, pozivam sve sindikalne centrale da donesu odluku o Generalnom štrajku u Srbiji sa samo jednim štrajkačkim zahtevom: ostavka i raspuštanje svih državnih organa i institucija i formiranje prelaznih na period od najmanje šest meseci, uz obezbeđivanje ravnopravnih društveno- medijskih uslova za sve učesnike u političkom životu Republike Srbije.
Da bi sloboda uopšte mogla zapevati, neophodno ju je osvojiti.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com