Obraćanje govorom mržnje

Neki kažu da je Regulatorno telo za elektronske medija (REM) “institucija medijskog mraka”. Navodi se da pored stručnog osoblja koje radi u tehničkim službama, u Savetu REM-a, upravljačkom bordu, sede ljudi koji su politički komesari i klimoglavo izvršavaju zadatke dobijene od izvršne vlasti i Aleksandra Vučića. Suština i smisao ovog tela je, međutim, da bude nezavisno i samostalno.

Srbija sa ovim nezavisnim regulatornim telom, koji je nekada radio pod imenom Republička radiodifuzna agencija (za razliku od, recimo, institucija Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, u ranijem periodu), nikada nije imala sreće. Baš ni na trenutak. Na samom početku rada, iz njega su izašli ugledni medijski stručnjaci, naslutivši političku instrumentalizaciju.

Naša sagovornica Judita Popović je neko ko nije uobičajen, ćutljiv član Saveta REM-a. U javnim nastupima ona kritikuje rad tela i njegove “čudne” odluke. Neka je vrsta “insajdera” građana i kritičke javnosti. Inače je članica Liberalno-demokratske partije, po osnovnoj vokaciji advokatica, a bila je i sudija Opštinskog suda u Zrenjaninu. Dugo godina je bila i poslanica LDP-a u republičkom parlamentu.

Povod za razgovor je, naravno, proces dodele televizijskih dozvola za nacionalno emitovanje koje je u toku, a koje bi trebalo da se završi krajem jula.

VREME: Članica ste Saveta REM–a od 2019. godine. Ova institucija se godinama nalazi na udaru žestoke kritike medijskih stručnjaka i čak se proglašava “rak–ranom našeg medijskog sistema”. Kakav je vaš pogled iznutra? Da li su žestoke kritike opravdane?

JUDITA POPOVIĆ: Podsetimo da je REM po Ustavu i zakonu – nezavisno i samostalno regulatorno telo koje vrši javna ovlašćenja, a sve u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija. Samim tim se podrazumeva da ima veliku odgovornost. S obzirom da je Regulator za obavljanje svoje nadležnosti odgovoran Narodnoj skupštini, spomenuta nezavisnost se dovodi u pitanje, pogotovo što je u realnosti zakonodavna vlast u dubokoj senci izvršne vlasti, odnosno vlade. Upravo ova dvojnost faktičkog statusa REM-a je za mene najveća senzacija kao insajdera, jer – ma koliko stručne službe obavile dobar posao – na kraju vladajuća politika kroz institut Saveta
REM-a donosi odluke, zbog čega su kritike često opravdane.

Uprkos navedenom, ne bih dovodila u pitanje svrsishodnost postojanja samog REM-a, jer mu je po zakonu definisana uloga od izuzetnog značaja za demokratizaciju ovog zaparloženog društva. Time što Savet svojim odlukama proklizava u političku sferu, sam pojam regulacije medijske scene i institucije Regulatora ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Uništavanje bilo koje institucije može samo da naškodi upravo javnom interesu u postojećim uslovima poremećenog sistema vrednosti. Jednostavno rečeno, sama ideja postojanja Regulatora sa jasno definisanom ulogom je dobra, pitanje je samo koliko je slobode u radu “regulator Regulatora” spreman da mu dozvoli.

Kako biste ukratko opisali elektronsku medijsku scenu Srbije danas za koju je REM najviše odgovoran? Da podsetimo, REM bi, prema zakonu, trebalo da bude garant “unapređenja vrednosti demokratskog društva”.

Elektronska medijska scena je u Srbiji haotična, čemu umnogome doprinosi i REM svojim blagim pristupom arogantnom kršenju zakona komercijalnih pružalaca medijskih usluga, dok su javni servisi bezlični i anestezirani, zaboravljajući koja je zapravo njihova uloga u društvu.

Spominjete arogantno kršenje zakona. Da li pod tim podrazumevate i to što su se komercijalne televizije, pogotovo one sa nacionalnom frekvencijom, potpuno stavile u službu propagande vlasti? I da li je možda preblaga formulacija da su javni medijski servisi “bezlični i anestezirani”, s obzirom da ne obavljaju svoje zakonske obaveze, koje im nalažu da rade u interesu građana, da budu mesto razmene ideja i mišljenja, da neguju vrednosti demokratskog društva, i tako dalje?

