foto: n. marinković
“Slobodna kritička misao postoji, ali nije dovoljno masovna, nema je koliko bi trebalo da je bude. Ima autorskih i uredničkih tekstova koji su avokacija slobodne kritike režima, opozicije i svega onoga što treba da bude predmet posmatranja profesionalnih novinara. Sada je pored svih pritisaka, ucena i presija po tom pitanju, ipak daleko bolje nego devedesetih jer, između ostalog, iza pojedinih medija stoje ljudi koji mogu da izdrže pritiske vlasti. Ali, daleko od toga da je novinarima danas lako – nije”
Povodom dvadesetpetogodišnjeg rođendana lista “Danas”, razgovaramo sa jednim od osnivača ovih dnevnih novina, Radetom Radovanovićem. Novinar po profesiji, sa više od pola vijeka uredničkog i novinarskog iskustva u desetak redakcija, a dramaturg po obrazovanju, Radovanović je jedan od osamnaest novinara koji su 9. juna 1997. godine pokrenuli priču koja traje i danas. U “Danasu” je radio kao urednik kulture, ali je već pet godina zvanično u penziji. Trenutno piše i uređuje rubriku “Ljudi, sećanja”.
“VREME”: Neizbežno pitanje povodom jubileja: kako je osnovan “Danas” i zašto?
RADE RADOVANOVIĆ: Pre svega zato što se okupilo dovoljno novinara koji su onemogućeni da rade svoj posao u svojim redakcijama. Ime je, koliko se sećam, dao Grujica Spasović, nekadašnji glavni i odgovorni urednik “Danasa”. Bili su to pre svega novinari “Borbe”, koja je tada bila jedan od najliberalnijih listova bivše Jugoslavije i koju je zatvorio režim, te kasnije “Naše borbe”, kao i neki novinari izbačeni iz RTS, među kojima sam i sam bio. Dakle, sila nas je naterala da pokušamo da organizujemo i dnevno izdajemo novine koje će biti po našim kriterijumima – to znači profesionalne, nezavisne, kritičke i u skladu sa kodeksima novinarstva.
Da li medijska scena devedesetih ima sličnosti sa sadašnjom?
Izgleda i nemoguće i ništa lakše. Nemoguće je jer je to bio jedan posleratni period nakon ratnih dešavanja u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali se i same 1997. godine osećalo da je rat ponovo u vazduhu. Režim Slobodana Miloševića morao je i nakon potpisivanja mirovnih sporazuma da nastavi dalje svojom logikom, a ta logika je bila logika sukoba i ratova, koji su se već počinjali realizovati na Kosovu. Tako da je to bio istovremeno i postratni i ratni period. Danas svedočimo agresiji koju je Putinov režim sproveo u Ukrajini. Utoliko su to vrlo različite, ali vrednosno egzistencijalno slične atmosfere – u onim vremenima, i ovim sada.
Od tada pa do sada bilo je različitih amplituda. Trenutno smo u atmosferi koju diktiraju ruska agresija i rat u Ukrajini, i pre svega atmosfera nastala dolaskom Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke na vlast. On je postao gospodar ne samo života, već i uslova u kojima opstajemo mi novinari i mediji. Kada poredim te sadašnje uslove, kriterijume i postulate sa nekim elementima i kriterijumima sa kraja devedesetih, sada je gore nego tada, a onda je bilo strašno. Aleksandar Vučić je uz solidarnu saradnju i pomoć svojih prijatelja i političkih saveznika doveo do uništenja gotovo svih pretpostavki za normalan rad i proizvodnju medijskog sadržaja, bilo kog formata, a radio je, kao medijsko glasilo, gotovo potpuno nestao. Vučić će ostati zapamćen kao neko ko je, više nego i jedan diktator ili autokrata pre njega, pretvorio medije u svoja propagandna glasila poput raznih tabloida, koji ne samo da pretpostavljaju šta on želi ujutro da pročita, već očigledno dobijaju i zadatke šta tog dana plasirati, kakve naslove odrediti i kakvu propagandu širiti, i to po svim kriterijumima političke propagande koja je tridesetih godina vođena u Italiji i Nemačkoj. To su neke stvari kojih nije bilo devedesetih u ovolikoj meri. Po nekim kriterijumima je bilo bolje, po nekim gore, iako je i tada postojala ratna propaganda – samo što nije bila ovako široko rasprostranjena i pod kontrolom jednog čoveka.
Da li je bilo teže raditi tada ili sada?
