Dakle ipak može. Može da se garantuje bezbednost nekolicini hiljada ljudi koji žele da se prošetaju ulicama kao sav ostali svet, pravo koje im garantuje Ustav, a koje su hteli da im ospore Vučić, Vulin, Brnabić i Upravni sud; mogu da se drže na lancu organizovane huliganske grupe sakrivene iza navijačkih skupina, pa sada još jednom imamo potvrdu ko njima komanduje – incidente su u ime pravoslavlja pravili neorganizovani pojedinci i kordonima policije nedorasle grupice; moglo je sve da prođe bez ove evropske bruke za Srbiju, da se htelo.
Ovako je ovo prošlo kako je prošlo zato što je ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil hteo da se nekakva šetnja po svaku cenu održi, a to su zahevali i raznorazni emisari institucija Evropske unije, jer se tu ne radi samo o pravima LGBTIQ zajednice u Srbiji, već o fundamentalnim demokratskim principima i pravima u zemlji koja ima status kandidata za članstvo u EU. Pa je tako onaj, koji za sebe kaže da svi znaju da on ne podleže nikakvom pritisku, pogazio zabranu srpskog MUP-a i srpskog Upravnog suda, jer se to od njega iz Vašingtona i Brisela tražilo, pošto je prethodno pogazio ono na šta se njegova Vlada obavezala pod pritiskom klerikalizma i narastajućih tvrdokorno desničarskih partija.
Džaba sada Aleksandar Vulin priča da ono što je zabranjeno nije ni održano, jer da MUP dosledno nije dozvolio održavanje „šetnje“, već samo „sprovođenje“ pokislog skupa kroz Tašmajdanski park do stadiona na kome je bio zakazan koncert, nije šija nego vrat. To „sprovođenje“ je sa stanovišta njihove zabrane bilo „šetnja“, ali takva, da su ponizili njene učesnike.
Ta mantra o neustrašivom Vučiću koji je odoleo svim pritiscima i nije dozvolio „šetnju“ već „sprovođenje“ će se, dakako, ponavljati na Pinku i dobar deo građana Srbije će poverovati u to.
Ali ova slika papazjanije od države koja hoće, pa neće, može pa ne može pa ipak može, ovog usiljeno razdraganog plesa po kiši LGBTIQ ljudi i malobrojnih građana kojima je dovoljno stalo do ljudskih prava da budu sa njima u kavezu opasanom kordinima policije, ova parada očaja i jada države u kojoj je trebalo da bude održana Parada ponosa, besna zvona crkve Svetog Marka koja su zvonila protiv pederske pošasti koja defiluje njenim pragom, nesuvisle izjave koje su se prosipale sa vrha vlasti po čitaocima „Informera“, ta slika tako očito prikazuje Srbiju tako daleko od svih mogućih evropkih demokratskih standarda i vrednosti.
Tužno je bilo sve to gledati, te ljude sa kišobranima i kabanicama i simbolima u duhu duginih boja koji su došli da slave pravo na ljubav, a naišli na institucionalizovano pravo na mržnju. Srbija ne da se nije pomerila poslednjih deset godina u pravcu funkcionalne demokratije, već je odjezdila unazad na boj na Kosovu sve uz krst časni, ovog puta protiv zapadnih đavola.
Ona zvona na crkvi Svetog Marka su zvonila nenaprednjačkoj Srbiji.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