Termin “arogancija” sam po sebi podrazumeva beskrupuloznost i besprizornost, nezasluženu nadmoć, koja u konkretnom slučaju komercijalnih televizija proističe iz položaja služenja svakom režimu, bez razlike i bez zadrške. A privilegije imaju svoju cenu. Javni medijski servisi su zakonom definisani kao nezavisni, samostalni pravni subjekti, čiji rad se zasniva na osnovnim načelima, prevashodno na načelu istinitog, nepristrasnog, potpunog i blagovremenog informisanja. Ukoliko zanemaruju takav svoj status, a zanemaruju, i svesno izbegavaju navedene obaveze prostim nečinjenjem, okretanjem glave i skretanjem pažnje sa ključnih problema društva, zbog čega sam ih i opisala kao bezlične i anestezirane, oni takođe doprinose opštoj manipulaciji javnim mnjenjem.

Ako vam deluje da su izrazi koje koristim blagi, to je zato što pokušavam da se distanciram od “ratničke retorike” zbog iskustva iz devedesetih, kada su prvo bile grube reči a na kraju krvoproliće, a ujedno sam svesna i da se najgrublji termini olako koriste u komunikacijama, zbog čega je govor mržnje postao opšteprihvaćen i neizbežan začin javnog obraćanja.

Rekli ste – i sada, a i ranije ste o tome govorili – da se odluke zapravo ne donose u REM–u već na drugom mestu, a da članovi Saveta te odluke samo sprovode u delo. Da li možete, posle vašeg insajderskog iskustva, da konkretnije identifikujete ko je zapravo “regulator Regulatora”?

REM je taman toliko samostalan i nezavisan koliko su to zakonodavna, izvršna i pravosudna vlast. Ako Narodna skupština svoj rad podređuje potrebama vlade, ako vlada osluškuje koje su želje predsednika Republike, i ako je pravosuđe saglasno sa tabloidnim optuženjima i suđenjima uz gromoglasnu tišinu sudija i tužilaca, onda je iluzorno očekivati da REM bude lučonoša ideje odgovornog rada u korist javnosti.

Svojevremeno ste Slobodan Cvejić i vi bili disonantni glasovi u Savetu REM–a, izlazili ste u javnost sa kritikama REM–ovih poteza. On je odlučio da se povuče, podnese ostavku, a vi ste ostali “unutra”. Zašto ste ostali u Savetu, i da li ste se u međuvremenu pokajali?

Uloga promotera opozicionih i disonantnih tonova je sada pala isključivo na mene, što baš i nije prijatna uloga. U Savet nisam ušla vezanih očiju, već svesna realnosti i odgovornosti koju preuzimam. Sizifov posao je prokletsvo, ali će možda poslati poruku da je moguć i drugačiji glas unutar jedne institucije na koju vlast ozbiljno računa, da je moguća opozicija čak i oportunizmu, koji je po mom mišljenju – tihi ubica demokratije. Kada čovek uđe u takvo jedno okruženje kao što je REM, postoje samo tri opcije: integracija, beg ili večita borba. Prve dve opcije za mene nikada nisu bile prihvatljive i naravno da se ne kajem što sam ostala u Savetu.

A da li biste nešto konkretno naveli kao rezultat vašeg rada? Naravno, osim toga što obaveštavate javnost o stanju unutar ove važne institucije, što – mora se priznati – nije malo.

Opozicioni glas koji se čuje u jednoj režimskoj instituciji je sam po sebi uspeh. Promovisanje slobode mišljenja, edukacija javnosti o radu Regulatora i načinu sprovođenja medijskih zakona takođe doprinosi informisanju građana na istinit i nepristrasan način, čime se daje mogućnost za razumevanje naše haotične medijske scene.

U javnosti se često čuje tvrdnja da bi mnogi elektronski mediji, da REM radi svoj posao, odavno izgubili dozvole za emitovanje, što zbog nepoštovanja programskog elaborata, što zbog drugih kršenja zakona, što zbog gaženja kodeksa regulatora i elementarnih novinarskih samoregula. Slažete li se sa tim?

