O istoriji plave boje opsežno je pisao francuski medijevalista Mišel Pasturo. Ta bogato ilustrovana i obimna studija objavljena je i kod nas, a ja nemam nameru da je prepričavam, niti – daleko bilo – da probam da konkurišem starom znalcu, ali bih voleo da pružim jedan pogled na plavu boju kojim se Pasturo nije tako detaljno bavio.
Naime, kolega mi je pre izvesnog vremena skrenuo pažnju na fotografije gasne komore u Majdaneku, jednom od koncentracionih logora u Poljskoj. Unutrašnjost ovih poprišta smrti prošarana je tamnoplavim mrljama, koje čine da oljuspali zidovi komora nalikuju nekakvim bizarnim platnima apstraktnih ekspresionista. Majdanek je osobit i jedinstven po ovoj pojavi, budući da ništa slično nije primećeno u drugim logorima. Fenomen plavih zidova postao je predmet istraživanja hemičara i tehnologa, ali je, takođe, na poprilično jeziv i bizaran način, još jednom podsetio na ulogu plave boje u brojnim političko-istorijskim procesima zapadnog sveta.
Plava se koristi od davnina, čemu može posvedočiti ogrlica egipatske sveštenice i princeze Nani koja se nalazi u njujorškom Gugenhajmu: na pažljivo izbrušenom komadu lapis lazulija ucrtan je skarabej, simbol Keprija, božanstva izlazećeg sunca. Plava boja je bila masovno zastupljena u starom Egiptu, pa otuda i ime egipatskoj plavoj koja je korišćena za bojenje grnčarije. Ovaj pigment je na dirljiv način pratio sudbinu carstva po kome je dobio ime, budući da je nakon propasti Egipta s njim nestala i formula za njegovo pravljenje. Kada je, znatno kasnije, u renesansi oživljena ideja antike, tada je i egipatska plava izronila poput ponornice i našla mesto na Rafaelovim slikama, da bi se njena receptura posle nekog vremena još jednom preselila u zaborav.
Antika je, sa druge strane, vekovima istrajavala u preziru prema plavoj. Svako pominjanje ove boje, doduše veoma retko, odiše neobjašnjivim gnušanjem, posebno kada se ima u vidu da se ljudska pamet praktično začela u blagosti Sredozemlja i plavetnilu njegovih reka, mora i nebesa. Klasični jezici ne poznaju valere plave, a Julije Cezar će joj zapisati ime samo da bi konstatovao kako varvari njome mažu lice pre nego što krenu u juriš na legije. Taj nadobudni previd trajao je dobrih hiljadu godina, pa se plava, izuzev pri opisu vizantijskih mozaika i muslimanskih arabesaka, javlja samo kada zbog nečega zasluži prekor. Tako je Sveti Bernar naziva pukom materijom, a ne svetlošću; taštinom, a ne ozračjem božanskog.
Plava postaje deo zapadne ikonografije tek nakon uspostavljanja trgovinskih veza sa Azijom, odakle u Evropu stiže jedan od najlepših pigmenata – ultramarin. Ultra marinus doslovno znači iza mora, i dobija se mrvljenjem kamena lapis lazuli, koji svoje ime duguje Marku Polu i korupciji naziva jednog mesta u današnjem Kazahstanu. Ultramarin u jednom trenutku postaje skuplji od zlata, pa njegov ekskluzivitet postaje idealan za oslikavanje odora jedne važne ličnosti kakva je Bogorodica. Otuda i sintagma “kraljevska plava”, jer su onovremeni vladari smatrali najvećom čašću da u svoju heraldičku paletu uvrste boju koja je simbol Device Marije.
Ultramarin ostaje ekskluzivna nijansa plave boje gotovo pola milenijuma, sve do pojave pruske plave, koja je nastala posve slučajno: izvesni drogerista Disbah napravio je grešku prilikom bojenja životinjskog ulja i dobio prelepu nijansu plave. I ta istorijska vinjeta ostala bi samo to da izvesni hemičar i trgovac, koga istorija pamti samo pod imenom Dipel, nije shvatio da boja nastaje delovanjem kalcijum-karbonata na sulfat gvožđa. Nakon toga je stekao pozamašno bogatstvo prodajući ovaj pigment pod nazivom berlinska plava. Petnaest godina je uživao monopol na tržištu, sve dok 1724. godine engleski hemičar Vudvord nije odgonetnuo formulu i objavio sastav, poslavši nesrećnog Dipela u stečaj. Od tada, ova boja postaje poznata kao pruska plava.
Budući da je serijska proizvodnja značila da će ovaj pigment biti znatno jeftiniji od ultramarina, on ubrzo postaje neizostavan deo slikarskih paleta i danas se nalazi na najvećim platnima istorije umetnosti. Takođe, bio je to prvi stabilan i postojan pigment plave, još od gubitka recepta za egipatsku, koji se našao u širokoj upotrebi. Koristili su ga Mone, Vato, Pikaso (pogotovo u čuvenoj plavoj fazi), Hirošige i Van Gog. Ovaj pigment je svoju upotrebu našao i u medicini, budući da služi kao protivotrov za trovanje teškim metalima, kao što su talijum i radioaktivni izotopi cezijuma.
Šta li je prošlo kroz glavu hemičarima iz gasnih komora Majdaneka kada su shvatili da mrlje na zidovima po hemijskom sastavu u potpunosti odgovaraju pigmentu pruske plave? Da li su pomislili kako Evropa, osim što je kolevka demokratije, u jednakoj meri baštini i nacizam? Jesu li se zapitali čemu ta okrutna odlika bogova da, s vremena na vreme, bace novčić i zatraže od nas da se opredelimo između lica i naličja civilizacije? Između nusprodukta puštanja gasa, i nezemaljske lepote Van Gogove Zvezdane noći; između tremora, izazvanog plavičastim tragovima Ciklona B, i Pruske plave, kadre da zaseni i najveći užas. Da ga zaseni i vrati nadu da lepota, na koncu, ipak spasava svet. ¶
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve