Nema nikakve potrebe za okolišanjem. Okupljanje građana u Beogradu u petak 12. maja, na trećem protestu „Srbija protiv naslja“, bilo je politički čin. Nelagoda pred ovako direktnim imenovanjem proističe pre svega 1. iz zagađenosti pojma političkog onim što je u tom pojmu sporedno; 2. iz propagande vlasti koja građanima i građanskoj opoziciji pokušava da nakači ono što je sama, od prvog trenutka, radila: besramnog politizovanja tragedije.
Strategija vlasti Aleksandra Vučića počiva na paradoksu: ako je sve politika – a Vučić i njegov dvor od svega su pokušali da načine politiku – ništa nije politika. Paradoks nije teško razumeti. Ukoliko ne postoji nijedna oblast života koju Vučić ostavlja izvan politike, onda nije moguće povući granicu između politike i nepolitike, te onaj ko drži medije, novac, organe sile u svojim rukama, potpuno proizvoljno povlači granice između politike i nepolitike. Kada mu odgovara, on će i najbezazleniji nepolitički čin proglasiti političkim. I obratno. Jedino što ovoga puta nije uspeo. A i to je moralo jednom da se dogodi. Autoritarni režimi spotiču se na najneočekivanijim mestima. (Ko bi pomislio da će čehoslovački komunistički režim 1968. godine da se raspadne zbog ljubavne afere jednog generala.)
Dakle, okupljanje građana, šetnja i zaustavljanje saobraćaja na Gazeli politički je čin par exellence kao reakcija na besramnu zloupotrebu tragedija u Beogradu i okolini Mladenovca i Smedereva. Jedno od značenja politike jeste povlačenje granica između suprotstavljenih političkih projekata: jedna grupacija veruje da se društvo može organizovati na jedan, druga grupacija na drugi način. Stvar, dakle, sasvim normalna (i poželjna) u slobodnim (demokratskim) porecima.
Sveljudski gen tragedija
Ipak, postoje važni momenti u životu jedne zajednice kada je tu podelu nužno suspendovati. Takavi se gestovi, obično, imenuju kao natpolitički, a izražavaju se, recimo, formulom „nacionalno jedinstvo“. U takvim gestovima se, u slobodnim društvima, prednost daje univerzalnim vrednostima, nasuprot pojedinačnim ili grupnim (stranačkim) interesima.
Dve tragedije u Srbiji u sebi nose sveljudski gen: užas je zajednički, tugu delimo svi. Ovom užasu i ovoj tuzi ne prethode političke podele (što, da ne bude zabune, vlast ne oslobađa odgovornosti, iako Vučić i njegov dvor, ovoga puta, nisu vinovnici tragedija; reč je o onome što se zove objektivna odgovornost). No, uprkos tome, priroda Vučićeve vladavine, kao i mentalni sklop ljudi okupljenih na dvoru, ne dopušta univerzalni model koji je direktni učinak civilizacije. Vučić i njegova ekipa nisu u stanju da se nose ni sa čim univerzalnim, ni sa čim što se ne tiče njih, samo njih i nikoga osim njih. Zbog toga su pokušali da monopolizuju bol. Zbog toga su se okomili na univerzalno, dakle na ono što svakog čoveka ove zemlje kome vrane nisu popile mozak, a okrutni život u ovoj zemlji pretvorio u moralnu ništariju, čini pripadnikom ljudskog roda.
Zato su se odrekli ljudskosti (ako su je ikada posedovali). Zbog toga su na najbestidniji mogući način pokušali iz tragedije da izvuku korist za sebe: proruski Ružić je promptno okrivio zapadne vrednosti za tragediju u Beograd, Vučić je skrenuo pažnju na sebe (da mu Ružić ne bi ugrozio prednost u izricanju gadosti), a Brnabić je, po svom običaju, u lupetanju i paradiranju neljudskošću, nadilazila i sebe samu.
A onda su oni građani koji znaju šta su bol, tuga i univerzalne vrednosti – a ima ih, videli smo, podosta – izašli na ulice kako bi se univerzalnim političkim činom suprotstavili besramnoj političkoj grabežljivosti Vučića i njegovog dvora – „političkom lešinarenju“, kako se poetički izrazio predsednik optužujući građansku opoziciju za ono što su on i njegov dvor radili od prvih pucnjeva u „Ribnikaru“.
Odlike slobodnog društva
Prema teoriji nacističkog pravnika Karla Šmita univerzalne vrednosti nisu političke jer ako bismo se, piše Šmit, jednog dana probudili na planeti koja deli iste vrednosti, ono političko – ono što politiku čini politikom – izgubilo bi se jer ne bismo bili u stanju da imenujemo političkog neprijatelja. A svet bez politočkog neprijatelja, domeće nacistički pravnik, bio bi svet bez prepoznatljive subjektivnosti, što je on, Šmit, ušuškan u nacističko blagostanje i vladavinu subjektivnosti jednog psihopate, smatrao nedopustivim.
Zavodljiva je Šmitova teorija, ali na toj se teoriji ne mogu izgraditi slobodna društva jer slobodno društvo, kao skup uzajamno suprotstavljenih političkih projekata, po definiciji mora da neguje i univerzalne vrednosti. Kako su Vučić i dvor porobili Srbiju i načinili je zajednicom neslobodnih ljudi, univerzalne vrednosti sve su se više pokazivale kao suvišak i smetnja koju valja izgnati i zameniti ih, recimo, ruskim (dakle partikularnim) vrednostima, mitom o caru Konstantinu (što je primitivna budalaština), srednjovekovnom (dakle nedelotvornim) mitologijom, ili, opet, vrednostima koje nameće grupa primitivnih ljudi lišenih civilizacijskih skrupula (Skupština, Vlada, Pink, Happy, informeri i ostali tabloidi, ponajviše sam Vučić).
Izlaskom na ulice građani Beograda potvdili su da univerzalne vrednosti nisu izumrle, te da se upravo one suprotstavljaju pogubnim partikularnim interesima. Pokazali su građani Beograda da politika nije ono što Vučić, njegova skupštinska ekipa i njegovi dvorjani pokušavaju da prodaju kao politiku (grabež i bezobalno nasilje), već da je politika, pre svega, briga za druge i za zajednicu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