Da su se odredbe Zakona o elektronskim medijima zaista i sprovodile, ne bi bilo potrebe oduzimati dozvole komercijalnim televizijama koje spominjete, jer bi one tačno znale svoje granice, prava i obaveze. Bez ozbiljne i nepristrasne regulacije, televizije sa nacionalnom pokrivenošću stekle su status, moć i privilegije. Najveći problem sa ovim pružaocima medijskih usluga jeste u činjenici da ne smatraju da su odgovorni javnosti, što je i razumljivo, kada su iznad zakona. Već sam rekla da ta privilegija ima svoju cenu.

A ta cena je beskrajna poniznost u odnosu na “regulatora Regulatora”?

Mislim da je prethodni odgovor jasan. Nema crvenih granica.

Krajem jula dobićemo “nove” televizije sa nacionalnom frekvencijom. Mnogo je podnosilaca zahteva, čak 14. Ipak se smatra da iznenađenja neće biti i da će sadašnje nacionalne televizije nastaviti sa radom u istom formatu. Da li su iznenađenja ipak moguća ili je javno predstavljanje kandidata samo farsa, kako neki tvrde?

Transparentnost ne može biti farsa, već su pojedini kandidati ti koji mogu biti farsični u svom trudu da se pokažu u najboljem svetlu, negirajući problematičnu prošlost i obećavajući kule i gradove u koje malo ko može da poveruje, pogotovo zbog toga što mediji imaju malo kompleksniju ulogu od pojednostavljenih priča koja se plasiraju javnosti. Zato ovo javno slušanje ušminkanog predstavljanja najviše liči na koprcanje kandidata između obećanja i realno mogućeg. Zato je dobro da se to i javno prezentuje pred svedocima.

Pa, da li su iznenađenja moguća? I od čega zavise? Neki spominju i međunarodni faktor.

Srbija ima status kandidata za članstvo u EU, što podrazumeva usklađivanje sa evropskim standardima i međunarodnim dokumentima u oblasti elektronskih medija. Zakonom o elaktronskim medijima uređuju se, u skladu sa međunarodnim konvencijama i standardima, organizacija i rad Regulatornog tela za elektronske medije, kao i uslovi i postupak za izdavanje dozvola za pružanje audio-vizuelnih medijskih usluga, u radu Evropske regulatorne grupe za audiovizuelne medijske usluge REM učestvuje u svojstvu posmatrača. Dakle, prilikom donošenja odluke o frekvencijama sa nacionalnom pokrivenošću moraju se uzeti u obzir i te činjenice.

Iako je bilo reči da će biti dodeljeno pet televizijskih nacionalnih dozvola za privatne emitere, u opticaju su samo četiri. Zašto je ta odluka doneta, koji je smisao toga?

Pre raspisivanja javnog konkursa, Regulator pribavlja podatke o raspoloživosti mesta u multipleksu za potrebe terestričkog digitalnog prenosa od operatora multipleksa. JP Emisiona tehnika i veze je dala svoje mišljenje, koje glasi da u svim digitalnim zonama može obezbediti kapacitet da se, pored postojećih “šest TV programa u HD rezoluciji (RTS 1, RTS 2, RTS 3, Pink, TV B92, i Prva) i jednog TV programa u SD rezoluciji (TV Happy) – emituje još jedan novi TV program u SD rezoluciji”.

S obzirom da je konkurisalo 14 televizija, očigledna je velika zainteresovanost i za petu frekvenciju, i sasvim je moguće da se Regulator u nekom momentu odluči za raspisivanje javnog konkursa za tu petu frekvenciju, što samo po sebi ne garantuje doprinos u podizanju kvaliteta medijske scene.

Predsednica Saveta REM–a Olivera Zekić je rekla da se prilikom odluke o dodeli dozvola za emitovanje neće uzimati u obzir dosadašnji rad emitera. Zakon o elektronskim medijima izričito zahteva da se tretira prethodni rad. Kako gledate na ovo otvoreno kršenje zakona? I šta ćete preduzeti?

