Karikatura: Vladimir Stankovski
Dobro, ideja dobra, ili pojam dobra, politička je koliko religijska ili moralna veličina: šta je dobro za jednu političku zajednicu odlučuje upravo ta zajednica – recimo, da li je dobro, danas, biti uz pomahnitalog hajzanina Vladimira Putina, ili biti deo projekta kakav je Evropska unija. Današnje srpsko društvo nalazi se u dosta jadnoj sivoj zoni u kojoj su tradicionalne vrednosti prilično opustošene
Uprkos silnim pokušajima počev od Platona, preko monoteističkih religija, do Kanta, da se utvrdi skala neporecivih vrednosti koje su primenljive svugde i u svako vreme, određenje dobra je, u slobodnim društvima, uvek podložno (pre)ispitivanju. Gotovo isto je i na pojedinačnoj ravni: moralni, religijski i autoritarni sistemi nastoje individuama unapred propisati šta je dobro za njih, ali u sto odsto takvih pokušaja reč je, naprosto, o nasilju nad pojedincima, iz čega se može izuzeti samo Kantova zamisao kategoričkog imperativa (postupaj tako da tvoj postupak može preuzeti svaki čovek na svakom mestu i u svakom trenutku na planeti) jer ona počiva na slobodnoj volji i slobodnom javnom prostoru za ispoljavanje te volje.
Nije, dakle, ovde u pitanju iskrenost onih koji preporučuju dobar način života, ili se zalažu za jednu ideju dobra – hrišćansku, na primer – već šta takve ideje proizvode i da li imaju snage da se nametnu. Drugačije rečeno: da li ideje dobra koje se nude ojačavaju jednu ljudsku zajednicu, ili kidaju veze unutar nje. Pa ipak, da li se može reći da postoje bolja vremena za ideju dobra, odnosno da li, i zbog čega, postoje vremena kada se čak i ideja dobra, koja počiva na univerzalnim principima, gubi?
Nema nikakve sumnje da su totalitarni režimi, kao režimi najdublje neslobode, prognali, zatomili, ili do te mere izvitoperili ideju dobra da bi se, verovatno, moglo reći kako dobro nije bilo njihova tema. U oba režima – nacističkom i boljševičkom – vrlinom se nastojala predstaviti prokazivačka inicijativa, pa je, recimo, visoko na listi bilo ako prijavite roditelje zbog neprijateljske delatnosti protiv države, ili otkucate Jevreje koji su neprijatelji zbog toga što su Jevreji, ili već uradite nešto što se u slobodnom društvu, iz ugla običaja ili vladajućeg morala, smatra ne porokom, nego najgnusnijim mogućim postupkom koji se uopšte može zamisliti.
Današnje srpsko društvo nalazi se u dosta jadnoj sivoj zoni u kojoj se tradicionalne vrednosti, bilo da su proizvod religije ili građanskog morala, prilično opustošene, a da se, s druge strane, na mala vrata – kroz diskretno (ali odlučno) ohrabrivanje vlasti, ili popularnu kulturu – sugerišu vrednosti suprotstavljene (evropskim) civilizacijskim tokovima. Recimo, čitava struktura vlasti, počev od predsednika republike, preko predsednice vlade, ministara (među kojima se ističe ministar policije), do nižih državnih i partijskih ešalona, promovišu laž kao prihvatljivo dobro ukoliko se, dabome, izrekne s „dobrom“ namerom.
A šta je dobra namera? Pa, državni razlog (raison d’Etat), koji je, u stvari, partijski razlog, koji je, opet, u krajnjoj instanci, razlog jednog čoveka u čijim se rukama nalazi sva moć, pa i moć određivanja šta je dobro, a šta nije. Da podsetimo: laž nije neprikosnoveni porok, ali samo ako postoji javni prostor u kojem se laž ne prihvata kao vrlina, odnosno u kojem je moguće raspravljati o tome da li je konkretna laž, u konkretnom slučaju, bila dopuštena. Pa ako je tu laž izrekao javni funkcioner, a ona nije bila opravdana, onda on gubi funkciju.
Popularna kultura, opet, naročito njen najglasniji deo koji je, prirodno, najbliži vlasti, samouvereno promoviše ponašanje koje se nema radi čega opterećivati zakonima, na primer, jer jasno vidi da kršenje zakona, ako ga počini član partije ili osoba bliska partiji, ne vodi oštroj kazni, ako uopšte dovodi do kazne. Moralni uzor je, dakle, nedvosmislen.
Naravoučenije ove priče koju, čak i ako tvrde da je ne znaju, lako dobro prepoznaju svi građani Srbije, jeste da se dobro određuje samo u zajednici u kojoj postoji slobodan javni prostor, dakle prostor u kojem se možete javno zalagati za sopstvene vrednosti a da zbog toga ne snosite zakonske ili političke posledice. U suprotnom, društvo bez jasnog određenja šta je dobro, čak i ako je to dobro izloženo kritici – u stvari, poželjno je da bude izloženo kritici jer to je način na koji, ako uopšte vredi, ojačava i traje – nema nikavu šansu i skončava u nasilju koje ga pogađa, pre svega, iznutra.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Do sada je uhapšeno 18 osumnjičenih zbog napada na studenta Miloša Pavlovića. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da „policija nastavlja rad na identifikaciji i privođenju drugih učesnika incidenta”
Zastava koja godinama stoji ispred kabineta javne tužiteljke Bojane Savović uklonjena je nakon intervjua za „Vreme”
„Nas borce za demokratiju prozivaju fašističkim banditima“, poručili su studenti
Srbija ima obavezu da reguliše i nadgleda proizvodnju, nabavku i upotrebu opreme koju koristi policija i organi reda, a da je poseban oprez potreban prilikom upotrebe eksperimentalnog naoružanja
Istaknuto je da je Dejan Vuk Stanković kao ministar i profesor dužan da stane u zaštitu studenata, „koje predsednik države naziva zločincima“
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Miloš Pavlović je napadnut jer nije shvatio da u naprednjačkoj Srbiji učešće u javnom životu ima neformalnu cenu. I da nju sada plaćaju i ćaciji
Malim političkim remek-delima studenti su prizemili Aleksandra Vučića. Šta su oni shvatili, a mi stariji nismo razumeli svih ovih godina
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