Biti novinar znači raditi u skladu sa profesionalnim integritetima i pravilima, znači raditi i pisati pošteno. U našoj situaciji novinari mogu biti samo oni koji rade u profionalnim glasilima, pre svega N1, Nova, “Danas”, “Vreme”, NIN, “Nedeljnik”, Autonomija i po nekim lokalnim medijima koji su uglavnom uništeni. I to bi bilo sve. Među ljudima koji rade u tabloidnim glasilima malo ko je novinar, malo ko tamo radi novinarski posao – nije novinarstvo, ma koja forma bila, ako ja izvršavam nečije zadatke i propagiram ideje, to je propaganda. Novinarima je ipak danas lakše nego krajem devedesetih godina kada je Aleksandar Vučić, kao mladi jurišnik Srpske radikalne stranke, direktno učestvovao u donošenju tada novog Zakona o informisanju. To je upravo bio jedan antizakon, anti pravni akt usvojen u Skupštini koja je bila takva kakva je bila, i koji je zapravo onemogućavao informisanje. Zakonom se potpuno onemogućavao rad profesionalnih novinara i medija, dok se režim spremao za rat na Kosovu i nastavak realizacije projekta “Velike Srbije”, koji su zastupali ne samo Vojislav Šešelj i tadašnji radikali, već nažalost i mnogi drugi, što pojedinačno što u Socijalističkoj partiji Srbije.
Danas nemamo takve zakone, ali je nezavisnih medija i dalje sve manje. Zašto je to tako?
Nezavisnih medija ni tada nije bilo mnogo. Pod njima podrazumevam i treba podrazumevati glasila koja nisu pod direktnim uticajem ni faktora vlasti ni opozicije, nego rade svoj posao profesionalno i u skladu sa profesionalnim pravilima. I tokom bombardovanja, kao i sada, njih je bilo toliko da ih na prste jedne ruke mogu prebrojati i tu biva kraj.
Postoji li u današnjoj medijskoj sceni objektivna kritika? Ili je i ona polarizovana kao i srpsko društvo?
Slobodna kritička misao postoji, ali nije dovoljno masovna, odnosno nema je koliko bi trebalo da je bude. Postoji svakako u glasilima koja sam pominjao, tamo ima autorskih i uredničkih tekstova koji su čista avokacija slobodne kritike režima, opozicije i svega onoga što treba da bude predmet posmatranja profesionalnih novinara. Toga nema dovoljno, ali ga ima. Rekao bih, više nego devedesetih. Sada je pored svih pritisaka, ucena i presija ipak daleko bolje jer, između ostalog, iza pojedinih medija stoje ljudi koji mogu da izdrže pritiske vlasti. Ali, daleko od toga da je novinarima danas lako – nije.
Do prošle godine “Danas” je bio samostalni medij, osnivači su bili i vlasnici, a onda ga je preuzeo United press. Da li se nešto promjenilo?
Sem vlasničke strukture, mislim da se ništa bitno nije promenilo, ni u uređivačkoj politici, ni vrednosno u poziciji “Danasa” kao dnevnog medija koji ima kritički pristup u sagledavanju vlasti i opozicije takvih kakvi jesu. To važi i za štampano izdanje i za portal. Mislim da transakcija prodaje lista velikoj i moćnoj medijskoj grupaciji omogućava još bolje uslove za rad novinarima, a ujedno i da renome same grupacije omogućava još povoljnije delovanje i izveštavanje o stvarnosti u kojoj živimo. Pre svega mislim o režimu Aleksandra Vučića, ali i opozicije koja je takva kakva jeste.
Kakva budućnost čeka “Danas”?
U zavisnosti od toga kakva će biti budućnost ovih zapadnobalkanskih prostora, kakva će biti budućnost Srbije, takva će sigurno biti i budućnost medija u Srbiji, a time i “Danasa”. Bude li se Srbija i pored svega ipak opredelila za put koji zastupa Evropska unija i Zapad, “Danas” će postati još bolje glasilo sa svim tehnološkim mogućnostima koje ovo naše vreme nudi. Bude li druga opcija, koja je na nesreću svakog normalnog čoveka dosta realna, potpunog napuštanja i distanciranja od civilizacijskog toka Zapada i Evrope, onda Srbiji ostaje prosto jedna opcija rusko-azijske enklave, sa vrednostima i životom kakav postoji, na primer, u Belorusiji. To onda smatram dovoljnim kriterijumom za prestanak postojanja uslova za normalno informisanje i funkcionisanje medija, što bi bio kraj medijskog oglašavanja u Srbiji, a ujedno i kraj “Danasa”.
Pored Radeta Radovanovića, osnivači dnevnog lista “Danas” su: Božidar Andrejić, Nikola Burzan, Radivoj Cvetićanin, Branislav Čanak, Ludwik Wincenty Gadomski, Zdravko Huber, Milovan Jauković, Raško Kovačević, Radomir Ličina, Gordana Logar, Predrag Mitić, Dušan Mitrović, Saša Nikašinović, Vesna Ninković, Grujica Spasović, Ivan Torov i Šime Vučković.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