Zakonska je obaveza Regulatora da, ukoliko je podnosilac prijave već pružao medijsku uslugu, prilikom odlučivanja uzima u obzir i njegovu praksu u izvršavanju obaveza propisanih članova Zakona o elektronskim medijima, a to su – između ostalog – poštovanje opštih obaveza pružalaca medijskih usluga u odnosu na medijske sadržaje, obaveza poštovanja ljudskih prava, zabrana govora mržnje, zaštita maloletnih lica, kao i poštovanje uslova sadržanih u dozvoli. S obzirom da je Regulator prilikom odlučivanja obavezan da uzima u obzir sve navedeno, kao i da ocenjuje u kojoj je meri podnosilac prijave učinio verovatnim da će obezbediti odgovarajuće uslove za objavljivanje programa iz predložene programske koncepcije, da li podnosilac prijave poštuje propise i profesionalne i etičke medijske standarde – bez uvida u prethodni rad pružalaca medijskih usluga nemoguće je doneti objektivnu odluku.

Dakle, insistiraćete na tome prilikom donošenja odluke? Ako se ipak odluči da se ne tretira prethodni rad emitera, da li se odluke Saveta REM–a mogu sudski osporiti?

Analiza prethodnog rada televizija je zakonska obaveza Saveta i pitanje poverenja za ubuduće, od toga ne odstupam. Obraćanje Upravnom sudu radi osporavanja odluke Saveta REM je moguće.

Tokom predstavljanja kandidata za televizijsku dozvolu za nacionalno pokrivanje, zabeležena su dva incidenta u kojim se spominje vaše ime. Prvo vam je Olivera Zekić zabranila da postavite pitanje Tanjugu, a onda vas je surovo opsovao Igor Žeželj iz TV Kurira. Kako se sa tim nosite?

Mislim da je umesto mojih osećanja bitnije da je javnost dobila pravu sliku procedure izbora pružalaca medijske usluge za privilegovan položaj nacionalne medijske pokrivenosti. Po mom mišljenju, ključna pitanja su bila da li će se kandidati držati svog programskog eleborata i poštovati medijske zakone, kao i koje su garancije da će obećanja i ispuniti. Garancije, osim časne reči, nisam dobila.

Vratimo se na prvo pitanje i vaš odgovor. Rekli ste da je, bez obzira na probleme, institucija Regulatora ne bi trebalo dovoditi u pitanje. U javnosti se mnogo govori o tome da je neophodno reformisati sistem regulacije elektronskih medija, pa čak da je potrebno ukinuti postojeći REM i napraviti novo regulatorno telo. Šta vi mislite, šta bi trebalo uraditi da dobijemo instituciju koji će uređivati radijsku i televizijsku scenu u korist građana i profesije, a ne u korist režima?

Slobodni mediji su bitan uslov razvoja demokratije u našem društvu. Tu slobodu je iluzorno očekivati od komercijalnih televizija, koje imaju jasno profilisan interes sticanja profita po svaku cenu. One će se ponašati prema pravilima i crvenim linijama koja postavlja Regulator, u čemu se REM nešto nije ni snašao ni proslavio, međutim ukinuti ovakvu jednu instituciju bilo bi još pogubnije. Revolucionarni pristup ne bi doneo ništa dobro, jer jednostavna rešenja ne postoje. Smanjivanje političkog, partikularnih i pre svega stranačkih uticaja sigurno bi pokrenulo stvari u dobrom smeru, ali to je već pitanje nacionalnog konsenzusa, hoćemo li mi zaista kao društvo – istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje?

Na kraju pitanje: da li ste još uvek članica Liberalno–demokratske partije i da li za vaše poteze u REM–u imate podršku Čedomira Jovanovića?

Liberalna demokratija je moja jedina politička opcija, zato i jesam članica Liberalno-demokratske partije i imam punu podršku Čedomira Jovanića za svoj rad u REM-u. Takođe, i on ima moje puno poštovanje i podršku za sav svoj politički rad, koji očigledno nije dovoljno prepoznat i cenjen u Srbiji, koja ne odustaje od tapkanja u mestu, uz svesrdno i večito traganje za izbaviteljem, kojeg nakon kratke divinizacije lako potroši i zameni drugim.